Svuda oko nas je bio mrak, dosta tamniji nego inače, vraćao sam se sa ćaletom sa utakmice. Pobedili smo Jagodinu 4:1, rutinska pobeda, kao i obično. Ćale je bio sav srećan kao nikada do sada, pričao je o detaljima sa utakmice, dok smo lagano hodali ka kući. Uvek mi je više zapadalo za oko atmosfera na tribini nego i sam fudbal, dok je moj ćale bio suprotno, on je uvek bio zaljubljenik u fudbal, taktičke poteze i strategije.
Tu misao mi prekida glasna buka iz jedne od uličica, koje su se spajale sa ovom glavnom, kojom smo mi išli. Ugledao sam grupicu momaka sa fantomkama na glavi, bili su to navijači Partizana, kada su ugledali majicu na meni, to im je bilo dovoljan motiv da se zalete na nas.
Jedan me grabi s leđa, dok mi srce kuca nenormalno brzo, kao da će da mi iskoči iste sekunde. Palica mu je bila u jednoj ruci, a drugom me steže kao klješta, ruke su mi vezane njegovim stiskom, ne mogu ni da se pomerim. Gledam ispred sebe, oči širom otvorene, dok ostatak grupe napada ćaleta. Palice udaraju o njegovo telo, ponovo i ponovo, čujem tupi zvuk, prepoznajem njegov glas kad vrisne od bola, ali to kratko traje, posle nekoliko udaraca, pada na zemlju, bez pokušaja da se odbrani.
Buzzz buzzz buzzz
Budi me glasan zvuk budilnika koji zvoni nenormalno jako, otvaram oči i vidim da sam mokar, bukvalno plivam u svom znoju... Opet jebena noćna mora... Sanjam taj dogadjaj otkako se desio, boli me kad vidim da nisam mogao ništa da uradim, iako sam tada imao samo nepunih osam godina.
Ustanem nekako iz kreveta, vidno nenaspavan, pa odem do kupatila da se umijem. Bacim ledenu vodu na lice, što me vraća nekako u realnost, pokvasim sveže obrijanu glavu pa se bacim na pranje zuba i ostalu higijenu. Kasnije se vraćam nazad u svoju sobu, pa oblačim svetloplave teksas bermude i crnu majicu brenda Stone Island. Uzmem polu prazan ranac sa poda pa stavim na leđa, nisam bio siguran ni koje časove danas imam, jednostavno me nije bilo briga bilo šta što se tiče oko škole.
Ulazim u dnevnu sobu, kao i obično, čujem kako se moji svađaju, to je već postalo svakidašnje, jednostavno bi bilo čudno, da ih zateknem, a da se ne prepiru. Učestvujem u ovoj jutarnjoj rutini, tako što slušam njihovu raspravu po stoti put dok se spremam da izađem, kao da sam nevidljiv, ali mi to nije smetalo.
„Mogao bi malo manje da piješ!", kaže keva, otimajući mu flašu iz ruke, „tišina, pička ti materina!", odgovara ćale sa grubim i jakim glasom koji je odjeknuo kroz celu kuću.
„De si ti krenuo a?!" upita me keva nakon što su me primetili da prolazim pored njih.
„U školu", kratko odgovaram pokušavajući da izbegnem bilo kakav konflikt koji bi mogli da započnu.
„Ajde, marš u školu ti!", odgovori mi ćale mlatarajući prstom ka vratima, dok se ja samo nasmejem, navikao sam na ovakvo njihovo ponašanje, pa nisam uopšte mario za njih.
Uglavnom ćale mi je teška priča, veliki alkos, zbog kojeg postaje nasilan i agresivan. Posle svakog radnog dana bi došao kući mrtav pijan, a keva? nije bila ništa bolja od njega, mislim da se zapravo nikad nisu ni voleli, ako je ovo ta ljubav? ja ne želim da imam išta sa tim.
Izašao sam iz kuće ignorisajući njihove uvrede koje su bile upućene pa i meni, uzimam telefon u ruke i zovem dobro poznatu osobu.
„De si, Damjane, legendo", blago sam viknuo na telefon kada se napokon javio.
„E mare, evo me kod kružnog toka brate", uglavnom smo zajedno išli u školu. Gledao sam ga uvek kao rođenog brata, upoznali smo se još u vrtiću što je stvorilo veoma jako prijateljstvo.
„Ajde, eto me za pet minuta", odgovorim pa prekinem poziv nakon što ugledam da bus dolazi.
Ulazim u gradski autobus i tražim slobodno mesto, lako ga nije bilo. Stao sam do prostora za stojanje, gde je bilo mesta. Gledao sam kroz prozor ulice i ljude koji su išli svojim putem peške.
Ivana P.O.V
„Ivana, ustaj!", grub glas koji dolazi od mame nad mojom glavom me trza iz dubokog sna, ali nisam reagovala jer mi se baš spavalo. Bilo je lepo dok je trajalo, danas krećem u novu školu, iskreno baš mi se ne ide. „Ivana, šest sati je! zakasnićeš u školu!", nije odustajala, pa sam rešila da ustanem, lako bih sada nastavila da spavam.
„Dobro dobro, ustajem!", progovorim nekako kroz zube pa ustanem iz kreveta. Zar nisam mogla da dobijem bar jedan slobodan dan posle ovog preseljenja?
Prvo sam krenula ka kupatilu, dok sam besno zalupila vrata, ne znam ni ja zašto... obavila sam rutinski higijenu. Pa na brzinu stavila po malo šminke na moje jutarnje lice, kako bih sakrila podočnjake. Vezala sam kosu u rep još jednom, pa se vratila nazad u svoju sobu, kako bih se presvukla za školu.
Obukla sam belu Nike majicu s kratkim rukavima i svetlo plave farmerke koje su iskazivale moje obline. Dok sam silazila niz stepenice, iz kuhinje je dopirao prelep miris hrane, koji nisam mogla da ignorišem ni na trenutak. Bila je to piletina, odakle joj sada to? trčkarala sam oko nje kao gladno kuče.
„Sedi na brzinu i jedi, pa škola!", uradila sam kako je rekla, na brzinu smo sele da jedemo bez razgovora, ona je žurila na posao, a ja u školu, bile smo zapravo slične po mnogo čemu.
Sedim na stolici i obuvam patike, uzimam ranac i stavljam na leđa, pa izlazim iz kuće i krećem na stanicu da sačekam autobus. Napolju je bilo dosta bolje nego sinoć, ovaj put je bilo toplije, stala sam na stanicu koja je bila totalno prazna. Nešto što nisam navikla do sad, u Beogradu je bilo sasvim suprotno, morao bi da se guraš da bi došao do autobusa.
Kao i obično, autobus je kasnio... čekala sam punih dvadeset minuta jebeni autobus. Kada se napokon pojavio, ulazim u autobus koji je bio takođe prazan. Otišla sam skroz pozadi pa sela na zadnje mesto u autobusu, to mi je omiljeno mesto odakle mogu da vidim sve. Vadim iz džepa slušalice pa stavljam na uši, pustila sam neku laganu muziku i naslonila glavu na prozor, razmišljajući kako izgleda nova škola, da li ću upoznati nekoga ili će biti pravi pakao od samog početka?
ns216.73.216.121da2
and then Add to home screen.