Kada sam se vratio u svest, osetio sam jak bol u glavi. Pogledao sam oko sebe, bio sam u ambulantnim kolima. Pored mene su sedele dve doktorke dok sam ja ležao. Ovo nije dobro, već u napred znam šta sledi. Čim me zakrpe, panduri će me dočekati kao poklon.
Moram da pobegnem odavde kako znam i umem. Poćeo sam da razmišljam kako da to uradim, dok se jedna doktorka drala da se držim.
Odlučio sam da rizikujem i pokušam da pobegnem iz kombija. Lagano sam se ispružio i polako smanjivao tempo disanja kako bih se pripremio za akciju. Doktorke su bile zauzete razgovorom, tako da sam počeo lagano da se odguravam ka vratima.
Kada sam se približio vratima, okrenuo sam se ka doktorkama i iznenada skočio sa kreveta. Zaustavio sam se na trenutak i pogledao u njih.
Gledale su u mene, iznenađene, dok je kroz mene proradio adrenalin. Bez rizika, nema dobre priče.
„Napišite u izveštaju da sam vaskrso i otišao" morao sam malo da se našalim, bilo je jače od mene. Ko još beži iz ambulatnog kombija? Mislim, osim mene ludaka.
Lako su se začudile, nisu reagovale dovoljno brzo da me spreče. Ja sam već bio na nogama. Otvorio sam naglo vrata kombija. Bol je rezao kroz svaku kost dok su mi ruke bile zauzete. Ne znam ni sam kako sam sve to izveo, dok su mi ogromni bolovi parali telo. U tom trenutku sam bio sam dokaz koliko adrenalin može da izvoza tela.
U tom trenutku osvrnuo sam se i video da su se zaustavili, pa sam ubrzao tempo. Iako nisam znao odakle mi snage, rane su pekle, ali nisam se zaustavljao. Osećao sam se kao da sam u nekom filmu, nisam mogao da verujem šta se dešava.
Stigao sam do neke zgrade na ćošku ulice, brzo ušao, i sakrio se u praznom stanu. Zgrabio sam telefon iz džepa, ruke su mi drhtale, ne od straha, već od uzbuđenja dok sam slao poruku ekipi da sam živ.
Ivana P.O.V
Sedam na udobnu fotelju, pokrivam se svojim omiljenim ćebetom i uzimam laptop da gledam neki film. Tražila sam čitavih pola sata koji ću film da gledam. Napokon, odlučila sam se za „Tri metra iznad neba". Gledala sam ga milion puta, al nikad mi nije dosadio. Španski filmovi su mi oduvek bili posebno, bila sam ludo zaljubljena u njih. Uvek su umeli da naprave odlične drame.
Na pola filma me prekida glasna buka iza vrata. Neko je jako kucao na vrata, kao da mu život zavisi od toga. Prvo što sam pomislila bilo je da je u pitanju lopov. Prišla sam tiho vratima i pogledala kroz špijunku. Šta? Šta on traži ovde. Bio je to Marko, glavom i bradom.
Kako zna gde živim? Otvorila sam vrata i zatekla prizor koji me je uplašio. Bio je sav krvav, a faca mu je bila skroz razbijena. Kao da mu je životinja skakala po glavi.
„Šta ćeš ti ovde?", pitala sam ga, zbunjena i pomalo uplašena. A on je samo izvio blagi osmeh.
Jedva je stajao na nogama. Krv mu se slivala niz lice, iz više različitih posekotina koliko sam mogla da primetim u ovom trenutku. Delovao je kao da će se srušiti svakog trenutka.
„Mogu da uđem malena?", zadihano me je upitao. A ja nisam znala šta da radim. Da li je to uopšte pametna ideja da ga pustim unutra.
„Ali...", pokušala sam nešto da kažem, ali me je odmah presekao u startu.
„Šta ali?" nisam mogla više da ga gledam takvog, kako se muči da stoji u mestu, pa sam jednostavno odlučila da ga pustim.
„Samo uđi" ne želeći da ga ostavim na ulici u ovakvom stanju, uhvatila sam ga za desnu ruku i prebacila preko svog ramena, kako bih mu pomogla da uđe i sedne na krevet u dnevoj sobi.
Sve to vreme je ćutao, dok sam ga ja gledala u neizvesnosti. Nisam znala ni šta mu se desilo, ni kakve su mu namere, a ipak sam ga pustila unutra.
„Šta ti se desilo?" upitala sam ga zabrinuto, u pokušaju da prekinem ovu neprijatnu tišinu, dok sam mu prilazila sa kutijom za prvu pomoć.
Marko se zagledao u pod i odmahnuo glavom, kao da ne želi da govori o tome. „Ma neka mala tuča, ništa bitno".
Mala tuča? Kako li onda izgleda posle velike tuče? Pomislila sam u sebi. Na moju sreću, moja mama radi noćnu smenu, pa neće videti ništa od ovoga. Mislim da bi me u top strpala.
„Ti si kreten, znaš? Videli smo se svega tri puta, a uspeo si da napraviš dva sranja". Nadam se... samo dva, ko zna koliko ih je napravio, a da ja nemam pojma. Stvarno nisam očekivala da će ovo ići ovako daleko.
„Jebiga, malena", rekao je to tako hladno, da mi se koža naježila od njegove otpornosti.
„Dođi ovamo da ti očistim rane". Rane i posekotine su mu opasno krvarile, jednostavno, mora da se previje.
Bez reči je prihvatio i ustao sa kreveta. Otišli smo zajedno u toalet. Seo je na preklopljenu WC šolju, dok sam ja otpakivala kutiju prve pomoći koju je moja mama uvek držala u kući. Krv mu je bila svuda po licu. Uzela sam krpu, pokvasila je vodom, da mu prvo obrišem krv, da bih mogla da uočim sve rane.
Nežno sam prelazila preko njegovog uništenog lica. Kasnije sam uzela gazu i tečnost protiv infekcije, kako bi mu prešla preko posekotina. Nije se opirao, što mi je bilo čudno, kao da ga ne boli.
Bilo je sigurno da su mu neke rane prilično duboke i da će mu biti možda potrebna medicinska pomoć. Ili sam samo ja tako mislila. Sada bi mi mnogo značila mamina pomoć, ali nisam imala hrabrosti da je nazovem.
„Gde si to naučila?" dobacio je kroz zube dok sam mu čistila ranu na usni.
„Imaš sreće što mi je mama medicinska sestra, pa me je naučila osnovnim stvarima".
Blago se nasmešio nakon mojih reči. Taj njegov osmeh je bio nešto posebno... Držala sam levu ruku čvrsto na njegovoj ćelavoj glavi, dok sam desnom pokušavala da budem što nežnija na njegovom skoro gotovom licu.
ns216.73.216.122da2
and then Add to home screen.