Naredni čas sam preskočio, ni sam ne znam zašto, jednostavno mi se nije išlo, pa se nisam ni pojavio. Blejao sam iza škole. Kada se napokon oglasilo zvono za kraj časa, moja ekipa se okupila iza škole, kod naše pećurke gde smo uglavnom blejali. To je bio kao naš bunker. Seo sam na staru drvenu klupu, a oko nas je bila velika gomila pikavaca razbacanih po travi oko pećurke.
Pričali su neke gluposti, dok su meni misli lutale ka onoj devojci koju sam oborio na pod. Bila je baš lepa moram da priznam. Lako se vidi da je nova ovde, nikad je ranije nisam video.
„Prekosutra je tekma sa Napretkom", govorio je Damjan, prekidajući me iz misli, koje nisam ni trebao da imam. Koji kurac uopšte razmišljam o njoj? Saberi se, debilu glupi.
„Idemo sutra da pomognemo oko nameštanja koreografije?" ubacio se Milan, gledajući u mene.
Nismo bili nikakva grupa ili frakcija, iako smo uvek bili umešani u pomaganju oko koreografija i organizacije. Više smo bili old school navijači nego današnji moderni ultrasi. Mada to nije ništa menjalo, često smo upadali u tuče i ostala sranja, najviše mojom krivicom.
„Idemo, ionako nemamo šta pametnije da radimo", potvrdio sam, pomalo odsutno.
Nikada nisam hteo da budem vođa ekipe, ali su me tako smatrali od početka. Moja reč je uvek bila presudna, iako je to bio njegov izbor, a ne moj.
Naši životu su bili... krajnje sranje. Zavoleli smo Zvezdu i to nas je oživelo. Ljubav koja se nikada ne gasi... bila je to Crvena Zvezda.
„Kako je prošao razgovor sa direktorom, Mare?" upitao me je Stefan radoznalo, a ja mu odmah uzvratim.
„Ma kako bi prošao? Kao i obično... pretnje da letim iz škole i ostale gluposti, bla, bla, bla", rekao sam kroz smeh, prisećajući se samog razgovora.
Nije prvi put da mi ovako preti, pa se nisam ni uplašio. Svakako, od ove škole nema ništa. Nema razlike da li završio ili ne, svi ćemo raditi negde za jebeni minimalac. To je bila činjenica koju smo svi znali.
„Ma nema od toga ništa, tebra", dobacio je Damjan prvi, dok je palio još jednu pljugu.
„Znam", rekao sam to više za sebe. Ništa od toga me nije doticalo ni malo.
Zvono je prekinulo naš razgovor, kraj odmora. Ustali smo sa klupa i krenuli ka ulazu u školu. Ovo nam je bila zadnja godina srednje škole, pa sam ipak odlučio da se pojavim na sledeće časove. Imam već dovoljno problema sa direktorom, koji se brine više nego moji roditelji.
Ivana P.O.V
Dok sam gledala u raspored, primetila sam da me tri nepoznate devojke prate pogledom. Delovale su mi kao klasične ribe koje se iskazuju, pa sam se trudila da ih ignorišem. Lako su, vidno odlučne, prišle ka meni. Jedna plavuša me je zgrabila za rame i gurnula na zid. Nisam kapirala šta se dešava, dok mi ona sama nije rekla.
„Tek si došla u školu, a već se bacaš momcima", njene reči su me odmah vratile na scenu koja se desila ispred ženskog toaleta, kada sam se skucala u Marka.
„Ne znam o čemu pričaš", uzvratila sam takođe drskim glasom, praveći se da nemam pojma o čemu pričaju.
„Kloni se Marka! Jesi li shvatila? Inače ćeš imati problema", rekla je druga devojka koja je stajala tačno pored plavuše koja me je čvrsto držala.
„On ti je dečko?", ne znam ni sama zašto sam to pitala, bilo je radoznalosti u meni.
„Nije, ali biće uskoro", odgovorila je besno, ali nisam imala želju da se svađam sa njima.
Ipak mi je prvi dan u novoj školi, a već sam uspela da napravim neprijatelje. Svaki ti čast, Ivana. Rado bih joj sada otkinula ovu ruku koja je bila na meni, ali su me kočile kamere koje su bile na svakom ćošku, pa sam odustala od toga.
„Dobro", rekla sam i krenula niz hodnik čim je spustila ruke sa mene. Ugledala sam Anju kako mi prilazi, nadajući se da nije videla šta se dogodilo.
„Ivana, šta bi ono?" radoznalo me je pitala, bacajući kratak pogled ka onim devojkama. Zar je morala da vidi...
„Ništa, one tri likuse su me napale jer misle da imam nešto sa jednim likom". Rekla sam iskreno, jer je jako teško lagati Anju. Ona je bila uvek ta koja me provali, jednostavno nisam bila dobra u lažima.
„Otkud im ta ideja, šta se desilo, pričaj!" dobacila je iz topa posle mojih reči.
Iskoristila sam mali odmor pa joj ispričala ceo događaj do svakog detalja. Ona je svaku moju reč pažljivo slušala. U početku je bila srećna dok nije skapirala o kome se radi. Zaškripela su ulazna vrata škole, pa sam bacila pogled ka njima, jer su skoro svi već gledali u istu tačku.
Bio je to onaj Marko. Ulazio je sa još tri, pretpostavljam, druga. Bili su skroz obučeni u navijačkom stilu, a telima su davali do znanja da su glavni ovde. Morala sam da priznam sama sebi da sam sve vreme buljila u Marka, koji je bio sve bliži i bliži, što je Anja odmah primetila.
„Ivana", dobacila je Anja sa strahom u glasu, „nemoj mi samo reći da je to onaj Marko".
Pogledala sam u nju, koja je imala zabrinut pogled. Nisam je razumela ni malo. Čemu tolika zabrinutost? Pomislila sam u sebi, ne deluje mi ni malo kao neki opasan tip.
„Jeste, on je", tihim glasom sam joj odgovorila, čekajući da mi puca sve što zna o njemu. Lako joj se nije svidelo što je taj lik u pitanju.
ns216.73.216.158da2
and then Add to home screen.