Zatvorila sam oči i svaki put bih videla samo njega, njegov dodir na meni. I dalje sam osećala njegov miris na sebi, kao da je i dalje prisutan pored mene. Okrenula sam se na bok i dohvatila telefon sa stolčića.
Svideo mi se ovakav Marko, dobar i nežan... osećajan i fin prema meni. Onaj zagrljaj, poljubac u obraz... prosto me razvalilo iznutra. A telo mi uporno nije dozvoljavalo da utonem u san koji mi je bio preko potreban.
Otvorila sam njegov Insatagram profil i počela da vrtim njegove slike iz highlights-a. Iznova i iznova. Svaka nova slika činila ga je još više privlačnijim, dovoljno da me mašta odvuče na drugu stranu.
Ruka mi je već sama skliznula niz stomak, dok su mi misli bile samo o njemu. Želela sam ga na sebi, njegove usne na mom vratu. Zamišljala sam kako me gricka po telu, dok mu se cela predajem.
Moja ruka sada je završila ispod belih gaćica, a klitoris je zadovoljno pulsirao pod mojim prstima, tražeći još. Sklopila sam oči, prepuštajući se mašti koja je zavladala mojim mislima. Zamišljala sam ga kako leži pored mene i radi sve ono što mu ne dam.
Prsti su ubrzali tempo, a zadovoljan uzdah izleteo je iz mojih usana, nekontrolisano. Klitoris je pulsirao u ritmu mojih pokreta, dok su mi noge divljale po krevetu.
Prsti su ulazili duboko u mene, a bol je bila jača. Ona lepa bol koju ne želite da ikada prestane. Svaki pokret prstiju razbijao je granicu između bola i zadovoljstva.
Grlo mi više nije moglo biti mirno, njegovo ime odjekivalo je praznom sobom. U mislila sam osećala njegove prste, navlažene pljuvačkom, kako klize i ulaze u mene.
Presekla me je struja kroz telo i klitoris je dostigao svoj vrhunac zadovoljstva. Bio je toliko jak da sam morala da zagrizem usne dok je izlazilo iz mene.
Zadovoljno sam ležala na krevetu, zadihana, oznojana i mokra od svog sopstvenog užitka.
(Kasnije ujutru...)
Probudio me je alarm, onaj isti dosadni ton koji svako jutro mrzim iz dna duše. Ali ovog puta nije mogao da mi pokvari osmeh do ušiju. Kroz glavu su mi prolazila sećanja od sinoć dok sam koračala ka kupatilu.
„Ivana, kasniš! Ubrzaj se malo", hodnikom odjeknuo je nervozni glas moje mame.
Izgleda da smo se obe uspavale ovog jutra. Mogla sam da primetim to po tome što ni ona još uvek nije bila sređena, već je jurila po sobama tražeći svoju uniformu.
„Evo, idem!", brzo sam obavila higijenu, očešljala kosu i stavila samo malo šminke na lice.
Stajala sam pred otvorenim ormarom, šta bi mogla da obučem? Razgledala sam složenu odeću, tražeći nešto upečatljivo. Nešto što bi nateralo Marka da gleda u mene. Preturala sam po garderobi, gurajući stvari na stranu.
Hmmm, ne. Ovo sam nosila pre par dana. Ovo mi je dosadno... Jebote, zar nemam ništa da obučem?
Na dnu ormara opipala sam pamučni krop top crne boje koji nisam nosila već duže vreme. Pomislila sam, što da ne? Imam ideju i sa čime tačno da uklopim. Uzela sam svetlo plave farmerke i kariranu flanel košuljicu u belo crnim bojama, koju nisam zakopčala, već sam je nosila kao ukras oko ramena.
Prvi čas sam imala biologiju, totalni smor od predmeta. Učili smo o nekim retkim žabama i kako se to one pare, odvratno. A Marka, kao ni Anju, nisam videla otkako sam došla u školu. Svi su valjda bili zauzeti svojim obavezama i časovima.
Čim se čas završio, bukvalno sam prva izletela napolje. Ne mogu više ovo da slušam, povratiću! Ugledala sam kod ormarića Anju, Tamaru i Teodoru, pa sam se odmah uputila ka njima.
„Hejj!" skiknula sam, pružajući Anji zagrljaj, a pozdravila sam i ostale.
„Evo naše Ivanice" dobacila je radoznalo Tamara, pa su svi pogledi bili upereni u mene.
„Šta?" uputala sam ih, pogledom začuđeno gledajući u njih tri. Da mi se nije šminka razmazala? Ili možda kosa raščerupala?
„Gde si nestala juče? Tražile smo te, a ni Marka nije bilo u školi", upitala me je Anja. Znala sam da će doći do ovoga. Da li da im kažem ili ne? Možda Marko ne želi da se zna, ali opet... ipak su mi drugarice. Šta da radim?
„Otišla sam kući, Marko me je ispratio", slagala sam prvo što mi je palo na pamet. Samo, nijedna od njih tri mi nije poverovala u ovu priču.
Pogledala sam oko nas, mnogo pogleda bilo je upereno ka meni. Ogovarali su me. Mogu samo da zamislim kakve odvratne reči i uvrede bacaju na moj račun.
Anja je podigla obrvu, oštrim pogledom koji mi je govorio da pričam istinu. Od nje baš ništa ne može da se sakrije.
„Dobro, dobro, ajde!", poraženo sam uzdahnula, što je njih, ludače, nasmejalo. Da, pobedile su.
„Bila sam sa Markom, proveli smo ceo dan zajedno", rekla sam ovaj put iskreno.
„Oooo, to mi reci, ribooo!" dobacila je ponosno Teodora. Dok su Anja i Tamara čekale da nastavim priču.
„On očigledno vidi nešto u tebi! Do sada ni sa jednom nije izlazio, a kamoli trčao po hodniku zbog neke cure", govorila je Teodora.
„Znači, to je razlog tvog dobrog raspoloženja, a?" upitala me je Anja. Bila je totalno u pravu, mislim da su sve primetile moje odlično raspoloženje ovog lepog jutra.
„Hej, Ivana, izgleda da si danas glavna tema blama", dobacila je Marija, prolazeći provokativno pored nas. Najviše me je iznervirala kada mi je namignula. Mrzim je, uhhhh.
„Pusti je, svi znamo zašto je to uradila", rekla je Tamara. Valjda je bilo očigledno.
„Riba ne kapira da je time još više oterala Marka od sebe", komentarisala je Anja. Volela bi da se sve ostale devojke oteraju od njega.
„Znate šta? Imam paklenu ideju" govorila je Tamara. Kakvu crnu ideju sad?
„Idemo za veliki odmor pozadi, kod momaka, tačnije, vodimo Ivanu Marku!" Ma divno... samo mi još to fali, da se sad ubacujemo u njihovu ekipu. Mislim da to nije dobra ideja, ni malo.
„Nema šanse!" pokušala sam da utičem na Tamarinu ideju, ali ne i uspešno. Anja je prva pristala bez mog priznanja.
„Sviđa mi se kako razmišljaš, Taki!" rekla je.
„Mislim da to nije dobra ideja?" i dalje sam pokušavala da se izvučem iz njihove lude ideje.
„Ma daj! Kad te bude video tako sređenu, opet će te kidnapovati od nas!" Ha ha, jako smešno, prevrnula sam očima na Teodorine reči.
Ali možda su upravu? Ako budem povučena i čekala da me on sam pozove, biću poput njegovih ostalih lutki... a to ne želim da budem.
(...)
Kada je počeo veliki odmor, došle su po mene, a da nisam stigla ni da spakujem svoje stvari.
„Nemoj da odugovlačiš, ovo je prava prilika da pokažeš da si ozbiljna", govorila je Anja, vučeći me za ruku. Valjda je u pravu.
Izašle smo u dvorište škole i krenule stazom koja vodi iza. Na pećurci je bila cela ekipa, uključujući i najvažnijeg, Marka. Osetila sam nervozu u stomaku. Jel to tremu imam, ili mi se samo čini?
Nije bilo osmeha na njihovim licima, kao da su vodili neki ozbiljan razgovor. Ili je to možda bila samo njihova svakodnevna maska da prikriju nežnu stranu svojih lica. Jedino što je bilo očigledno jeste da su odmah promenili izraze lica kada su primetili da idemo ka njima, kao da nešto kriju.
Nije mi promaklo da su se ućutali zbog našeg pojavljivanja. Bilo je jasno da smo ih prekinule u nečemu važnom. Marko me je pratio pogledom, ali ne onako kako sam očekivala. Anja se već oslobodila i prišla im prva.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.