Gužva na Pančevačkom mostu nas je usporila više nego što sam mogla da zamislim. Izgleda da se desio neki sudar, a koloni nikad kraja. Uspeli smo da izađemo sa mosta tek posle dobrih pola sata. Marko je nervozno udarao prstima po volanu. Želeći da se što pre vratimo nazad u Pančevo.
„Idemo na splav, oćete sa nama?" pitao je Damjan, više Anju nego mene. Splav? Oni nas zovu da izađemo sa njima na splav?
„Ja sam za, mislim, ako Ivana hoće" odgovorila mu je Anja, pa su sada svi pogledi bili upereni u mene. Realno, što da ne. Možda bi na kraju ovo i ispalo dobro. Takođe, ne želim da Anja propusti šansu zbog mene.
„Može" dobacila sam kratko. Anja se vidno nasmejala, imaće priliku da nastavi muvanje sa Damjanom. Znam da samo zbog njega i želi da idemo.
„Ee, topina, sve smo se dogovorili onda" rekao je Damjan sa osmehom.
Marko je sve vreme ćutao i vozio, ali nisam mogla da ne primetim taj njegov pogled na meni kada sam pristala da idemo na splav sa njima. Mislim da nije očekivao da ću pristati. Iskoristila sam priliku i uzela telefon da se javim mami.
Ovaj put ne želim opet da napravim neku glupost, nije zaslužila to. „Mama, nemoj da me čekaš, Anja me je pozvala da spavam kod nje. Zvaću te ujutru. Volim te, mama". Kliknula sam dugme pošalji i ugasila telefon.
Nisam zaboravila Markov poziv, znam da neće odustati od toga. Zato sam i napisala mami da ću prespavati kod Anje, a zapravo ću prespavati kod Marka.
Kako sam skapirala, nije se radilo u splavu kao kafiću. Nego su imali svoj, lični, mali splav. Nalazio se na Tamišu, pa smo se tamo i uputili. Kada su spomenuli splav, mislila sam da se radi o noćnom klubu na splavu, ali zapravo nije bilo tako.
Bilo je 22:47 kada smo stigli do obale gde je bio zavezan splav. Tamo su nas već čekala dva nepoznata momaka. Marko im je prvi prišao i zagrlio ih, izgleda da se dugo poznaju.
Radovali su se kao da su porodica, a ne samo drugari. Kroz priču sam saznala da saznam da se zovu Stefan i Milan. Takođe su bili četvrta godina naše škole, samo što njih nisam viđala kao što sam Marka i Damjana.
„Ovo su Ivana i Anja, naše nove drugarice", predstavio nas je Damjan, pa smo se upoznale sa njima. Na prvi pogled delovali su kao okej momci. Totalna suprotnost od Marka, to je bilo sigurno.
„Gde su sad ove?" nestrpljivo je upitao Marko, izgleda da čekamo još nekoga.
„Sad će valjda, Marija mi je rekla da su kod Pacifika" odgovorio mu je Milan. Plava kratka kosa, visok od prilike 175 centimetara. Imao je malu tetovažu pravoslavnog krsta na bicepsu.
Marija? Ona marija? Mislim da ipak nije bila dobra ideja da idemo sa njima. Mislila sam da Marko više ne bleji sa njom, bar posle onoga što se desilo na žurci. Izgleda da je prvo hteo nju da iskoristi, pa tek onda da vodi mene kući. Kako sam ispala glupača, ne mogu da verujem.
„Eno ih, napokon" dobacio je Stefan, gledajući u grupicu koja nam je prilazila.
To je bila ona, Marija, kao i cela njena kompanija. Četiri devojke sličnih visina, sve obučene u veoma kratke i uske haljine. Tako da nisi morao ni da ih skidaš da bih ih zadovoljio.
„Gde ste bre do sad?" upitao ih je Damjan.
„Polako, srce" uzvrati mu Marija, prilazeći prva sa svojim kurvinskim osmehom.
Kako me samo nervira njena pojava... gadi mi se. Nikada nisam mogla da razumem takve devojke koje toliko nisko padnu i rade takve stvari od sebe. Zar nemaju ni trunčicu morala u sebi?
Pogledala sam ka Anji i videla kako joj se polako izvija ljutit pogled. Biće ovo duga noć... Samo se nadam da Anja neće uraditi ništa glupo. Koliko god me ove krave nervirale, ne bi bilo dobro da im napravimo scenu na splavu. Ne sada, kada su nas prvi put pozvali.
„Ti i ja se već znamo", prišla mi je. Ali nisam dozvolila sebi da me isprovocira crnokosa.
„Ajde, penjite se!", prekinuo ju je Marko pre nego što je stigla da mi kaže još nešto. Prišao nam je, stao između nas kao da želi da spreči bilo kakvu svađu.
Na splav smo se penjali jedan po jedan. Anja i ja smo zaustale poslednje u redu, čekajući da svi uđu. Ipak, prvi put dolazimo ovde. Naravno, smotana ja moram uvek da se zajebem nekako. Kako sam se uhvatila za ogradicu splava, tako mi je noga skliznula.
Brzom reakcijom, Marko me je uhvatio za ruku i povukao gore kako ne bih upala u vodu. Izgledala sam kao neka devojčica koje ne može da se popne na stepenik bez da joj tata pomogne.
Gledali su nas, pogotovo Marija. Mislim da je crkavala u sebi. Kao da smo radili ne znam ni ja šta, a samo mi je pomogao da se popnem na splav. Bar ne postavljaju pitanja, pomislih u sebi.
Splav nije bio mnogo veliki, već nešto manji, sa ogradom oko svake strane. Gore je bila okačena cerada na šipkama, dok su po sredini splava stajale klupe i ogroman sto. Zapravo, bilo je lepo. Na jednoj od ivica splava Damjan je odmah počeo da postavlja roštilj.
Za to vreme, Marko je odvezao lanac kojim je splav bio vezan za čvrst stub izbetoniran na obali. Veslima su Marko i Stefan gurnuli splav ka centru reke, pa nas je blaga klima uhvatila, plutajući polako niz reku.
Sve dok nismo pronašli idealno mesto, nismo otišli daleko, ali smo bili dovoljno van civilizacije. Sa obe strane obalae uglavnom je bila gusta šuma. Spustili su, da kažem, nešto poput sidra kako bismo tu ostali.
Bilo je predivno slušati zvuk ptica i ponekih malenih talasa koji su udarali o splav. Bilo je tako nestvarno. Prelepa mesečina obasjala je sve oko nas, dok je na splavu radila po neka sijalica, verovatno preko nekog generatora, ili sam bar ja tako mislila.
Marija i njena ekipa su, zajedno sa Stefanom i Milanom, okupirali sto, dok je Damjan bio za roštiljem. A Anja? Ona se nije odvajala od njega. Očigledno, samo je zbog njega i pristala da dođe.
Marko je iz torbe vadio veliki broj flaša piva. Nisam ni znala da je uopšte imao neku torbu sa sobom. Ja sam za to vreme stajala odvojena od svih, stojeći naslonjena na ogradu. Zvuk vode i riba koje su skakutale smirivao me je me. Osećala sam se kao da sam u raju, kao da su svi problemi odjednom prestali.
„Može pivo?" odjednom mi se stvorio iza leđa, prekidajući moje opuštanje.
„Umm, može... ali samo jedno" rekla sam veoma opušteno. Otvorio je flašu upaljačem i pružio mi je, dodirnuvši mi prste dok sam uzimlala flašu iz njegovih ruku. Mogla sam da osetim struju koja mi je prozujala telom zbog njegovog dodira.
„Sve okej? malena" upitao me je. Lice mu je bilo zabrinuto. Sad se, kao, brine?
„Naravno, sve je top" dobacila sam okrećući glavu nazad ka šumi ispred mene. U jednom trenutku mi se tako gadio, a u drugom sam želela da provedem svo vreme sveta sa njim.
Pokušala sam da se koncetrišem na prirodu i pivo, ali njegov pogled na meni mi nije davao mira. Osetim ga, tako ga jako osetim. Toplota njegovih očiju koja obasjava mene.
„Šta?" upitala sam ga, podižujući obrvu, pa je napokon sklonio pogled sa mene.
„Ajde vamo da sednemo, saće još malo roštilj" pokazao mi je očima ka stolu. Zar baš moram? Ne želim da sedim sa onom kujom za istim stolom. Ali isto tako nisam želela da im kvarim ovo veče, pa sam ipak odlučila da ga poslušam.
Nećeš ništa izgubiti, Ivana. Neće ti ništa uraditi, samo izdrži ovo veče. Pomislila sam, klimnuvši glavom. Skupila sam hrabrost i krenula za Markom da sednemo za stolom, gde su sedeli svi ostali.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.