Bila je tiha noć, dok su ulice Pančeva bile totalno prazne nekim čudom, samo poneki auto bi mogao da se primeti u prolazu ovog malog grada. Mama je zaustavila auto na parking mesto, pa sam izašla iz automobila sa mukom u sebi, stojeći ispred naše nove kuće.
„Kako ti se čini, dušo?" upitala me je majka, sva srećna, dok ja nisam delila isto mišljenje. Radije bih ostala nazad u Beogradu. „Super" odgovorim joj kratko smorenim tonom, što je ona odmah primetila.
Usput, ja sam Ivana, imam 15 godina, a moji roditelji su se nedavno razveli nakon što je moj otac spavao sa drugim ženama. Kasnije je otišao u Austriju sa svojom novom ženom. A ja? ja sam ostala sa mamom i prisiljena sam da se preselim ovde, lako sam se borila da ostanemo i dalje u Beogradu, nije htela ni da čuje, kao da se samo ona pita, a ne i ja. Već mi nedostaju Beogradske ulice, kao i moje staro društvo iz škole, zašto je moralo sve ovo da se desi?
"Pomozi mi sa torbama" prišla sam otvorenom gepeku, kada me je mama pozvala, pa izvadila iz njega dve velike putničke torbe sa točkićima. Zatim sam ih vukla ka ulaznim vratima naše nove kuće. Ušle smo unutra, kuća nije bila mnogo velika, ali u njoj je bilo sve što nam je potrebno za normalan život, zidovi su bili sveže ofarbani u belo, dok je pod krasio braon parket, čudnih šara.
Prva stvar koju sam uradila, bila je da pronađem svoju sobu, dok je moja mama zadovoljno razgledala kuhinju, koja je takođe bila u odličnom stanju. Moja soba je bila isto okrečena u beloj boji, dok su na zidovima krasile poneke stare slike, verovatno od bivših vlasnika. Sa desne strane sam imala radni sto sa policama, dok je u levom ćošku bio krevet, odmah do ormara.
Prišla sam krevetu, pa spustila torbe na tom istom mekanom krevetu, kako bi raspakovala svoje stvari, s obzirom da je sutra moj prvi dan u novoj školi. Nisam imala dovoljno vremena za odmaranje, pa sam se odmah bacila na posao. Prvo sam otvorila veću torbu, u kojoj su uglavnom bili spakovani razni kompleti, poneke haljine, koje nisam mnogo ni nosila. Trebalo mi je dobrih sat vremena da sve lepo složim u ormar koji je bio ispred mene.
Osetila sam glad u sebi pri završetku raspakivanja, ali sam prvo odlučila da se istuširam i sredim pre nego što siđem dole u kuhinju, bila sam totalno znojava i raščerupana. Na svu sreću bilo je vruće vode u bojleru pa nisam morala da se tuširam hladnom vodom, koja mi je ponekad čak i prijala.
Skinula sam svu odeću sa sebe, stavljajući ih u korpu za pranje, pa sam lagano pustila na tuš mlaku vodu, koja je počela da klizi niz moje umorno telo. Stavljajući me u trans, kao da se nikad nisam tuširala, voda mi nije prala samo prljavštinu i znoj, već i sve misli koje su mi bile trenutno u glavi.
Kada sam završila sa tuširanjem, uzela sam prvi peškir koji sam pronašla na polici, brisajući se nežnim pokretima, jer sam imala jako osetljivu kožu.
Obukla sam moju omiljenu pidžamu bele boje sa figurama iz crtanih filmova, pa vezala moju dugu kosu u rep, „jesi li gladna?", mama glasnim tonom iz kuhinje, nego šta, umirem od gladi, pomislila sam u sebi, „pomalo", odgovaram pa krenem prema kuhinji, „šta ima za ručak?".
„Makarone sa sirom i parmezanom", odgovara mama dok mi pruža pun tanjir, zar opet? činjenica da se još nismo oporavile od odlaska tate je bila jasna, mama je odmah podnela otkaz na poslu nakon saznanja da tata ima drugu. S obzirom da je tatina firma, imalo je smisla, mislim da bi čak i ja isto učinila, pre nego što je otišao, uzeo je sve mamine plate pa nestao tamo negde u evropi. „Uh, ovo je već treći dan zaredom", kažem uzdahnuvši, ali ne kriveći nju, „znam draga, ali moramo se snaći za sada", objašnjava mi ona, „stvari će se popraviti, veruj mi".
Počele smo da večeramo u pristojnom razgovoru, divila sam se njoj, kako je krila emocije od mene, pravila se da je sve najbolje, kao da se ništa nije desilo. A njegovo ime nije htela ni da spomene, bio je mrtav za nju, pretpostavljam i za mene. U sebi sam znala da je veoma tužna, jednostavno nisam mogla tu nikako da pomognem, sem da budem uz nju.
„Kako ti se čini okolina?", pitala me je, a ja nisam znala šta da odgovorim, nije da nije loše.. ali jednostavno mi nedostaje Beograd, tamo je ostao ceo moj život.
„Nije loše..", odgovorila sam pomalo smoreno.
„Znam dušo da nije baš bajno, da ti ne dostaje društvo iz Beograda, ali moramo da započnemo nove živote", njene reči su bile tako istinite, možda je stvarno vreme da započnemo nove živote bez njega, jer znam da smo zaslužile to posle svega što nam je uradio.
„Znam mama, trudiću se da se naviknem na sve ovo", odgovorila sam joj polako i pokušala da se nasmejem lažno, pa nastavila „možda uskoro i nađem neke nove prijatelje ovde". Mama je pogledala prema meni sa toplim osmehom na licu, „sigurna sam da ćeš uspeti Ivana, ti si jaka i hrabra devojka", osetila sam se malo bolje nakon njenih reči podrške.
Shvatila sam da je vreme da se okrenem novom poglavlju u životu i da se prilagodim novoj situaciji. Nisam bila devojka koja bi lako odustajala, ali mislim da je to sada jedina opcija, bar što se tiče Beograda, lako mi je mozak konstantno prigovarao suprotno od mojih reči, iza kojih sam jako stojala.
ns216.73.216.121da2
and then Add to home screen.