Spustili smo se do šipke na pola kopa i seli na stolice iza nas. Pogledala sam ka terenu, a osećaj talasa uzbuđenja u stomaku bio je sve jači. A za sve to bio je zaslužen ovaj kreten pored mene.
„Nisi mi rekla, otkud to da ti navijaš za Zvezdu? Još bolje, da ideš na tekme?" njegov dubok glas me je trgnuo iz misli.
„Pa i nije neka posebna priča. Živela sam u Bloku 21, tamo su svi moji drugari navijali za Zvezdu, pa su tako povukli i mene. Isto tako me je i tata vodio kad sam bila mala".
Zapravo, fudbal mi nikada nije bio naručito zanimljiv, ali, kada sam videla kako oni to doživljavaju, emocije, strast, ljubav prema klubu... Nateralo me je da drugačije pogledam neke stvari i stvarno zavolim Zvezdu i fudbal.
Ovde dolaze ljudi koji iskreno vole Zvezdu. Onaj osećaj koji niko ne može da razume dok ne dođe i sam oseti kako ovde stvari stoje. Pojedinci su bili bukvalno spremni da daju svoj život za klub.
Kada sam prvi put kročila ovde sa drugarima iz bloka, to me je nateralo da promenim pogled na ovakav život. A sada... sada se ovde krije sva moja sreća.
„Pa dobro, znam neke momke iz bloka, čudo da nikad nisam čuo ništa za tebe", odgovorio je, vidno raspoložen za razgovor.
„A ti? Šta je s tobom?", zanimala me je njegova priča. Momci su uvek imali zanimljive priče.
„Klasika, ćale me vodio na tekme još dok sam imao tri godine. Take je ovo postalo deo mog života". Izgleda da su nekada bili bliski? Iako sam svesna da je sada potpuno drugačija situacija.
Zanimalo me je šta se tu desilo. Ali nije bilo ni mesto ni vreme za takva pitanja. Previše je rano da toliko duboko zaplivam u njegovu prošlost i privatnost.
„Kakav otac, takav sin. Sviđa mi se to", laktom sam ga udarila po ramenu. Nasmejao se onako slatko... uhhhh, kako je presladak.
„Drago mi je da si srećna, malena", dobacio je. Kako slatko, awwww. Pogotovo taj njegov osmeh. Uhhh, progutala bih ga celog.
„Za to si ti zaslužen, kretenu", samo mi je izletelo. „I hvala ti, Marko, na ovoj prelepoj bleji".
Pogledao me je sa tim njegovim velikim egom, zgrabio rukama oko struka i povukao skroz do sebe. Očekivala sam da će opet napraviti neku glupost, ali nije. Samo me je zagrlio desnom rukom.
Spustila sam glavu na njegove grudi. Bilo je poput scene iz ljubavnog filma... samo što je ovo bila realnost. Moja realnost.
Mazio me je po glavi, prstima se igrajući sa mojom kosom. Uživala sam u pogledu i u njegovom zagrljaju koji me je grejao. Tako smo sedeli skoro sat vremena, a vreme je proletelo nenormalno brzo.
Ostatak razgovora bio je pristojan. Ali mene je kopkala samo jedna stvar, želela sam da ga poljubim, kao što je on mene one večeri. Želim te agresivne usne, da me ljube i grizu. Želim taj prokleti osećaj zadovoljstva.
Ali nisam imala hrabrost da to uradim. Šta ako me odbije? Da li je uopšte ispravno? Možda ipak ne želi da se poljubimo? Ne želim da ispadnem glupača.
„Idemo? Kasno je, mama će me ubiti", rekla sam. Iako bih mnogo više želela da ostanem ovde sa njim. Stvarno je kasno, a ujutru nas čeka jebena škola, u koju ne želim nikad više da se pojavim. Plašila me je ta činjenica kako će me drugi gledati posle onog incidenta.
„Ae, diži dupe", dobacio je, prvi ustajući sa stolice. Nije se bunio, lako sam mogla da primetim da se ni njemu ne ide.
(...)
Marko P.O.V
Odbacio sam je kući i napravio još jedan krug po gradu. Primetio sam da me jedan auto prati još od Hotela Tamiš. Crni Bmw 316d, zatamljena stakla. Pratio me je u stopu, svaku krivinu.
Nisam mogao da vidim ko je unutra, ali sam mogao da pretpostavim da su Žikini ljudi u pitanju. Ko bi drugi? upitao sam se u sebi. Realno, nema ko drugi. Čak ni presretači ne voze ovako nabuđeni auto.
Ne smem da stanem. Ako me uhvate, mrtav sam. Nagazio sam pedalu gasa i pokušao da ih izgubim kroz sporedne ulice Kotež dvojke. Uzalud, njihov auto je bio dosta brži od mog, pa je beg bio praktično nemoguć.
Ruke su mi se znojile na volanu, a u grudima mi je pulsiralo kao da će srce da eksplodira. Moram brzo da smislim kako da im kidnem. Ajde, Marko, misli, jebote!
Na semaforu koji je već treperio prošao sam bukvalno u poslednjoj sekundi, taman na žuto, dok su oni ostali iza. Na svu sreću, drugom trakom baš u tom trenutku naišla je patrola, pa nisu smeli da nagaze na crveno.
Ko zna šta sve imaju u autu, zato nisu hteli da rizikuju da ih panduri zaustave. Koja jebena sreća, jebote!
„Idemo breeee!" viknuo sam, sav u adrenalinu. Uspeo sam! Jebeno sam uspeo!
Ubrzao sam još jače gas, samo da što pre stignem kući, dok me ne stignu. Neće dugo stojati crveno svetlo na semaforu.
Parkirao sam brzinski auto ispred kuće i utrčao unutra. Dobro je... jebem ti, izvukao sam se. Zaključao sam vrata za sobom i provirio kroz prozor, što su moji, naravno, primetili. Moraju baš sve da vide, a ja majmun, od tolikog uzbuđenja nisam ni pazio.
„Šta se sa tobom dešava?" upitala me je keva, besnim tonom. Nisam odmah reagovao.
„Alo, bre, odgovori majci!" prodrao se sada ćale, udarajući šakom o sto. Bio je pijan, to se videlo iz aviona.
Uvek je voleo da glumi nekog jakog tatu, kao da ga se ja plašim... Samo sam mu se nasmejao u lice. To ga je, naravno, još više razbesnelo.
„Šta je smešno, krvavu ti majku jebem!" nastavljao je sa svojim urlanjem.
Navikao sam na njihove uvrede i poniženja. Sve je to bila normalna rutina u ovoj prokletoj kući. Hteo ne hteo, ogluviš na takve stvari.
U tom trenutku pogled mi je pao na vesti na televizoru, što je i mojima privuklo pažnju.
„Večeras u kasnim satima, kako saznajemo, u Pančevu se desio nesvakidašnji incident. Mladić star devetnaest godina brutalno je upucan nasred ulice u centru grada..."
Koji kurac sad ovo? Prišao sam bliže ekranu dok je voditeljka prepričavala.
„Preminuo je na licu mesta, a za ubicom se i dalje traga. Policija je blokirala ceo grad i u toku je potraga za počiniocom". Prikazali su njegovu sliku ubijenog momka. Znam tog lika. Par puta je kupovao robu od nas. Ko zna u kakvu frku je upao.
„Evo ti drugari! Ovako ćeš i ti da završiš ako nastaviš da se motaš sa onim mentolima!" dobacio je ćale, pokušavajući još jednom da me isprovocira.
Nisam imao snage da se raspravljam s njim. Produžio sam bez reči ka svojoj sobi. Ubijala me je činjenica da sam večeras i ja bio meta. Samo što sam ja uspeo da se izvučem. Bar za sada.
Legao sam na svoj ne tako udoban krevet i odmah obavestio ekipu šta se dešava. Moramo da budemo oprezni. Ko zna ko je sledeći na meti od nas.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.