Nakon nešto dužeg vremena, uspela sam da pronađem učionicu. Drugi čas je bila matematika, predmet koji mrzim iz dna duše. Nikada mi nije išla od ruke. Ušla sam unutra bez kucanja, a pogledi učenika bili su usmereni ka meni. Imala sam osećaj da mi svi čitaju misli. Mrzela sam taj osećaj kada si nov u okruženju. Pa te svi odmeravaju kao da si došao sa druge planete.
Pogledala sam po klupama, u nadi da ću naći prazno mesto s obzirom da profesorka nije bila tu. Poslednja klupa je bila jedina slobodna, iako nikada ranije nisam sedela u poslednjem redu. Ovaj put sam izgleda morala, za sve postoji prvi put.
Na početku časa, profesorka me je naterala da se predstavim svima, pa sam to i uradila. Blam, ruke su mi se blago tresle, kao da odgovaram pred sudom, a ne da kažem svoje ime. Uglavnom, razred je delovao okej, iako još uvek nisam progovorila ni reč sa bilo kim od njih.
Prošlo je trideset minuta od početka časa, a profesorka ne zatvara usta. Dobro je što nisam zaspala, koliko smara žena. Pogled mi je stalno bežao ka prozoru. Zapravo, ništa je nisam ni razumela. Nisam mogla da je slušam, više sam se borila sa umorom, pokušavajući da ostanem budna. Glava mi je klonula par puta, a oči su me pekle.
Razmišljala sam o onom dečku... Stariji je od mene sigurno godinu-dve, ali mi to nije smetalo ni najmanje. Pomislila sam u sebi „Eh, Ivana, Ivana... vidiš dečka jednom u životu i već postaješ opsednuta njime". I sama sam znala koliki sam izgubljen slučaj.
„Gospođice Ivana, u kom ste svetu?" razmišljanje mi je prekinuo grub glas profesorke. Pogledala sam oko sebe i shvatila da mi se svi smeju. Bravo, Ivana. Prvi dan škole i već se blamiraš, strašno.
„Izvinite, neće se ponoviti". Klimnula je glavom i nastavila s predavanjem, kao da se ništa nije desilo, iako su me pogledi još uvek povremeno pratili.
Odlučila sam da ostatak časa pažljivo pratim, da ne bih ponovo bila na zubu profesorke, sada su mi dobre ocene bile preko potrebne.
Čas se završio, pa sam otišla do toaleta da malo sredim kosu. Najpre sam se osvežila blagim umivanjem lica, a zatim lagano očešljala kosu dok je trajao mali odmor.
Marko P.O.V
„Rekao sam već, nisam ja kriv. Lik mi se tu nesto kurči", odgovorio sam hladnim, drskim tonom, gledajući direktora pravo u oči. Ne mogu da verujem da me je ta pička prijavila direktoru. Nije kao da je on prvi mene izazvao.
„Marko", započeo je, trudeći se da deluje smireno, iako sam lako mogao da vidim bes u njegovim očima.
„Mogao si da dođeš kod mene i prijaviš, a ne da se biješ sa kim stigneš kada te isprovocira".
„Pa da budem cinkaroš, ma važi", prevrnem očima i zavalim se u stolicu. Želeći da se ova glupa rasprava već jednom završi. Samo mi još fali da me neko gleda kao cinkaroša. Mrzeo sam takve, to mi je bilo nešto najgore što čovek može da uradi.
Direktor je duboko uzdahnuo, očigledno iznerviran mojim stavom. „Ako nastaviš da praviš probleme, moraću da te izbacim iz škole. Imaš dvojku iz vladanja, Marko, koliko puta treba da ti ponovim?"
Nisam ništa govorio. Gledao sam u pod, zagrizao obraz da ne puknem od besa. Već spreman da se osvetim cinkarošu za ovo. Zapamti on dobro mene, pogotovo ako budem leteo iz škole.
„Dobro, možeš da ideš", izašao sam iz kancelarije zalupivši vratima za sobom. Svi su me nervirali, ali niko kao taj direktor, koji stvarno misli da se sve može rešiti razgovorom.
Ivana P.O.V
Neoprezno sam izašla iz toaleta, ne gledajući oko sebe i bum! Bravo, Ivana, glupačo...
Udarila sam u čvrstu siluetu ispred sebe. I on je naleteo na mene, što me je oborilo pravo na tvrdi pod. Pogledala sam nagore da vidim u koga sam se sudarila. Bio je to on. Zar je morao baš on?
Joj, Ivana, već osećam kako se crvenim. Pružio mi je ruku, i prihvatila sam je kako bih se podigla. Ruka mu je bila topla i čvrsta.
„Izvini, mala, nisam te video", tiho je izgovorio dok me je podizao i istovremeno odmeravao tim svojim prelepim, braon očima. Nisam mogla da mu odolim. Ni tim očima. Ni toj čvrstoj ruci koja me je podigla s poda.
„Izvini ti, morala sam pažljivije da izađem..." pravdala sam se tiho, jer sam znala da sam ja bila kriva, ne on.
„Jesi li dobro?" upitao me je zabrinuto.
„Da, hvala ti", odgovorila sam sa osmehom, ne mogavši da sklonim pogled s njega. Naši pogledi su se ponovo sreli, baš kao i ranije u kancelariji. Primetio je da sam pocrvenela i nasmejao se.
„Šta je smešno?", upitala sam ga malo dubljim glasom, pokušavajući da zvučim ozbiljno. To ga je još više nasmejalo. Pokušala sam da pokažem ozbiljnost, koja nije prošla kod njega. U međuvremenu je zazvonilo za početak časa, ali nijedno od nas nije reagovalo, stajali smo ukopani na istom mestu.
„Ništa, ništa, malena", blago se osmehnuo, pa su mu se videli savršeno beli zubi. U trenutku sam se iznervirala, ali me je taj prelepi osmeh potpuno razoružao. Kao da me je očarao u sekundi.
„Mhm, malena? Ne zovi me tako, imam svoje ime, Ivana". Predstavila sam mu se, u nadi da će prestati da me zove mala ili malena.
„Zvaću te kako budem hteo! Sviđa mi se malena, tako da će tako i biti", rekao je sa svojim velikim egom. Šta ovaj dečko umišlja da je?
„Vala, neće tako biti", pokušala sam da mu se suprostavim.
„Baš oću, mala", nije odustajao, pa sam jednostavno povukla kočnicu. Već kasnim na čas, a ovako bih se samo još duže zadržala sa njim.
„Drago mi je što smo se upoznali, malena". Nisam stigla ništa da odgovorim, već se okrenuo i nastavio svojim putem, dok sam ja pratila njegove korake.
Glupačo, čas! Mama će me ubiti ako dobijem neopravdani na prvi dan škole. Realno, bilo bi ironično.
Kad sam se konačno sabrala, odmah sam se uputila ka učionici. Dok su hodnici bili prazni, ušetala sam u učionicu sa kucanjem, gde me je odmah sačekao neraspoložen profesor koji je tražio da objasnim zašto kasnim na čas i šta može biti važnije od škole.
Nisam mogla da kažem pravu istinu, pa sam slagala prvo što mi je palo na pamet.
ns216.73.216.133da2
and then Add to home screen.