Budi me mrtvi budilnik svojim nepestalnim zvonjenjem, kao da mi po glavi skače. Jebem ti! Glava me ubija kao da me neko udarao letvom celu noć. Eto ti kad hoćeš da piješ, konju. Polako se ispravljam i ustajem iz kreveta, oblačim prvo što mi padne pod ruke.
Oči mi se sklope kad god pokušam širom da ih otvorim. Krećem ka kupatilu sav nikakav i mamuran. Više nikada neću da pijem, rekoh sebi. Kurac moj nećeš, konjino, kad god sam tako odlučio, sutradan sam još više pio.
Uzimam četkicu i stavljam pastu na nju. Dok perem zube, gledam se u ogledalo i ne mogu da verujem kako izgledam, kao da sam preživeo noćnu bitku sa jastukom. Umivam lice hladnom vodom u nadi da će me razbuditi, a bol u glavi ne prestaje. Uhhh, eksplodiraće mi glava, jebote.
Moram da se brijam, brada mi je zarasla. Kurac, nema šanse da sad baratam sa žiletom, jebeš ga. Gasim vodu i laganim koracima izlazim iz kupatila sav nikakav. Bar nema mojih, pa neću morati da se svađam sa njima na ovu svu muku.
Osećam kako me steže razočarenje. Ivana, Ivana. Sinoć kad je otišao taj mali đavo, mojom krivicom. Završio sam u noćnom klubu, gde sam se, blago rečeno, ubio. Ne sećam se ničega, sam da sam otišao da pijem zbog nje.
Skoro ceo dan sam prespavao u krevetu, i eto... ode nedelja. Možda sam preterao? A možda i nisam? Jebeš ga, tako je kako je. Ne kapiram samo jedno, zašto uopšte imam grižnju savesti? Od kad to ja brinem o devojkama?
Marko, saberi se već jednom. Jebeš osećanja, to je samo slabost koja nas vodi u propast. Ali baš ta slabost me je i ubijala... Šta uradih od sebe, crni Marko. Od onakvog kurvara da spadnem da se zaljubim u klinku?
Danas je ponedeljak, što znači da moram da idem u jebenu školu. Iako mi se nije išlo, ajde, izguraj, ovo mi je i onako zadnja godina. Krenem da izađem iz kupatila, ali me zaustavi odeća ostavljena na mašini.
Aha, Ivanina odeća od sinoć. Priđem veš mašini i gledam u njenu odeću. Najviše mi zapadne za oko Ivanin brus, sportskog tipa, sivi, pamučni model. Duboki V izrez između grudi, široke bretele i elastična traka ispod.
Uzmem ga u ruke i približim nosu, a miris njenog tela me potpuno obuzme. Malena, malena... Nemaš pojma koliko me zapravo pališ. Prstom sam prešao preko unutrašnjeg dela koji je čuvao njenu intimu i osetim kako mi se odmah uspravio.
Uh, dobro je, Marko... Kasniš! Uzmem brus, zajedno sa njenom ostalom odećom, i prebacim kod sebe u ormar. Ne bi baš bilo dobro da moji to vide. Uzimam ranac koji je ležao na podu.
Nisam gledao ni šta je spakovano unutra, jebeš knjige. Obuvam patike i izlazim iz kuće. Još uvek napaljen od mirisa koji mi nije izlazio iz nosa. Zaključavam vrata i pokušavam da ne mislim na Ivanu.. lako mi to njen brus nije dozvolio.
Krećem polako niz ulicu. Trebao sam da se nađem s Damjanom još pre dobrih petnaest minuta. Čudo da me nije zvao... Valjda se i on sam navikao na moje večno kašnjenje.
(...)
Stigli smo u školu, na naše glavno mesto, kao i obično. Tu su nas već čekali Stefan i Milan. Bez uvoda, odmah sam krenuo sa ozbiljnom pričom koja se ticala samo naše ekipe. Ceo posao se iskomplikovao, izgleda da se nekom ne sviđa naša zarada.
„Načuo sam neke priče, brate. Izgelda da nas Žika traži", rekao sam što smirenije sam mogao.
„Zašto bi nas on tražio, koji kurac?" panično je pitao Stefan.
„Postali smo mu konkurencija, dosta njegovih mušterija je prešlo kod nas" objašnjavao sam im čitavu situaciju. „Sinoć mi se neki auto sa zatamljenim staklima motao oko gajbe".
Nisam uspeo da vidim ničije lice, niti da prepoznam čiji su. Ali sam bio ubeđen da su to njegovi ljudi.
„Sranje!" nervozno je ustao Damjan sa klupe. „Šta ćemo sad da radimo?".
Situacija je stvarno bila ozbiljna. Žika je bio glavni pojam za sve nas. Sva ilegalna dešavanja, kao i trgovina, išla su preko njega. Bio je glava Pančeva, niko nije smeo da proda gram trave, a da on to ne odobri.
Ko god bi mu zasmetao ili krenuo na njega, bio bi smaknut iste sekunde. Ima vojsku kriminalaca iza sebe, toliko dobro organizovani da im se ne može ući u trag. A pola policije radilo je za njega.
„Iskreno, predlažem da malo stopiramo sa prodajom. Dok se ne smiri situacija, ako se uopšte smiri..." predložio sam, mada sam znao da to neće ništa rešiti. Jedno je bilo sigurno, moraću da se suočim sa njim kad tad.
„U pravu je Mare, nema prodaje do daljnjeg. Tako je najbolje za sve nas", složio se Damjan.
Razmišljao sam kako da nas izvučem iz ovog sranja, ali rešenja nije bilo. Ako te Žika traži, ne možeš da se sakriješ od njega, makar napustio zemlju. Najebali smo kako god pogledaš, da li prodavali ili ne. Iako bismo ovako bar sakrili dokaze da prodajemo. Neće moći da nam namesti muriju da popadamo.
Zvonilo je za početak prvog časa, pa smo se uputili u školu. Koliko god bilo loše, morali smo da se ponašamo kao da se ništa nije desilo. Dok sam ulazio, osvrtao sam se svuda oko sebe ne bih li ugledao Ivanu.
Ne znam zašto, ali često razmišljam o njoj. Nikad ranije nisam osećao nešto prema devojkama... bar ne ovako. Znam i sam da sam ispao govno ono veče.
Posle neuspelog pokušaja da je nađem, odustao sam i otišao nazad napolje na klupu, dok su svi ostali otišli na časove. Nije mi se išlo na čas, pa nisam ni otišao. Odlučio sam da iskuliram napolje sam, ne mogu više ni ove drolje da slušam kako melju.
Spavala su par puta sa mnom, pa sad trče oko mene kao kučići bez povodca.
Izvadio sam skoro praznu paklu iz džepa i zapalio pljugu, pokušavajući da zaobiđem misli i pustim mozak na pašu. I uspeo sam da se isključim, makar na par minuta, sve dok nije zvonilo za kraj časa. Tada sam odlučio da se ipak pojavim na drugi čas.
Krenuo sam da ulazim u školu i gledao dosta nasmejanih lica, kao i klince koji su i dalje umirali od smeha iz nekog razloga koji me iskreno nije ni zanimao.
„Alooo, Mare!", snažna ruka me je zaustavila, okrenuo sam se istog momenta i video zadihankog Damjana. Kao da je istrčao čitavi maraton.
„Koji ti je kurac, bre?" pitao sam ga, čekajući da dođe do daha.
„Brate... Marija je smestila nešto Ivani. Eno je u tolaetu, zaključala se", objašnjavao mi je, a ja sam već u startu popizdeo. Jebena kurva! Zbog mene je to uradila.
Ivana P.O.V
Prvi čas bio je totalni smor. Odvojila sam se od Anje i Teodore i otišla do svog ormarića da ubijem vreme. Kucala sam šifru sastavljenu od četiri broja. Čim sam otvorila ormarić sa svojim stvarima. Nešto je puklo kao petarda, a crvena boja je izletela svuda po meni.
Prvo sam vrisnula od straha, a onda je to prešlo u bes. Pogledala sam oko sebe, svi su gledali u mene i snimali. Dok je holom odjekivalo cerekanje na moj račun, tačno sam znala čije je ovo maslo. Marija! Ovo je bila njena osveta o kojoj je pričala.
Gledajući one koji su mi se smejali u lice, osetila sam kako mi suze naviru. Zar ću i u ovoj novoj školi postati predmet sprdnej? Otrčala sam u ženski toalet što sam brže mogla. Pokušavajući da sakrijem suze koje su neprestano klizile niz moje obraze.
Zaključala sam vrata i sela na pod, na pločice koje su bile prljave i hladne. Ali me nije bilo briga, ni najmanje. Suze su počele još više da mi teku, nisam mogla da dođem sebi. Zašto se ovo meni jebeno dešava? Šta sam toliko zgrešila?
Sve se ovo dešavalo samo zbog jedne osobe, Marka. Da ga nisam upoznala, ništa se od ovoga ne bi ni desilo.
Jer sam morala baš prvi dan da se skucam u njega? Još i da mu prilazim posle škole i pružam pažnju. Jebeno mi je napravo već u startu pakao od života. Mrzim ovo Pančevo!
Anja i Teodora su neprestalno kucale na vrata. U nadi da ću ih otključati i pustiti da uđu unutra. Ali, htela sam da budem sama. Ne treba mi niko sada.
„Ivanaaa! Otvori molim te, ja sam" vikala je sa druge strane Anja.
Izvini, Anjice, ali stvarno ne mogu više ovo sve da trpim...
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.