Škola je već na prvi pogled delovala drugačije od moje prethodne. Iza škole su stajali momci koji su pušili cigarete i ko zna šta još. Dok je ispred ulaza bilo dosta klupa za sedenje, ovag puta skroz punih. Jedina osoba koju sam ovde znala bila je Anja.
Upoznale smo se još davno na jednoj žurki na splavu, kada je prvi put došla u Beograd. Pogledom sam prelazila preko lica u masi, tražeći nju. Dogovorile smo se da me sačeka ispred, kako bi mi pokazala školu.
Tek nakon pet minuta napetog čekanja, ugledala sam Anju kako mi prilazi. Bila je u društvu dve devojke, pretpostavila sam da su njene drugarice.
„Ćao, Ivana", koliko mi je samo nedostajala. Nismo sa videle baš dugo, ali među nama se nije ništa promenilo. Skočila mi je u zagrljaj. Umalo me nije ugušila, budaletina, koliko me je jako stisnula.
„Koliko si mi samo nedostajala", uzvratila sam zagrljaj istom merom. Što je nateralo devojke oko nas da se nasmeju, kao da su svedočile nečemu dragocenom, a ne našem ludilu.
„Um, ovaj... da, nisam vas upoznala. Ovo su Teodora i Tamara". Delovale su simpatično i opušteno, odmah su mi postale drage. Pružila sam ruku i klimnula s osmehom. „Drago mi je, ja sam Ivana", osmeh su mi uzvratile iskreno, kao da sam već deo njihove ekipe.
Posle upoznavanja, zamolila sam Anju da mi pokaže školu kako bih se lakše snašla. Uz to, morala sam da se javim direktoru, pa smo se zajedno uputile ka njegovoj kancelariji.
Teodora i tamara su krenule s nama, pa se na kraju ispostavilo da su me njih tri sprovodile kao turistkinju na razgledanju škole. Ja sam, naravno, išla za njima kao kuče. Osećala sam poglede na sebi, ali sam se trudila da ne obraćam mnogo pažnju na to. Ubrzo je zazvonilo za početak prvog časa, pa su morale da odu. Nisam želela da dobiju neopravdane zbog mene.
Ostala sam sama ispred direktorske kancelarije, tiho čekajući. Nedugo zatim, pojavio se. Stariji čovek sede kose, a na licu je imao blage bore od starosti. Davao je utisak da nije jedan od onih nadrkanih direktora.
„Ivana, dobrodošla u školu!" obratio mi se direktor čim smo se sreli, a zatim smo ušli u njegovu kancelariju. Bio je obučen u klasično crno odelo s kravatom, gotovo kao da je izašao iz neke američke škole.
„Kakvi su utisci na prvi pogled" seo je u svoju fotelju i još jednom bacio pogled ka meni, kao da pokušava da me skenira. Ili sam to samo ja tako zamišljala.
„Za sada odlični!" odgovorila sam s osmehom, trudeći se da zvučim zadovoljno. Iako mi je srce kucalo brže nego što bih volela.
„Sedi, Ivana", rekao je.
Spustila sam se na stolicu kraj njegovog stola i odmah primetila haos. Papiri razbacani svuda, hemijske bez poklopca, čak i neka prazna šolja isprljana tragovima kafe.
„Verujem da si već upoznata sa pravilima skole?" upitao me je, podigavši obrvu, pogledom koji kao da me ispituje.
„Umm... jesam", promrmljala sam, iako nisam bila sto posto sigurna da ih zaista znam.
„Odlično. Kao novi učenik, važno je da znaš nekoliko ključnih pravila. U našoj školi nema mesta za diskriminaciju i nasilje. Svaki slučaj nasilja mora se prijaviti, a za govor mržnje i diskriminaciju slede stroge disciplinske mere. Takođe, redovno pohađanje časova je obavezno. Ako ikada imaš pitanja ili probleme, uvek možeš da ih rešiš razgovorom sa razrednim starešinom ili sa mnom". Direktor je govorio brzo, bez pauze, kao da je ovaj govor vežbao mesecima.
„Jasno mi je..". Naš razgovor prekinuo je nepoznati momak koji je uleteo unutra kao furija, bez kucanja. Direktor je odmah uperio oštar pogled ka njemu. Momak je bio potpuno ćelav, malo viši od mene, sa braon očima. Nisam skidala pogled s njega, kao ni on sa mene, što je direktor odmah primetio.
Odmerio me je od glave do pete, a ja sam u njega buljala kao nezrela klinka. Kad su nam se oči konačno srele, odmah sam se okrenula nazad ka direktoru. Ni sama ne znam zašto. Osećala sam kako mi obrazi gore, zar opet Ivana, kakav blam...
Direktor je uzdahnuo „Marko, šta si sada uradio?". Verovatno je bio naviknut na njegove izlete. Tako sam i saznala kako se zove.
„Ništa posebno!", rekao je ironično, sa prevrtanjem očima, jasno iznerviran. Glas mu je bio zavodljivo seksi. Iako bi sada sama sebi tresnula šamarčinu, zašto uopšte razmišljam tako? Često bih se tako zaljubila na prvi pogled, i mrzela sam tu stvar kod sebe, zapravo.
„Da, kao i prošli put, ništa posebno?", uzvratio je direktor ironično, kao da se sve više zahuktavalo.
„Ivana, slobodna si, možeš da ideš. Moram da obavim razgovor sa mangupom". Kao da mi je laknulo posle njegovih reči. Ustala sam sa stolice i zgrabila raspored časova, trudeći se da ignorišem Markov pogled.
"Doviđenja", izletela sam napolje, ostavjajući ih same unutra. Toliko mi je bilo neprijatno da sam jedva čekala da izađem napolje, a osećaj je bio kao da sam izašla iz klanice, a ne kancelarije.
ns216.73.216.133da2
and then Add to home screen.