Roštilj je bio gotov, a ja sam već uveliko umirala od gladi. Damjan je donosio tanjire i slagao ih po stolu, dok su mirisi mesa i začina okupirali moj nos. Pogled mi se nije skidao sa reš pečenog mesa, nisam imala pojma da je Damjan toliko vešt u roštiljanju.
„Mare, sećaš li se onog bežanja u kukuruzu? Kad nas je spektor ganjao", upitao ga je Milan dok smo svi lagano počeli da jedemo. Marija je sedela preko puta mene. Naravno, često sam mogla da primetim kako blene u mene, željna osvete.
„Jaoj, ne podsećaj me", odmahnuo je rukom, prilazeći stolu nakon što je prosuo vodu na roštilj kako bi ugasio žar. Prišao je i seo pored mene, praveći se da je to najnormalnija stvar.
„Kukuruz?" zbunjeno ih je pogledala Marijina drugarica. Duga plava kosa, plave oči i prelepo atletsko telo. Riba je izgledala predobro za svojih petnaest godina. Neko bi pomislio da je u dvadesetim godinama, ne mogu da kažem da nije bila lepa, kad jeste.
Sa druge strane, Marija nas je pratila nervoznim pogledom. Zar će nas svo vreme posmatrati tako? Kao da sam ja uopšte kriva što je seo pored mene...
„Uglavnom... Imali smo jednu staru hondu. Bila je u raspadu dok je nismo renovirali sa ukradenim delovima. Čak nije bila ni registrovana". Objašnjavao je Damjan postepeno, a mene je sve više i više zanimala ta njihova priča.
„I onda, ovaj pametnjaković pored tebe", prstom je pokazao ka Marku.
„Nije tačno, ti si kriv, rekao si da voziš bolje od mene", branio se Marko, prekrštajući ruke preko grudi. Šta li su ludaci to uradili... ne mogu ni da zamislim.
„Bolje da nisam..." dobacio je tiho Damjan, prihvatajući krivicu.
„Gazili smo ga bar 180... dok nas presretač nije pojurio, mamu mu jebem". Nisu valjda bežali od policije? Mada, kakvi su... ne bi me čudilo da jesu.
„Bežali smo prema Novom Selu i skrenuli u pogrešnu ulicu. Zemljani put... njive i prašina svuda oko nas" ubacio se sad i Stefan, nastavljajući priču. Bila sam jedina koja ih je pažljivo slušala.
„Panduri su nam bili sve vreme iza dupeta, pa je Marko skrenuo u njivu kukuruza da možemo da istrčimo i kidnemo što dalje od njih. Izleteli smo iz auta i bežali kroz njivu u nepoznatom pravcu".
„Šta se dalje desilo?" upitala je Anja, posmatrajući samo Damjana. Nešto se ozbiljno dešavalo između njih, samo je pitanje momenta kada će se napokon smuvati. Izgleda da je razgovor uz roštilj dobro prošao, s obzirom na to da se nije odvajala od njega dok je pekao meso.
„Bežali smo sve dok se Milan nije skrljao dole. Još mi odzvanja njegovo dranje u glavi "jebem ti kukuruz i hondu! Cepanje živo, brate mili..." nastavio je Damjan priču.
Nisam mogla a da se ne nasmejem slušajući ga kako prepričava, a Milan je sramotno odmahivao glavom. „Nisi baš morao taj detalj da im ispričaš.." rekao je.
„Ajde, nije toliko loše bilo" nastavljao je Damjan da ga pecka.
„Ja sam bar stigao prvi do kraja njive..." zakuvavala prepirka između njih dvoje, iako je sve ovo bila zajebancija za njih.
„Da, baš. Stigao do kraja, gde mu izletela neka baba sa štapom" dobacio je Marko.
Jebem ti ludaču, nisam mogla da obuzdam svoj ludi smeh. Ali, baba... usred njiva i to noću! Ne, ne, ja ne mogu! Umirem, majke mi. Svi su me gledali kako sam pocrvenela od tolikog smeha.
„Polako, bre, ženska glavo" dobacio mi je Marko, gledajući me kako se smejem.
Leva ruka mu je zalutala na moje butine, ali se nisam bunila. Samo sam bacila pogled ka njemu i još voše mu se osmehnula. Dovoljno je pokazao svojim kuliranjem prema Mariji da više nema ništa sa njom.
„Na kraju nas nisu uhvatili, samo su zaplenili Hondu. Na svu sreću, auto se nije vodio ni na koga, pa je samo bačen u livnicu" rekao je Stefan. Znala sam da su ludi, ali ovoliko...
„Ma najjači ste, kako ste se vratili kući?" radoznalo ih je upitala ona ista devojka.
„Lutali smo kao neki debili kroz njive, pa sve do sela. Tu smo navatali neki taksi, onako blatnjavi i prljavi, jedva nas je primio taksista", reče Damjan. Sad su me već obrazi boleli od silnog smeha, ali ovaj put nisam bila jedina koja se smejala ovim ludacima.
Atmosfera je postala još više opuštenija, čak se i Marija smejala, iako je do malo pre držala ljutitu facu otkako je došla na splav. Valjda nam je sada svima prijao dobar smeh posle napornog dana.
Vetar je počeo da duva u malo jačem ritmu, pa je i zahladnelo. Počela sam da se ježim dok su mi noge drhtale ispod stola. Markova ruka koja je i dalje bila prikovana za moju butinu, osetio je kako se tresem. Skinuo je svoj dukser sa sebe i pružio mi ga.
„Uzmi", rekao je. Nije ga bilo briga šta će drugi misliti o nama, o njemu.
Nisam znala da li da prihvatim ovaj lepi gest? „Biće tebi onda hladno", pokazala sam očima ka njegovoj tankoj majici. Ne želim da se smrzava zbog mene, ipak sam sama kriva što nisam ponela nešto toplije.
„Neće, ne brini" insistirao je. Uzela sam dukser i obukla veoma brzim koracima. Njegov miris me je obavio, bio je to jedini miris koji sam u tom trenutku osećala. Topao i prepoznatljiv, odma me je podsetilo na one noći...
„Hvala ti, kretenu" rekla sam mu dovoljno tiho da samo on čuje. Naglašavajući nadimak koji sam mu sama dala.
„Ništa, malena", namignuo mi je i vratio šaku na butinu, ovaj put ispod duksa. Jer mi je njegov veliki dukser stajao više kao haljina nego duks. Progutao me je celu.
Povukao me je sebi i drugom rukom zagrlio pred svima. Potpuno neočekivano, a njihovi pogledi su dovoljno govorili da im nije jasno šta se dešava. Ali niko nije ispitivao niti komentarisao.
Prilepila sam se uz njega i pogledala ka Mariji. Ne znam zašto, ali imala sam potrebu da je napravim ljubomornom. Pogledi su nam se spojili i tada sam joj se osmehnula onako kurvinski, kao što je ona umela često da radi.
Nije me bilo briga šta će reći. Naslonila sam glavu na njegovo rame i sklopila oči, puštajući da mi mašta okupira mozak. Bilo mi je tako lepo i toplo u njegovom zagrljaju, a ruka na butini? grejala me je njegovim dodirom.
Anja je ustala sa klupe i povukla Damjana za sobom. Odvojili su se totalno od nas. Izgleda da je večeras bila naša noć... noć uživanja i pobede.
„I dalje važi onaj dogovor, nemoj da si mi pobegla negde", šaputao mi je kraj uveta. Nisam zaboravila njegovo naređenje koje sam dobila. Znala sam da će tako biti i da neću moći da izbegnem spavanje kod njega.
Dobro pa sam se na vreme opravdala mami, ali neće ništa više biti od spavanja. Bila sam čvrsta po tom pitanju, neće me iskoristiti. Koliko god da je sada bio dobar prema meni, nema ništa dok ne vidim da li je ozbiljan sa mnom.
„Znam, kretenu. Već sam rekla mami da neću spavati kući", odgovorim mu tiho. A on me je pobednički pogledao, jaoj. Opet sam mu dozvolila da se oseća bitno, kreten.
„Tako sam i mislio, malena", aha.. ti si mislio. Uh, sad me već nervira tim njegovim egom.
„Ne budi tako siguran u sebe", uzvratila sam mu. Varaš se ako misliš da je sve po tvom. Mada, realno, bilo je baš tako... skoro sve sam mu već u startu dopustila.
13Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡtUn9SXuX1C
and then Add to home screen.