Ispred Milanove kuće stigli smo tačno oko sedam, taman kada je sunce tonulo iza krovova, a mesec polako preuzimao nebo. Kuća je bila mala, obična, skoro pa neprimetna. Fasada se ljuštila sa zidova, a stari drveni prozori već su pokazivali prve tragove truljenja.
Izgleda niko od nas nije imao taj luksuz da dolazi iz bogate porodice. Njegova kuća nije bila ništa bolja od moje nove, ili Markove.
Najviše mi je zapalo za oko kada sam ugledala porodične slike okačene po zidovima dnevne sobe. Nisam ni znala da Milan ima brata. Kako bih i mogla? Jedva da se uopšte poznajemo.
„Imaš brata?" pitala sam ga radoznalo. Neočekivano, Anja me je odmah poklopila pogledom, onim što jasno govori ćuti. Šta sam sad uradila?
„Da, imao sam", odgovorio je Milan, glasom punim težine. Imao? Ups.
Sada mi je postalo jasno zašto mi je Anja uputila onaj pogled. Svuda moram da guram nos gde mu nije mesto.
„Ja... ovaj, izvini", promucala sam, ali njegov glas me je prekinuo.
„Opušteno, brate. Nisi mogla da znaš. Ubijen je, davno. Ja sam tada imao samo dve i po godine".
Usta su mi se zavezala i nisam znala šta bih mogla da kažem, a da ne pogoršam situaciju. Samo sam ćutala, gledajući u njega, dok se na njegovom licu jasno videlo da mu nije svejedno.
Mogla sam samo da zamislim kakav je osećaj kad ti ubiju nekoga za koga si vezan, a ti si potpuno nemoćan da bilo šta uradiš.
„Okej, ajde sada da se bacimo na posao!" ubacila se Anja, sa misijom da promeni temu.
Marko, Damjan i Stefan su več ranije otišli do marketa da kupe piće i neke grickalice. Za to vreme, Anja, Teodora, Tamara i ja ostale smo sa Milanom da malo sredimo kuću. Njegovi roditelji su često bili odsutni zbog posla na terenu, pa je kuća uglavnom bila prazna.
Uhvatile smo se za krpe i krenule da brišemo prašinu, dok je Milan rasklanjao stvari sa drvenog stola, zatrpanog papirima i praznim paklicama cigareta.
„Gde da sklonim ove šoljice?" pitala sam ga. Bile su to veoma stare šolje, pretpostavljam iz nekakve kolekcije starijeg doba. Prava dragocenost, ako mene pitate.
„Uh, vamo u fioku! Keva će me zaklati ako vidi da je neka slomnjena".
„Važi", pažljivo sam uzela četiri šolje i odnela do fioke gde su uredno imale svoje mesto.
Pogledao me je preko ramena, a usne su mu se jedva razvukle u osmeh. „Dobro ti ide čišćenje, zaposliću te kao domaćicu".
Njegove reči su me presekle baš u trenutku dok sam slagala šolje. Izgleda da njegova majka baš brine o stvarima. Nije bila ni nalik mojoj majci, kojoj ništa nije vredno od tih stvari.
„Ha-ha, jako smešno! Bolje zavrni te tvoje rukave", prevrnula sam očima, a na njegovom licu se konačno pojavio iskren osmeh.
Brzim pokretom, Anja je zgrabila krpu okačenu na stolici i gađala Milana. Krpa mu je završila pravo po sred face, a nas četiri smo prsnule u blagi smeh. Divim se njenoj preciznosti, uvek je imala dobru ruku. Sećam se kada je gađala jednog dečka sunđerom samo zato što nije hteo da je pusti da sedne do šanka.
„Tačno tako! Ivana je u pravu, pokreni se!" komandovala mu je Anja.
Milan je bez reči skinuo krpu s lica i počeo da briše sto, mrmljajući „Dobro, dobro, jel ste sad zadovoljne?" Krpom je prelazio po već čistoj površini, bolje i to nego ništa.
„Samo tako, hoću da blista", dodala je Teodora, glumeći šeficu i uporno mu pokazivala mrlje koje niko osim nje nije mogao da vidi. Pomalo mi ga je žao gledati kako ga maltretiraju.
Sto je bio čist, samo što on to nije kapirao, klasično muško. Trljao je površinu dok su ga Anja i Teodora posmatrale kao stroge nadzornice.
„Teško meni sa vama..." uzdahnuo je i mahnuo krpom uvis. Jadničak.
Ubrzo su se momci vratili iz nabavke, sa punim kesama u rukama, kao da nas je bilo ne znam ni ja koliko. Prišla sam Marku i uzela jednu kesu iz njegove ruke da mu olakšam. Zajedno smo ređali pića na sto, dok su ostali otvarali grickalice i punili činije.
„Ne moraš sve ovo... Ostavi, ja ću" govorio mi je dok sam vadila flaše piva iz kese i slagala ih na sto.
Stvarno mi nije bilo teško, uvek sam volela da pomažem, pogotovo u kuhinji. „Ne možeš ni ti sve sam... Nije mi teško", rekla sam iskreno, s obzirom na to da je ostao zatrpan kesama.
Stefan je izneo zvučnik iz svoje sobe i povezao ga je u struju. Upalio ga je i pusti miks Relje i Elitnih odreda. Marko i ja smo poređali sva pića, a zatim sam se odvojila od njega i krenula da pronađem Anju, koja je već bila zauzeta Damjanom.
Očekivano, bolje je da ih ostavim same. Sedeli smo u dnevnoj sobi i cirkali razna piva, najviše zajačarskog. Prazne limenke i flaše lagano su se nizale na podu, sve do kuhinje.
Teodora i Tamara đuskale su na sredini dnevne sobe, već prilično odvaljene. U početku sam se dvoumila, ali sam ipak odlučila da im se pridružim. Ustala sam sa kauča i laganim pokretima koračala ka njima.
Njih dve su skakale bez ikakvog ritma, a ja sam se smejala pokušavajući da ih ispratim. Alkohol mi je već počeo da udara u glavu, pa su mi pokreti bili slobodniji nego inače.
Dok sam se vrtela, pogled mi je uhvatio Marka. Sedeo je na fotelji, s cigaretom u jednoj ruci i flašom piva u drugoj. Nije skidao pogled s mene, onaj njegov poluosmeh pravio je da mi srce lupa kao ludo, kao da igram samo za njega.
Nakon par minuta, pijani Damjan zaustavio je muziku, pa smo i mi stale sa đuskanjem. Šaltao je po telefonu, tražeći neku pesmu, sve dok nije pronašao jednu staru baladu. Minea - rano.
Naslonila sam se na zid i posmatrala celu scenu. Damjan je počeo da peva, realno, bio je očajan, ali i smešan u isto vreme, što je izazvalo smeh među ova četiri zida. Ubrzo su mu se priključili Marko i Stefan, pa je atmosfera od veselja prešla u neku čudnu dozu nostalgije.
Ova balada se nije puštala tek tako. Kod njih je to uvek imalo značenje. Nekada je to bila pesma za raskid i patetiku. Ali danas, mnogi su je koristili kao prisećanje na pale drugare kojih više nema među nama.
„Rano rano, nebo zemlju ljubi, rano došli dobri ljudi, prijatelji svi, ali nisi ti, bar mi priznaj jedno samo, što me muči još odavno, jesi li u srcu svom, sreću nazvao mojim imenom".
Sve je išlo cakum pakum, i pored toga što ih nisam najbolje poznavala, bilo mi je drago da ih vidim ovako dobro raspoložene. Sve, osim Milana.
Otišla sam do njega. Sedeo je sam, pored prozora. Verovatno ga je pogodila pesma zbog brata... Zato sam odlučila da mu priđem, da vidim kako je.
„Sve okej?" upitala sam, sedajući pored njega.
„Da... samo dugo nisam video da se neko ovde smeje. Znaš već, posle čega".
Njegov glas u sebi je nosio i bol i sreću, kao da se dve osobe bore u njemu. Jedna koja je nastavila dalje i ona druga, koja i dalje živi u prošlosti. Tačno sam mogla da zamislim kako mu je.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.