Sedeli smo svi na pećurci iza škole, raštrkani oko onog klimavog, trulog stola, dok je sunce probijalo kroz drveni krov iznad nas. Danas je bilo toplije nego inače.
„Sinoć su me pratili u stopu, jedva sam uspeo da im pomognem", objašnjavao sam ekipi šta se tačno sinoć desilo kad su me jurili Žikini ljudi.
„Baš smo ga naljutili, jebote! Pobiće nas sve", histerisao je Stefan. Mogao sam da ga razumem, ovo je bila veoma ozbiljna stvar. Kriminalci protiv raspale navijacke grupe... nemamo nikakve šanse.
„Polako. Da je hteo, već bi nas pobio. Ovde je nešto drugo u pitanju", govorio sam mu, pokušavajući da zadržim smirenost.
„A šta, šta može da hoće od nas?" ubacio se Damjan, dok je palio pljugu.
„Ne znam, brate, ali imam osećaj da ćemo uskoro saznati". Neki osećaj u stomaku me presekao, kao da se nešto loše sprema za nas.
Naslonio sam se na stub koji je držao krov iznad nas i povukao dim pljuge. To je igra mačke i miša, a mi smo ovde miševi. Žika je uvek voleo da se prvo igra sa plenom, pa tek onda da ga smakne.
A to radi upravo isto i sa nama. Samo je bilo pitanje vremena kada će neko uleteti s automatskom puškom i sve nas pobiti kao zečeve.
„Jesi li uspeo bar da vidiš ko je bio za volanom? Da im bar znamo face, od koga treba da se pazimo?" upitao me je Milan.
Odmahnuo sam glavom. „Ma kakvi, zatamljena stakla".
„A ono ubistvo sinoć, brate. Lik je bio i naša mušterija. Mislite da to ima veze sa nama? Odmah posle toga su i Marka jurili", nervozno je dobacio Stefan. Bilo je istine u njegovim rečima. Možda je sinoć trebalo da se dogodi dvostruko ubistvo.
„Moguće, ali zašto baš njega? Batica je samo par puta uzeo vutru od nas. Ništa ovde jebeno nema smisla".
Milan je histerično ustao sa klupe. „A šta ako je to bilo upozorenje za nas?" I to je imalo smisla, ubiti mušteriju, samo da bi nam pokazali zube.
„Brate, mi smo im na dohvat ruke. Zašto bi rizikovao ubijajući nedužne klince?" rekao sam, pokušavajući da ostanem miran. Lako mi je glava pucala od nervoze.
„Ma boli Žiku kurac za nedužne. Onako mu inspektori čuvaju bulju", dobacio je Damjan.
Šta god da je u pitanju, morali smo da budemo spremni. Jedino ako se držimo zajedno, možda uspemo da se izvučemo iz ovog sranja. Po prvi put nisam imao plan, po prvi put sam osećao da nam ceo rad pada u vodu, tek tako.
„Damajne, brate... Kontaktiraj kasnije onog tvog. Neka mi nabavi bilo kakav pištolj. I to što pre". Govorio sam odlučno. Bio sam vođa ovog plana i cele trgovine, a zbog mene su njihovi životi sada visili o koncu.
Damjan me je pogledao sumnjičavo. Znao je da nikada nisam voleo takve alatke. Ali morao sam da imam nekakvu garanciju. Ako dođu po mene, neće doći golišavi. Doneće svoj arsenal, a ja neću da ih čekam praznih ruku.
„Si siguran, brate?" upitao me je Damjan, sumnjičavo me gledajući. Sve je ovo bilo previše za nas, i on je to najbolje znao.
„Moram da imam rezervu ako zagusti. Mene će prvog tražiti", rekao sam bez oklevanja.
Duboko je uzdahnuo. Primetio sam da mu nije svejedno. Priznajem, nije ni meni, ali sada nema nazad. Tu smo gde smo... ako hoće rat, dobiće ga.
„Dobro, brate. Videću da to rešim večeras", napokon je pristao. Nisam znao koliko vremena imamo, ali znao sam da nemamo vremena da gubimo ni sekundu više.
„Mare, brate... jel si siguran da smo spremni da idemo tim putem?", ubacio se nervozno Stefan. „Ako vide pištolj, nećeš im ostaviti izbora nego da prvi zapucaju na tebe".
„Ne idete vi nigde. To ću ja da rešim. Ja sam i započeo ovo sranje sa trgovinom!".
Nikada nisam pucao iz pištolja. Zapravo, nikada ga nisam ni držao u ruci. Osetio sam kako mi se znoj sliva niz čelo, ne od vrućine, već od nervoze koja me je kidala iznutra. Nije mi svejedno, koliko god se pravio hrabar.
„Brate, zajedno smo u ovome. Svi mi ovde smo bili svesni rizika u koji ulazimo. Nisi ti ništa kriv, ovo ćemo rešiti zajedno, nikako odvojeno", govorio je Damjan dok su ga ostali podržavali.
„Jebaćemo im kevu. Nismo kriminalci kao oni, ali nismo ni za bacanje!" reče Milan. Bio je samouveren u sve nas, što me je blago nasmejalo.
„Braćo, imamo društvo!" Stefanove reči naterale su nas da se okrenemo ka suprotnoj strani.
Bila je to Ivana i njene drugarice. Današnji outfit joj je bio drugačiji nego inače. Izgledala je veoma jebozvano, a taj njen stomačić dodatno je isticao njenu figuru. Kako to ranije nisam primećivao, pitam se?
Što su nam bile bliže, to smo mi više utihnuli. Polako sam izvio lažan osmeh dok me je Ivana pogledom odmeravala. Kako je, jebote, tako privlačna?
„Ćao, momci", dobacila je Anja, ako se dobro sećam njenog imena.
Zacopana je u Damjana, to smo svi odmah skapirali. Ali, izgleda da nije bila jedina, Damjan je odlepio za njom. Do juče sam mislio da nikad neće pasti na neku ribu. A izgleda da jeste...
Teodoru smo svi poznavali. Nije bila poput nas, ali je često blejala sa nama posle škole, sve dok nije popustila u školi. Njeni su je pritisli, pa je batalila druženje. Sad je kao postala ozbiljnija, posvećenja učenju, mada sam ubeđen da su tu roditelji imali glavnu reč.
„De si, Tea!" dobacio je Milan, prvi ustajući da je zagrli. Nekad su se ozbiljno muvali njih dvoje.
Opasno se ložio na tu malu. Cepali smo se ko slepci kad joj je kupovao ruže i čokolade, a na kraju, kurčina... Trebalo nam je četiri meseca da ga oporavimo od te ispale.
Pogled mi je bio prikovan za Ivanu, koja je stajala stidljivo, iza svih. Očima sam joj dao znak da mi priđe, i uradila je tako. Ustao sam sa klupe i stao naspram nje. Namignuo sam joj i poljubio je lagano u obraz.
„Dobro ti stoji kratka odeća", tiho sam joj šapnuo blizu uveta. A pogled mi je skliznuo ka golišavom stomaku.
„Šteta što ćeš moći samo da gledaš", uzvratila je. Opa? Nisam znao da mala ume ovako da kontrira. Videćemo mi to još.
„Ne budi tako sigurna, malena", odgovorio sam joj, onako šmekerski. Svi ostali su bili smešteni za pećurkom, dok smo Ivana i ja stajali sa strane.
„Keva nije napravila frku sinoć?", upitah je. Slegnula je ramenima.
„Okej je prošlo kako sam očekivala", rekla je.
„Mare!" glas iza leđa naterao me je da se okrenem.
„Mogli bismo da napravimo neku žurkicu večeras?", predložio je Stefan. Zar opet? Pre par dana smo bili na splavu. Njima stvarno nikad dosta...
„Što da ne? Ja sam za!", uključio se Damjan. Nisam ni sumnjao da će on prvi da se složi.
„Svejedno, braćo. Kako vi oćete", rekao sam kao da mi nije stalo do odluke. Istina je da me više zanimala samo Ivana.
„Zato je Tea tu... de ćeš boljeg organizatora od nje?" dobacio je Milan. Svi smo znali koliko je Teodora dobra i neće hteti da nas odbije.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.