Jaoj, glupačo, zaboravila sam da me mama čeka ispred škole. Potrčala sam ka parkingu, ispred škole, gde me je čekao crveni Fiat Punto. Krenula sam ka autu, samo da ništa nije videla. Kada sam ušla u auto, mama me je odmah čudno pogledala.
„Šta te je toliko zadržalo u školi?"radoznalo me je pitala, a ja sam slagala prvo što mi je palo na pamet.
„Ma direktor škole me nešto smarao, glupost" izgleda da sam neuspešno slagala. Mama se blago nasmejala, provaljena sam.
„Ne laži me, videla sam sve", samo mi je još to falilo... kako uopšte da joj objasnim kako se sve dogodilo? Ispašću glupača.
Zbunjeno sam je pogledala, „mhm, baš sve?". Prešla sam rukom preko svoje kose, pa vezala pojas. „Svaki detaljčić!" s uzbuđenjem mi je nabacila to na nos. To me je čak i nasmejalo, ali nisam znala šta da joj kažem, ćutala sam.
„Ne brini, dušo, ne ljutim se. To je normalno, trebaš da imaš svoju ljubav" dobacila je. Kakva crna ljubav, majko? On je samo još jedan razmaženi kreten koji hoće da me iskoristi.
„E pa nije to što ti misliš, samo smo drugari, ne sviđa mi se uopšte". Obe smo znale da je to laž, bar ovo da mi se ne sviđa. Ironično me je pogledala, dok sam se ja trudila da zadržim ozbiljnu facu. Ali ne bih bila ja kad ne bih prsnula u smeh, baš kao sad.
„Znala sam!" dobacila je s velikim kezom do ušiju, a ja sam ponovo počela da crvenim. „Mamaa!".
„Dobro, dobro", podigla je ruke sa volana u znak odbrane.
Kada smo stigle ispred kuće, mama je uparkirala auto, pa sam otvorila vrata i izašla iz kola. Na samom ulazu u kuću osetio se prelep miris koji je dopirao iz kuhinje.
„Spremila si ručak već?" upitala sam mamu koja je stajala iza mene.
„Došla sam ranije s posla, pa sam iskoristila priliku" rekla je. Čim sam se izula u hodniku, prva destinacija bila je kuhinja.
„Mama, volim te!". Bile su to punjene paprike sa mesom. Moje omiljene. Kada sam bila mala, tata je uvek voleo da ih sprema samo zbog mene.
Na brzinu sam se presvukla, pa sišla nazad u kuhinju da bismo stigle zajedno da jedemo. Uglavnom, moja majka radi kao medicinska sestra u bolnici. A večeras ima vandrednu treću smenu. Pretpostavljam da je to razlog zašto su je pustili ranije.
„Ne znam kada ću se vratiti ujutru, ostaviću ti malo da imaš da pojedeš pre škole". Mogu samo da zamislim koliko je težak njen posao, pogotovo kad moraju da rade noću.
„Važi mama", odgovorila sam, gutajući papriku koja mi je bila u ustima.
Marko P.O.V
Noć je polako padala nad školskim dvorištem. Ostali smo nešto duže nego inače u školi. Ponekad smo imali želju da ostanemo u školskom dvorištu i cirkamo pivo u šteku iza škole. To je bilo jedino mesto gde nas niko nije mogao da smara dok smo se zajebavali.
Nema komšija koji se bune zbog glasnog smeha. Niti onih starih ljudi što nas kritikuju zato sto pijemo pivo. Ovde, u Pančevu, komšije su ti najveći neprijatelji, kao da im smeta kada si srećan.
Išli smo prečicama kroz mračne i puste uličice. Kako bismo stigli što pre kućama, ali onda smo naleteli na dobro poznata lica. Desetak Grobara nam je priprečilo put napred. Blokirajući nam prolaz.
„Vidi, vidi koga mi to imamo ovde!", dobacio je jedan iz grupice, valjda predvodnik. Stao sam u mestu, prateći svaki njegov korak, potpuno spreman na bilo kakvu akciju.
„Deste ciganijaaa!" prodrao se sada drugi. Bio je nešto viši od ostalih, sa motkom u desnoj ruci.
Bilo ih je desetak, nas samo trojica. Srce mi je lupalo kao ludo, ali nisam smeo da pokažem strah. Oni su se pravili kao da su gazde ovog grada. Dobacivali su uvrede i provokacije, a ja sam već osećao kako mi se telo napinje. Spreman za svaku akciju koja može da krene.
„Šta hoćete, bre?"drsko sam ih pitao, dok su Damjan i Milan držali liniju sa mnom, takođe bez straha u očima.
„Ne volimo da našim krajem šetaju cigani",ironično je dobacio treći lik iz grupe, sa osmehom, kao da je ceo svet njegov.
Počeli su lagano da nam prilaze i da nas okružuju, tako da nismo mogli da pobegnemo. Mada, realno, nismo ni planirali da bežimo.
„Jebiga, naviknite se"uzvratio im je Damjan, vidno iznerviran.
„Vidim da si hrabar, mali, ali ovde nemaš nikakve šanse", dobacio je. Moram da priznam, bilo je istine u tome, ali i dalje nismo popuštali.
„Moraćemo malo da vas prebijemo, ipak je ovo naš kraj"dobacio je sada njihov vođa. Stajao je pravo ispred mene.
Gledao sam u njih sa gnevom i mržnjom, ali sam pokušavao da zadržim hladnu glavu i da im ne pokažem strah. Znao sam da ovo ne miriše na dobro, ali nisam imao pojma šta da radim. Onda sam primetio kako jedan od Grobara izvlači nož iz džepa i lagano se približava meni i mojoj ekipi.
U tom trenutku je nastao opšti haos. Gledao sam oko sebe, pokušavajući da procenim situaciju, pa sam brzo reagovao i krenuo da se branim.
Prvi je naleteo jedan od njih i udario me šakom pravo u lice. Nisam imao vremena sa razmišljam, već sam odmah uzvratio povratim udarcem. Adrenalin mi je proradio u krvi, uspeo sam da mu zavalim još par jakih udaraca. Lako je njih bilo više, ali nisam se predavao. Borio sam se dok me nisu okružili i oborili na pod, a onda sam osetio kako mi palica puca po leđima.
Pokušavali smo da se branimo, ali džaba, bilo ih je previše. Prebili su nas ko pičke. Flaše,palice, sve je letelo na sve strane dok su nas tukli bez milosti. Osetio sam kako mi krv curi niz glavu, al nisam mogao ništa da uradim povodom toga. Samo sam stegao vilicu i trpeo pakleni bol kroz moje telo.
Borba je bila očajna, a situacija je postajala sve gora i gora. Bili smo nadjačani i prebijani. A Grobari su bili sve agresivniji i nasilniji. Ubrzo sam izgubio orijentaciju, više nisam znao gde su moji ortaci. Samo sam video gomilu ljudi kako se kreće oko mene.
ns216.73.216.158da2
and then Add to home screen.