Pokušala sam da se izmigoljim, ali njegove ruke su bile čvrsto na mojim ramenima. Ne grubo, ali dovoljno da me zadrži u mesto. Pogledala sam ga direktno, ovaj put ozbiljno, bez osmeha.
„Ivana, nemam ništa s njom", rekao je. Totalno ozbiljan. Ili sam bar ja tako mislila.
„Ne znam više u šta da verujem... Marko". Bio je pijan i navaren. Kako da znam da je ovo istina što izlazi iz njegovih usta? Nikada ne veruj pijanoj osobi.
Sitna kiša počela ja da pada, a vazduh oko nas kao da se zahuhtavao našom prepirkom. Ne. Ivana, ovaj put ne smem tako lako da mu popustim. Nije uredu to što mi radi, skapiraj više.
Ništa nije govorio, samo je ćutao i gledao u mene. Bez reči, izgleda da sam napokon uspela da mu zapušum usta. Nisam mu ja nikakva igračka za igranje.
Kapljice sveže kiše su mu klizile niz lice, njegovo umorno i napaćeno lice. Šteta, što je ipak toliki kreten kakav se priča da jeste. Nismo hteli da se sklonimo s kiše. Samo smo stajali i kisnuli. Izgubio se u svom svetu, mogla sam to da primetim. Oči su mu sada gledala kroz mene, ne u mene.
Mešavina trave i piva bila je nešto najgore. U Beogradu sam imala prilike da se nagledam svačega. Valjda sam zato i zamrzela te droge koje koriste i uništavaju sami sebe.
„Marko?" zabrinutno sam ga dozivala. „Jel si okej? Marko".
Nije reagovao, samo je gledao u praznu tačku. Šta mu je sad? Prišla sam mu bliže i pokušala da ga protresem da dođe sebi. Ali ništa. I dalje je blenuo samo u jednu tačku. A ta tačka nisam bila ja.
„Sranje, policija!" rekao je. Okrenula sam se iza i ugledala kako nam prilazi mali brodić. U početku sam mislila da mu se samo priviđa zbog trave, ali nije bilo tako... stvarno su bili oni.
Šta će oni ovde? U Srbiji nije bila baš česta pojava da se ugleda rečna policija po našim rekama.
„Policijska kontrola! Ostanite na svojim mestima", govorio je policajac preko megafona. Ništa nismo uradili, zar ne?
Njihov brodić se polako približavao našem splavu, a tišina je polako zavladala između nas. Marko je stajao pored mene i čekao da se panduri ukrcaju na splav. Za to vreme, Damjan je džoint bacio u vodu i pokušao da sakrije bilo kakav dokaz da su varili.
„Biće sve top, opusti se, Malena", govorio mi je sve vreme, dok sam se ja tresla od straha. Nikada nisam bila u prilici da prisustvujem policijskoj proveri. Imala sam kendlu u grlu, nisam smela ništa da kažem jer mi se jezik zavezao u mašnu. Samo sam ćutala i gledala policajce kako se penju na splav.
Srce mi je lupalo kao ludo, upaljenim lampama su razgledali po splavu. Tražili su nešto, tražili su bilo kakavu grešku da nas okrive. Iako te greške nije bilo, lako sam i dalje u sebi imala strah.
„U čemu je stvar?" upitao ih je naduvan Marko, bez imalo poštovanja prema organima reda.
Glavni pandur u ekipi okrenuo se na njegov glas i prišao mu. Lampom mu je obasjao oči, tačno je znao šta su radili. Samo što nije uspeo da pronađe bilo kakav dokaz da potrvrdi činjenicu.
Bilo ih je ukupno troje. Ostala dvojica su i dalje njuškala po splavu i tresli svaku kesu ili torbu koju su videli u tom trenutku. Nadam se samo da nemaju nešto po torbama. Mama će baš da mi se obraduje kad bude čula da sam privedena.
Marija je, za divno čudo, bila više uplašena nego ja. Izgleda da je već bila poznata policiji. Ruke su joj blago drhtale dok je sedela na klupi pored svojih drugarica. Damjan i Stefan su se pravili skroz opušteno, dok sam na Milanovom licu mogla da primetim blagu nervozu.
„Čiji je ovo splav?" upitao je pandur, i dalje gledajući oštro u Marka.
„Pripada mojoj prodici", rekao je Marko.
„Porodici, a? Daj mi ličnu kartu na pregled", rekao je pandur sumnjičavo. Izgleda da mu ne veruje. Nadam se samo da ne laže i da ovaj splav nije ukraden. Svakakve loše misli prolazile su mi kroz glavu.
Izvadio je svoju ličnu kartu iz džepa i predao je panduru, koji je odmah otišao sa strane da ga proveri. Drugi pandur, koji se vrteo po splavu, zagledao se u prazne flaše koje su bile poređane po podu.
„Da nije ovo malo previše? " upitao je.
Damjan se blago nasmejao na njegove reči. „Malo smo se opustili, brate, ne vidim problem". Odgovorio je, ustajući sa klupe i stajući naspram policajca.
Taj isti pandur mu je uperio lampu u lice.
„Ja ti nisam brat. A tvoje oči su crvene?" odogovorio je drsko pandur. A ja sam već pomislila da smo gotovi.
„Šta si koristio? Travu, spid, kokain, a?", upitao ga je isti taj policajac.
„Umoran sam, to je sve...", kontrirao mu je Damjan, bez da prizna bilo koju reč koju je policajac izgovorio.
„Ovaj put imate sreće. Moramo da idemo", glavni pandur vratio se nezadovoljno. „Da vas ne vidim više ovde. Palite kućama!" bilo je poslednje što je rekao.
Osetila sam olakšanje u sebi kada sam videla da napuštaju splav. A Anja je odmah dotrčala do mene. „Izvini, što sam te uvukla u ovo" rekla je. Nisam mogla nikako da je krivim. Nismo mogle da znamo da će se ovo desiti.
Dok su odlazili, pričali su nešto o nekakvoj pljački. Izgleda da nas je to izvuklo iz sranja.
„Zamalo, jebote" dobacio je Damjan, prilazeći Marku.
„Ajde, palimo odavde dok se ne vrate", svi su se složili, pa i Marko. Odmah smo krenuli da se vraćamo ka obali.
(...)
Seli smo u kola. Anja, Damjan i ja sedeli smo pozadi, dok je Marija prva zauzela mesto napred. Iako ju je ipak prvo nju odbacio kući, taj njen nezadovoljan pogled bio je nešto najlepše što sam ikad videla. Znam, ponekad sam baš zla.
Kasnije je odbacio i Damjana, i Anju. Ostavjajući mene poslednju, tačno sam znala zašto je to tako. Idemo kod njega, nije zaboravio. Iskoristila sam priliku i sela napred, na suvozačevo mesto. Tu sam realno trebala da sedim od početka.
Njegov duks, koji je i dalje bio na meni, bio je skroz mokar. Mogla sam da ga cedim kao mokru krpu. A Marko? Njegova majica bila je toliko mokra da je postala skoro providna.
Kroz nju su mu se ocrtavale savršene linije muževnih grudi. Buljala sam u njega, priznajem. Reći ću ovo samo jednom, ali... previše seksi mi je izgledao ovako mokar. Koncentrisao se na put. Možda je i bolje što je tako. Inače bi me video kako balavim na njega kao neko dete.
Vazduh u kolima bio je čudan, ispunjen mirisom kiše i njegovog duksa. Na taj miris... već sam se odavno navikla. Kao da sad više ne mogu bez njega.
Kad smo stigli ispred njegove kuće, parkirao je auto u dvorište. Izašli smo bez reči. Zatvorila sam vrata za sobom, dok je kiša padala sve jače i jače.
Otrčali smo zajedno unutra, poput dvoje dece koji se trkaju, ko će pre da uđe. Izula sam patike, pa pokušala da istresem svoju mokru kosu pre nego što uđem unutra.
„Idi u kupatilo da se skineš i osušiš, doneću ti neke stvari", rekao je, gledajući me pravo u oči.
Šta ako me vide njegovi? Šta uopšte da im kažem?
Ipak, njegove reči su mi zvučale kao muzika za uši. Tačno je znao šta mi treba, a da mu ništa nisam ni rekla. U isto vreme sam se osećala prilično neugodno u mokroj odeći koja se zalepila za mene.
„A tvoji?" upitala sam ga radoznalo, ne želeći da mu napravim bilo kakav problem u kući. Moja mama bi me tačno zaklala kada bih dovela nekog nepoznatog tipa kući, pogotovo bez pitanja.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.