Muzika je tiho svirala na radiju, neka stara pesma koju nisam ni znao. Vozio sam putem ka Beogradu, sa jasnim planom gde ću je odvesti. Ipak, nisam bio siguran da li je to pravo mesto za nju, dok je za mene bilo jedino. Ivana je ćutala, ruke je držala na krilu i gledala kroz prozor, očigledno izgubljena u mislima.
Mnoga pitanja su mi se vrtela po glavi, ali sam već odavno odlučio da je pustim i poštedim ispitvanja. Fokusirao sam se na vožnju i put ispred sebe, iako sam često krajičkom oka gledao u nju.
Nerviralo me je to njeno ćutanje i umorno lice. Više bih voleo da gledam onu Ivanu koja je uvek spremna da me isprovocira ili iskritikuje.
Kako smo prilazili Pančevačkom mostu, primetio sam da se polako opušta uz muziku. Laknulo mi je kada je počela tiho da pevuši pesmu, to je bio dobar znak. Osetio sam glad u stomaku i setio se da bismo mogli prvo da svratimo na neku klopu.
Sigurno je i ona gladna, mogu da osetim to. U ovom momentu mislim da bi nam obojici dobro legla neka pljeka ili roštilj.
„Jel si gladna?" upitao sam je.
„Ne... Zapravo, jesam", odgovorila je nesigurno. Kao da se njen stomačić dvoumio da li će jeste ili ne.
„Ne želim da te opterećujem, i ovo je previše", rekla je.
Ne opterećuješ me ni malo, pomislio sam. Na sve ovo sam sam pristao.
„Opusti se, svratićemo negde usput", rekao sam joj. Znao sam tačno gde ću je odvesti.
Zaustavili smo se ispred male kafanice sa starim i izbledelim reklamama. Nije bila fensi kafana, ali tu su pravili najbolje pljeskavice u okolini Malog Raja. U to sam bio ubedljivo siguran. Izašli smo iz auta i krenuli ka ulazi kafanice.
Unutra je udarao miris roštilja, koji je još više budio glad u mom stomaku, nakon ovog napornog jutra. Nije bilo puno ljudi, pa sam pokazao Ivani da izabere mesto, dok sam ja prišao šanku da naručim klopu.
„De si, brate", obratio sam se starijem čoveku kraj roštilja.
„Izvoli te, šta želite da naručite?" prišao je nazad do šanka.
„Može dve velike pljeskavice u lepinji i dve kokakole, hladne ako imate".
„Može, pljeskavice će biti gotove za nekih desetak minuta", klimnuo sam glavom i otišao da sednem pored Ivane. Meso je stavio na roštilj da se peče, a miris kao da se još više pojačao.
Ivana P.O.V
Sto za kojim sam sedela bio je napravljen od drveta, sa prelepim kariranim stolnjacima koji su kafiću davali izgled nekih starijih vremena. Zidovi su bili ukrašeni drvetom i ciglom, a okačene crno bele fotografije unosile su opuštenu atmosferu.
„Nisi morao..." pokušala sam da kažem dok se vraćao ka našem stolu koji sam zauzela.
„Morao sam. Danas je tvoj dan uživanja", rekao je, sedajući, na stolicu preko puta mene.
Moj dan uživanja? Ne pamtim kada sam poslednji put imala takav dan, a da se nije loše završilo.
„Samo da se ne završi kao ono veče..." promrmljala sam sebi kroz zube, dovoljno glasno da čuje. Upsić. Nije rekao ništa, samo je ćutao. Možda sam sada i ja preterala... ipak, sve ovo radi zbog mene.
„Pričaj mi nešto o sebi", pokušala sam da prekinem neprijatnu tišinu koju sam sama stvorila.
„O meni?" pogledao me je zbunjeno. Nisam znala mnogo o njemu, a ovo je bila odlična prilika da se malo bolje upoznamo.
„Mhmm... Ne znam ništa od tebi. Sem glasina, naravno", našalila sam se, a on je tačno znao na koje glasine sam mislila.
„Šta te tačno zanima?" nagnuo se blago unazad ka naslonu stolice, spreman za moja pitanja.
„Hmmm. recimo", oslonila sam ruke na sto ispred sebe i pravila se važna. „Šta bi ta tvoja luda glava volela da radi u životu? Ovo ti je zadnja godina škole... sem pravljenja problema, naravno".
Nasmejao se kratko, vidno iznenađen pitanjem. Kao da ga niko do sada nije pitao o tome. „Nisam baš razmišljao. Živim od danas do sutra".
Nemoguće da nema nijednu želju iz detinjstva, pomislila sam. Samo neće da kaže.
Podigla sam obrvu. „Nemaš nikakav plan? Nikakav san? Želju?" Bože, koliko sam sada zvučala napadno, upsić.
Slegnuo je ramenima, kao da razmišlja o nečemu. Nadala sam se da mu nisam nabacila pritisak.
„Zapravo imam... ali trenutno nije realno", rekao je kroz blagi smeh. Koliko ima presladak osmeh... šteta što je bio tako redak.
„Zašto misliš da nije realan?" pitala sam ga, pokušavajući da izvučem još koju reč iz njega.
„Nije bitno to sad... nego, šta je sa tobom?" promenio je temu, pokušavajući vešto da izbegne moje pitanje, pa sam odustala. Lako, kao i obično.
Posmatrao me je, čekajući da mu odgovorim, ali nas je prekinuo konobar koji je doneo dve ogromne pljeskavice i flašice kokakola. „Izvolite", rekao je ljubazno stariji čovek. Postavio je sve uredno na sto i otišao, ostavljajući nas nasamo sa ovim velikim, mirisnim pljeskavicama.
„Posle škole planiram da upišem neki faks... a vraćanje u Beograd bi mi bio prvi zadatak nakon škole", govorila sam iskreno. Mnogo mi nedostaje Beograd, i ako je bio udaljen svega dvadeset minuta vožnje.
„Zanimljivo, koji faks, ako smem da znam?" sad je on bio taj sa pitanjima, i nisam se bunila.
Zagrizla sam prvi zalogaj pljeskavice. Bila je toliko ukusna da nisam skoro jela nešto ovako dobro.
„Medicinski, mislim... tata mi je doktor, pa sam to želela kao mala, zbog njega. Čak je i mamu povukao u medicinu". Duboko sam udahnula. Sam pomen toga prisećao me je na neke stvari iz prošlosti.
„A sada... želim zbog sebe. Pomaganje ljudima je nešto što bih volela da radim".
„Bićeš odlična doktorka, potpisujem", dobacio je kroz šalu, što me podsetilo na veče kada sam mu previjala rane na licu.
„Izgleda da ću na tebi često vežbati", uzvratila sam istom merom, pa smo oboje prsnuli u smeh, praveći buku u ovoj skoro praznoj kafani.
Pričali smo o svemu i svačemu. Bio je zabavan ovaj put, a osećaj je bio kao da se vreme između nas zaustavilo u ovom lepom trenutku, za koji bih volela da nikada ne prestane.
Srce mi je kucalo, ovog puta ne od bola i straha, već od njegove pažnje i brige prema meni. Ali ovde se nije zaustavilo... iznenađenje koje je spremao od početka i dalje je čekalo.11Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡpRnT8yShtp
and then Add to home screen.