Još uvek sam osećala ukus pljeskavice na usnama dok smo ulazili u auto. To je bila najbolja pljeskavica koju sam ikad pojela. On je okrenuo ključ i startovao auto. Vodio me na još jedno mesto, ali uporno nije hteo da mi otkrije gde idemo sledeće.
„Ajde, kretenu, reci miiii!" kukala sam kao malo dete, ali ništa. Odmahnuo je glavom, kreten.
„Videćeš kad stignemo, malena", rekao je, držeći svoj stav. Uhhhh, mrzim ga!
Odlučila sam da odustanem, bilo je očigledno da mi neće reći. Naslonila sam glavu na jastučić sedišta i prekristila ruke. Moja gluma da sam ljuta ga je samo nasmejala, pa sam iskoristila priliku da mu dobacim.
„Kreten", rekoh tihim glasom, ali dovoljno glasno da čuje. I dalje sam glumila da sam ljuta na njega, samo što on nije naseo. Nažalost. Tačno ću da poludim s njim.
„Strpi se još malo, samo što nismo stigli", dobacio je, pogledom koncentrisan na put ispred nas.
Kako da se strpim? Mrzim iznenađenja! Zašto mi samo jebeno ne kaže?
Dok sam ja vodila svoje bitke u mislilma, pogledao me je na blic, a ja sam baš u tom trenutku izvila ljutitu facu.
„Nemoj tako da me gledaš, brate", rekao je, izvijajući osmeh.
Ma divno. Njega sve ovo zabavlja, a ja ovde umirem od radoznalosti gde će me odvesti ovaj kreten.
„Samo da znaš, ljuta sam", nisam popuštala. Iako sam već unapred znala da gubim ovu prepirku inata.
Nisam bila ljuta na njega, ni najmanje. Samo sam pokušavala da iskopam bilo kakvu informaciju od njega. Ubiće me ova moja radoznalost, znam.
„Ne, nisi", kontrirao me je. Molim? Kako ti možeš da znaš da li sam ja ljuta?!
Podigla sam obrvu čim su nam se pogledi sreli.
„Da, jesam!" uzvratila sam mu. Malo glasnije, ni sama ne znam zašto.
Naravno, kreten se samo nasmejao. Ne veruje mi ni jednu reč. Ovaj put ću ja pobediti. Neće svaki put biti po tvom, kretenu.
„Nisi", ponovo je kontrirao. Ovaj čovek nikad ne odustaje.
„Jesam!" udarila sam ga lagano po toj njegovoj ćelavoj glavi, više noktima nego prstima. U pokušaju da mu nagovestim da odustane. Ali, kreten, naravno, nije slušao.
„Ma da, toliko si ljuta da ti se usne sve vreme smeju", govorio je kroz smeh.
„Nije istina!" protivila sam se, iako je svaka njegova reč bila tačna. Nisam skidala osmeh s lica i toga sam bila bolno svesna.
Pokušala sam ozbiljno da mu odbrusim, ali bezuspešno. Mogla sam da osetim kako mi se krajevi usana podižu, što je, naravno, kreten odmah zapazio.
„Rekao sam ti" počeo je da mi se podsmeva, dok sam ga poraženo gledala. Kreten.
„Mrš", okrenula sam glavu ka prozoru da sakrijem osmeh koji me je još jednom savladao.
Naslonjena na prozor, ugledala sam dobro poznate ulice Beograda, koje sam znala bukvalno napamet. I dalje nisam kapirala gde idemo. Razmišljala sam šta bi moglo da bude u blizini, sve dok nisam ugledala reflektore našeg stadiona. To mi je odmah dalo ideju. Idemo na Marakanu?
„Vodiš me na Marakanu?" upitala sam ga ultra radoznalim glasom.
„Daa", potvrdio je. Pobednički sam mu se osmehnula, ipak sam uspela da pogodim o čemu se radi.
Iako mi je trebalo duže vremena da shvatim, brzo sam se spustila na zemlju i pitala.
„Zar nije zatvorena?" Marakana je sada bila zaključana i ulazak nije bio moguć... ili sam barem tako mislila.
„Opusti se", odgovorio je najnormalnije. Prevrnula sam očima, ali sam se prepustila ovom lepom danu, za koji je, moram priznati, zaslužen upravo ovaj kreten. Onaj isti koji me je ranije povređivao, a sada mi je ulepšao dan.
Stigli smo u Ulicu Ljutice Bogdana, gde je Marko usput našao prazno mesto da se parkira. izašli smo iz auta i krenuli da šetamo ka severnoj tribini, i dalje nemajući pojma šta radimo ovde kad je sve zatvoreno.
Marakana je izgledala predivno, kao i obično. Zalazak sunca dodatno je ulepšao pogled na naš stadion. Došli smo do jednog od ulaza na severnoj tribini. Šta sad?
Marko je izbadio nekakve ključeve iz džepa i počeo da otključavu crvenu kapiju koja nas je delila od ulaza na moje omiljeno mesto.
Molimmmmm, kakoooo?!
Okrenuo je ključ i brava je skljocnula. Jednim potezom otvorio je kapiju, dok sam ja iznenađeno stajala ukopana u mestu. Da li ja ovo sanjam?
„Odakle ti ključevi od Marakane, jebote?!" nisam mogla da sakrijem svoje uzbuđenje koje je zavladalo mojim telom.
Kako je uopšte nešto takvo moguće?
„Imam svoje veze, malena" rekao je i rukom me propustio da prva uđem unutra.
„Ajde, upadaj dok nema nikog", nije morao dva puta da mi ponavlja, istog trenutka sam ušetala unutra.
Da li ja ovo sanjam, ili je ovo stvarno stvarnost? Ušli smo unutra, a on je odmah za nama zatvorio kapiju. Zastala sam i posmatrala praznu severnu tribinu. Pogled je bio jednostavno božanstven. Nikada nisam mogla da zamislim da ću ući na Marakanu, a da nije utakmica u pitanju.
Kreten je stao pored mene, takođe gledajući ka tribinama, ali povremeno i u mene, što sam, naravno, primetila. Osetila sam iznenadnu želju da ga poljubim, pa sam to i uradila. Okrenula sam se ka njemu i nežno ga poljubila u obraz.
„Hvala tiii", šapnula sam, stvarno mi je ulepšao dan ovim. Mnogo sam mu bila zahvalna.
Anji kad budem pričala, neće mi verovati.
Uhvatio me je za ruku i povukao da krenem za njim, a ja sam, bez pitanja, poslušna pošla. Spuštali smo se niz stepenice, sve do kopa, mesta gde uglavnom stoje navijačke grupe.
Osetila sam blago uzbuđenje u stomaku. „Nikada nisam silazila ovoliko duboko dole".
Bilo je nešto čarobno u ovom momentu, u njemu... u načinu na koji me je držao za ruku. Ivana... opet su ti proradili leptirići u stomaku.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.