„Igra tek počinje", citirao je Ivan. Igra? to me je odmah vratilo u realnost. Nisi to bili Grobari, već Žikini ljudi. Izgleda da je dobro pronjuškao ko sve bleji sa mnom. Šalje mi poruku, a Tadija je samo kolateralna šteta...
„Igra? Ne kapiram, brate", reče zbunjeno Damjan. Iako je meni već sve bilo jasno o čemu se ovde radi i ko stoji iza napada.
„Žikini ljudi, brate. Nisi to bili grobari!" rekao sam im. Verovatno je besan jer sam mu kidnuo kolima, pa sada iskaljuje bes na mojim ljudima. Klasične krimi forice.
„Šta ćemo sada da radimo, tebra? Bilo ko iz ove kuće može da bude sledeđa žrtva", upitao me je Ivan, a ja nisam znao šta da mu kažem.
Svi pogledi bili su upereni ka meni, čekajući da kažem nešto. Samo što jebeno nisam imao šta da kažem. Ne znam kako da nas izvučem iz ove situacije, a da ne padne krv. Žika nije amater, neće sigurno smiriti situaciju jednim razogovorom.
Ako sad krenemo u osvetu, upašćemo pravo u njegov mamac. Žika sad očekuje da ću krenuti na njega, kao što svaki vođa radi kad mu neko dira ljude. Ali isto tako, ako ne uzvratimo, ispašćemo slaba ekipa, što i jesmo.
U meni je sve kipelo, ruke su mi se trese od besa. Rado bi mu uzvratio, ali ne mogu da rizikujem živote mojih ortaka. Moramo da budemo pametniji od njih.
„Sad ne možemo ništa. Više ih je, plus imaju sve. A mi nemamo ništa", u najgorem slučaju, morali bismo da se naoružamo, svi do jednog.
„U pravu je, Mare", složio se Damjan sa mnom. Iako sam znao da mu nije drago zato što ćemo prećutati ovo prebijanje Tadije.
S druge strane, Ivan nije delio isto mišljenje. „Ne možemo jebeno samo da ćutimo! Jebote, ubili su boga u Tadiji, bre" mrmljao je besno kroz zube.
Nije ni meni bilo lako da ovako odlučim... Ali ovako je jedino bilo sigurno za sve nas. On ima sve, oružije, ljude, pa i policiju... dok mi nemamo ništa. Goli smo kao pištolj, i to Žika dobro zna.
„Znam, brate. Osvetićemo se kad tad. Ali sad... moramo da budemo pametni. Žika pokušava da nas uvuče u njegovu prljavu igru lova za plenom. Ako sad odemo na njih, pobiće nas sve".
„Dobro, kapiram, brate. Ali obećaj mi da ćemo se osvetiti tim gadovima", rekao je nezadovoljno Ivan.
„Obećavam, brate. I on je od mesa, nije otporan na metke", ako budem morao, lično ću ga ubiti zarad zaštite mojih ortaka.
Obećao sam im osvetu, ali duboko u sebi znao sam da će to doći sa cenom. A nisam bio siguran da li smo spremni da je platimo. Ako krenem odmah, igraću po njegovim pravilima. A ako ćutim, ispašću slab pred svojima. Jebeni začarani krug.
„Šta ćemo sa devojkama?" upitao je Damjan. To je to, kraj žurke.
„Dosta je za večeras... sad ćemo da ih bacimo kućama", rekao sam odlučno.
Vratili smo se u dnevnu sobu gde je vladala potpuna tišina. Muzika je bila ugašena, a devojke, kao i Stefan i Milan, sedeli su na kauču zabrinuto, kao da su čekali da se pojavimo. Odlučio sam da im ne pričamo ništa, tako je najbolje za sve. Što manje znaju, to bolje po njih. Stefan i Milan će svakako morati da čuju, ali ne sad, ne pred devojkama.
„Ivana, Anja, Teodora", obratio sam im se mirnim tonom. „Ae, da vas odbacim gajbi. Milanovi roditelji samo što nisu stigli, moramo da prekidamo".
Sve tri su me zbunjeno pogledale, jasno im je bilo da lažem. Ipak, ustale su i krenule za mnom ka kolima. Samo da ne postavljaju nikakva pitanja... jer ne mogu da im kažem. To bi samo ugrozilo i njihove živote.
Otključao sam kola i pustio ih da uđu unutra. Teodora i Anja su odmah sele pozadi, dok je Ivana zastala ispred suvozačevog mesta. Samo uđi u ta prokleta kola, molim te.
„Jel sve uredu?" upitala me je. Nije, ništa nije uredu, malena... ali ne mogu da ti kažem.
„Aha, opušteno", klimnuo sam glavom i seo za volan. Tek tada je odustala i spustila se na sedište pored mene.
Damjan i Ivan su ostali da prespavaju kod Milana. Proradila mu je čuka, pa nismo hteli da ga ostavimo samog. Ko zna kad će mu se roditelji vratiti, nekad ih nema i po nedelju dana.
Okrenuo sam ključ i upalio motor. Ubacio sam u prvu i polako izvukao kola na put. Kad sam se uključio, stisnuo sam gas. Nisam želeo da iko vidi da su i one sa mnom. Moram da ih bacim kućama dok me neko ne prati.
(...)
Ivana P.O.V
Sunčevi zraci su se provlačili kroz roletne i osvetljivali su spavaću sobu. Nešto me je bockalo po licu, terajući me da otvorim oči. Bila je to Anja, uporno je pokušavala da me probudi. Jebeno mi treba još malo sna.
Nisam ni spavala kako treba, a mrzim jutra kada nisam dovoljno naspavana. Glava mi je bila teška, a misli još teže. Sinoć... nešto mi nije dalo mira. Marko je ponovo nešto skrivao. Mogla sam da mu pročitam na licu. Njegov osmeh je bio samo maska.
„Ustajj, Ivana!" mrdala me je levo desno, nikako nije odustajala. Inače, Anja je sinoć prespavala kod mene.
„Pusti me još malo", promrmljala sam i prebacila jastuk preko glave, ali ni to je nije umirilo.
„Ivana, mrdaj to lenjo dupe!" osetila sam blagi udarac u predeli zadnjice.
„Aaa, jesi normalna?" proderala sam se, ni sama ne znam kako.
„Idemo u šoping!" viknula je ona, sva puna energije. Kako, zaboga, tako može još od ranog jutra?
„U šoping?" bila sam totalno zaboravila na naš dogovor od pre par dana.
„Da, zaboravila si? Idemo da kupimo onu haljinu za tvoj rođendan!" sve se vrtelo oko mog rođendana. Iako ne volim da ga slavim, uspela je da me nagovori da izađemo to veče negde. Ah da, ta haljina... potpuno sam smetnula s uma da smo planirale da je kupimo baš danas.
„Okej, okej, ustajem... daj mi pet minuta", rekla sam dok sam pokušavala polako da ustanem iz kreveta. Stvarno mi se još spavalo, pa mi je sve to teško padalo, pogotovo posle onakve noći.
Ustala sam i krenula ka kupatilu. Pogled u ogledalo me je samo podsetio koliko sam bila iscrpljena. Tamni krugovi ispod očiju, raščupana kosa. „Moraš da se istuširaš, ženo", prošaputala sam sebi.
Skinula sam pidžamu i ušla pod tuš. Pustila sam vodu da se sliva niz kadu. Topla voda klizila je niz moje telo, kao da mi ispira sav umor i nemir koji sam vukla od sinoć. Zatvorila sam oči i na tren pustila da me potpuno obuzme osećaj smirenosti.
Posle osveživanja, brzo sam obrisala kosu. Vezala sam je u neurednu punđu i počela da se presvlačim. Napolju je bilo toplo, pa sam odlučila da obučem nešto lagano. Uzela sam crne helanke i majicu kratkih rukava, ništa posebno. Šoping je, nije revija. Brzo sam se obukla i šminkom sakrila velike podočnjake ispod očiju.
„Ajde, požuri, Ivana! Nemamo ceo dan!" čula sam Anjin glas iz dnevne sobe. Bože, žena nema trunke strpljenja.
„Evo, evo, idem!" navukla sam bele čarape na stopala i otrčala ka dnevnoj sobi.
„Napokon!" komentarisala je, sedeći spremna u dnevnoj sobi.
„Samo sekunda, da se javim mami", rekla sam dok sam je tražila po kući. Ubrzo sam je ugledala u malenom podrumu, kako ređa kutije i tegle.
„Mama, idem u šoping sa Anjom", obavestila sam je.
„Treba li ti para, dušo?" upitala me je, još uvek koncentrisana na kutije.
„Ne, ne, imam tačno onoliko koliko mi treba za haljinu", rekla sam. Dugo sam štedela džeparac za ovu priliku.
„Dobro, lepo se provedite, drage moje", rekla je, smešeći se. Uvek je volela Anju, gledala je kao svoju drugu ćerku.
Krenule smo ka centru grada, gde se nalazila prodavnica u kojoj smo planirale da kupimo haljine. Dok smo se vozile gradskim autobusom, pričale smo o raznim temama, a najviše o Damjanu i njihovom sinoćnom događaju.
„Jel misliš da je to nešto ozbiljno?" upitala sam Anju.
Slegnula je ramenima i spustila pogled. „Ne znam... valjda će biti ozbiljno. Baš mi se sviđa, Ivanicee". Rukama je prekrila lice, izgedalo je kao da je potpuno zaljubljena u njega.
Meni je nekako delovalo ozbiljno, mada su brzo završili u sobi, pa nisam znala šta da mislim.
„Vidi se to iz aviona", rekla sam joj iskreno. „Mogla bi možda da ga pritisneš malo i vidiš šta on zapravo želi, znaš ono tvoje". Uvek sam se divila njenoj upornosti.
„Videćemo, videćemo... A šta je sa tobom i Markom?" sad je baš našla šta da me pita, taman sam ga malo zaboravila.
„U jednom trenutku je dobar prema meni, pa se promeni. Videla si sinoć, bukvalno me je ignorisao". Sada sam ja bila ta koja se žalila. Bile smo u sličnoj situaciji, iako su Marko i Damjan dva različita sveta po ponašanju.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.