Bez oklevanja, iste sekunde sam otrčao do ženskog toaleta. Bes mi je ključao u grudima. Ovo je bila moja krivica. Moja jebena krivica. Trebao sam toj Mariji odavno da dam do znanja da oladi. Sa njom ću se kasnije pozabaviti.
Otvorio sam vrata i ušao u toalet, gde sam zatekao Ivanine drugarice. Uporno su pokušavala da otvore, ali im ona nije otvarala. Ah, malena... meni moraš da otvoriš ta prokleta vrata. Ili ću ih razvaliti, pa makar me izbacili iz škole.
„Pustite je meni" izgovorim naglas, prilazeći zaključanim vratima.
Njih dve se pogledaju i povuku unazad. Nema šta da im objašnjavam, samo neka nas ostave nasamo. Prilazim tim prokletim vratima i pokušavam snažno da ih otvorim. Kurac, zaključano.
Već mi je bilo dovoljno što su me svi gledali kako trčim kroz hodnik, da bih video šta se dešava sa Ivanom, sada još stojim ovde ispred kao neki paćenik.
Pokucam laganim pokretom vrata i dobacim, „malena, otvori!"
Nije odgovorila, jebem ti. Prislonio sam glavu na vrata i osluhnuo kako plače, raspada se. Šta sad da radim? Da razvalim? Ili ipak bolje da još jednom probam mirnim putem. Ajde, misli, Marko, jebo te! Besneo sam, na sebe, na Mariju. Nisam smeo da dozvolim da se ovo desi.
Ponovo sam je povredio. Koji put po redu? Kakav sam ja bezdušni debil.
„Odlazi, Marko", rekla je. Uplakana kao kiša... Kako jebeno da odem? Ne mogu da dozvolim da te lepe okice plaču. Steglo mi se u grudima, ne odlazim dok je ne vidim. Kraj priče.
„Molim te, otvori", pokušao sam još jednom. Jebote, Marko, ti nikad ne moliš. Koji je više kurac s tobom? Kako bih sad sam sebe iznabadao u glavu, onako krvnički.
„Samo me pusti!" prohuhtao je glas s druge strane vrata.
Naslonio sam se još jednom na vrata i zatvorio oči. Mogao sam da čujem kako se guši u suzama i plaču. Što me je još više slomilo. Nije zaslužila ništa od ovoga.
„Mogu li da uđem i razgovaram s tobom?" pitao sam, pokušavajući da umirim situaciju.
„Ne", reče taj tihi, piskav glas, prigušen suzama.
Mala, kratka reč koja me je samo još više razbesnela. Stao sam, osećajući kako mi krv udara u slepoočnice, kako mi srce skače kao da hoće da iskoči iz mene. Ako nećeš da otovriš... onda ću ih razvaliti!
„Razvaliću vrata ako ne otvoriš!" upozorio sam je poslednji put, ali nije reaogovala. Dobro, razvaljujem. Nisi mi ostavila drugog izbora, malena.
Vrata su bila stara i puna vlage, pa sam ih s lakoćom razvalio bez preteranog zaleta. Brava je pukla i vrata su se otvorila, a prizor koji sam zatekao, dirnuo me je u srce za koje nisam znao ni da ga imam.
Sedela je na pločicama, uplakana i uništena. Pristupio sam joj tiho, pazeći da ne izazovem dodatnu nelagodu. Čučnuo sam pored nje, tako da smo bili u ravni, i primakao joj se blizu.
Osetio sam njenu tugu i bol, hteo sam da joj pomognem na bilo koji način koji budem mogao.
„Malena, ko ti je ovo uradio? Jel Marija?" pomazio sam je po obrazu. Samo je čvrsto zatvorila oči i ćutala. Trebala mi je samo potvrda da je to bila ona drolja. Iako je bilo očigledno da je ona.
„Ivana, molim te, reci nešto. Želim da ti pomognem!" sad sam ja bio taj koji je histerisao.
Nisam znao šta da radim. Nisam imao običaj da tešim ljude, zapravo nisam ni znao kako. Ćutala je potpuno, nije htela ništa da mi kaže. Možda posle one noći nisam ni zaslužio da mi išta kaže.
Shvatio sam da je moram smiriti i da ne smem izgubiti strpljenje. Polako sam joj pružio ruku, pokušavajući da je umirim.
„Ivana, nemaš razloga da plačeš. Sve će biti u redu, obećavam ti. Samo mi reci šta se desilo i pomoći ću ti na bilo koji način koji mogu", rekao sam joj umirujućim tonom.
Rukom sam joj brisao suze sa obraza. Počela je polako da se smiruje i pogledala me onim svojim slatkim, svetloplavim očima, koje su i dalje bile pune suza i bola.
„Samo me vodi odavde" šapnula je tiho, dok se suzdržavala da ne zaplače ponovo.
Podigao sam je i odveo do lavaboa da se umije i skine crvenu farbu sa sebe. Srećom, lako se skidalo, a zapravo nije ni bila farba u pitanju, na svu sreću. Treći čas je već uveliko počeo, pa je sve bilo mirno. Hodnici su bili potpuno prazni, kao i dvorište škole.
Zajedno smo izašli iz škole. Nisam hteo ništa da je ispitujem u ovom trenutku, samo bih otežao stvari, pa sam ćutao. Da je htela, već bi mi nešto rekla.
Ćutala je, zagledana u beton dok smo izlazili iz dvorišta škole, kao da krije svoje lice.
„Gde idemo?" napokon je progovorila.
Iskreno, nisam ni znao gde tačno da je vodim. Jedino što sam znao u tom momentu bilo je da moram da joj ulepšam ostatak dana, po svaku cenu.
„Idemo do moje gajbe da uzmem auto, pa te vodim na jedno mesto", odgovorio sam, i dalje smišljajući plan kuda ćemo ići.
„Hvala ti", blago se osmehnula, a meni srce kao da je zaigralo od sreće. Napokon joj vidim osmeh na licu.
Prečicom smo stigli do moje kuće, moji su spavali. A meni su trebali ključevi od kola, valjda se neće probuditi. Krenuo sam da ulazim u kuću, ali me je još jedna misao presekla.
„Hoćeš do kupatila da se malo središ?" upitao sam je, već u startu znajući da će joj sigurno prijati da se malo osveži i sredi.
„Pa... bilo bi top" rekla je pomalo stidljivo.
„Ajde, upadaj. Samo budi tiha, moji spavaju", valjda se neće probuditi.
Nije odmah ulazila, stajala je ukopana u mestu. Premišljajući se da li da uđe ili ne. Sigurno se plaši da je opet ne povredim kao sinoć. Neće se to ponoviti, malena. Ipak, odlučila je da uđe, pa sam sačekao da prva uđe u kuću.
Nisam morao da joj objašnjavam gde da ide, već je unapred znala gde se šta nalazi.
Ivana P.O.V
Pogled u ogledalo me je ubijao. Lice mi je bilo crveno, a suze su mi razlile svu šminku koji sam imala na sebi, ostavjajući ružne mrlje po licu. A kosa mi je bila totalno ulepljena od te tečnosti koja je prsnula na mene.
Umila sam lice, skidajući sve mrlje sa njega, pa sam vodom pokušala da sredim ulepljenju kosu uz češalj, dok mi je odeća bila donekle dobra. Šta tražim opet sa njim? pitanje koje mi se vrtelo po glavi od samog početka ulaska u ovu kuću. Ponovo će me povrediti i bila sam svesna toga.
Baš se pitam dokle će trajati ova njegova dobrota pre nego što opet napravi neki ispad koji će me ponovo povrediti. Vrata iza mene su se lagano otvorila, a on je stajao iza mene sa ključevima u rukama, što sam primetila u ogledalu.
„Sve okej?" pitao je zabrinutim glasom. Zašto nije uvek ovakav...
„Aha, evo, završavam" odgovorila sam mu, polako izviljajući lažan osmeh.
Izašao je napolje. Uzela sam peškir okačen na kuki i obrisala svoje lice nežnim pokretima. Kasnije sam uspela da odlepim kosu i očešljam je, da to donekle izgleda lepo. Jedno je bilo sigurno, treba mi tuš, pod hitno. Ali, bila sam dosta bolje nego malo pre, dovoljno.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.