Iznenada, iznad nas je započeo sukob, verovatno navijačkih grupa. Pesnice su letele na sve strane, a gledala sam kako jedan momak pada na pod od brojnih udaraca u glavu. Vrisak ljudi naterao je sve da prekinu navijanje. Deca su uplakana bežala gore, pokušavajući da se sklone što dalje iz meteža koji je gutao tribinu pored nas.
Nije to bila česta pojava, ali se dešavalo. Svaka grupa imala je svoje mesto, svoje barjake i ostalo. Često bi se u navijačkom svetu dešavalo da grupe ne dele ista mišljenja, pa bi dolazilo do ovakvih scena.
Na trenutak je izgledalo kao da se sve smirilo. Udahnula sam s olakšanjem i krenula da se vraćam na svoje mesto pored Anje. Nažalost, ubrzo je ponovo došlo do gurkanja, a jedan momak me je snažno zakačio ramenom i srušio na pod.
„Alo bre! Debilčine, odmah da ste prekinuli!" urlao je besno vođa na megafonu, gledajući šta se dešava između nas.
„Prekidaj, odmah! Debili glupi. Šta sad treba da piše u novinama, kako se bijemo međusobno!?" njegov glas odjekivao je celom severnom tribinom.
Grupica krupnih momaka se umešala i počela da razdvaja one koji su se potukli. I dalje su se prepirali između sobe, ali udaranja više nije bilo. Primetila sam dva momaka sa krvavim glavama, dok su ostali, koliko sam mogla da primetim, bili u okej stanju.
I naravno, ugledala sam Marka. Kakvo čudo, kako on da ne bude u tuči, pomislila sam u sebi, odmeravajući ga. Nije imao modrica po licu, izgleda da je ovog puta dobro prošao.
Pogledi su nam se spojili, kao da je osetio da ga posmatram. Naglo sam skrenula pogled na drugu stranu, verovatno od treme. Joj, zašto uvek moram ovako da se blamiram? Pobegla sam pogledom kao neka nezrela klinka.
„Malena, otkud ti ovde?" začuo se iz daljine njegov glas, dok je prilazio brzim hodom. Do malo pre mu je bes prekrivao lice, a sada mu se polako razvukao lažan osmeh.
„Nisam ti rekla, navijam za Zvezdu", odgovorila sam mu. Na to se zadovoljno osmehnuo, kao da sam mu se sad još više sviđala.
„Sviđa mi se to, malena" namignuo mi je. Znala sam da će biti tu negde, ali nisam očekivala da ćemo se baš ovde sresti.
„A vidim, ti opet u tuči, a?" podigla sam obrvu, praveći se nezadovoljno njegovim potezima. S obzirom da mu je već druga,treća tuča u kojoj je upao otkad sam se preselila ovde.
„Ovaj put ja nisam kriv, hahahha" govorio je s osmehom na licu. Ti nisi kriv? Teška priča, ako mene pitate. Ta priča mi nije baš prala vodu.
„Strašno, Marko" prevrnula sam očima, a onda me je Anjin lažan kašalj vratio u realnost. Potpuno sam zaboravila da je sve vreme stojala pored nas.
„Uh, da. Ovo je Anja, moja drugarica", upoznala sam ih.
„Ćao, ćao" Marko joj je prvi pružio ruku, ali pogled mu se i dalje zadržavao na meni. „Mogu da ti ukradem drugaricu na pet minuta?".
„Naravno, tvoja je" odgovorila mu Anja, kao da se ja ništa ne pitam. Zar stvarno? Tvoja je. Ljutito sam je pogledala na blic, dok se ona smeškala, trepćući trepavicama.
„Dođi", otišli smo par metara od ljudi kako bismo mogli lepo da se čujemo. Šta li sad smera ta njegova luda glava? To me je trenutno najviše plašilo.
„Predivna si u Zvezdinom dukseru", šapnuo mi je, dovoljno glasno da samo ja čujem. I onda se opet pojavio onaj prepoznatljiv osećaj u stomaku. Huh... zar opet?
Nisam znala kako da odreagujem, osim što sam se nasmešila. „Hvala ti, Marko".
„Posle utakmice idemo kod mene", nije me ni pitao da li želim da idem kod njega. Već mi je u startu naredio. To njegovo naređivanje mi je strašno išlo na živce. Ponaša se kao da me poseduje i može da radi sa mnom šta hoće.
„Zašto?" upitala sam ga radoznalo, želeći da saznam o čemu se radi. Više ne znam kako da se ponašam pred njim. Šta smo mi? Šta on hoće od mene? Svako pitanje me je jebalo u mozak.
„Samo dođi, videćeš" rekao je, ne želeći ništa da mi objasni. Veoma lako sam odustala i klimnula glavom, izgleda da ću morati da dođem i saznam sama.
„Kreten, imaš sreće što sam dobro raspoložena pa ne želim da se inatim s tobom" dobacila sam mu, grebući ga noktom po ruci. Lažeš, Ivana, samo tako, jedva čekaš da odeš kod njega. Misli su se igrale sa mnom, a ja sam bila svesna istine koja mi se vrtela u glavi.
„Aha", prišao mi je i, nekim čudom, poljubio u obraz. „Večeras želim te tvoje ukusne usne" šaputao je grubim, ali tihim glasom. Osetila sam miris njegovog parfema dok mi je srce tuklo kao ludo. Ni sama nisam bila svesna koliko me zapravo on raspaljuje u sebi.
„Vidimo se, malena", otišao je, a ja sam i dalje stajala ukopana na mestu, gledajući u njegova leđa dok je odlazio.
(...)
Sudijskim zviždukom označen je završetak utakmice. Zvezda je pobedila Napredak iz Kruševca rezultatom 5:1. Potpuna dominacija naših igrača, iako je prvo poluvreme bilo napeto.
Ustale smo sa plastičnih stolica i krenule da se penjemo ka izlazu sa tribine. Gužve je bilo svuda, od stadiona pa sve do Autokomande.
Saobraćaj je bio, blago rečeno, blokiran zbog navijača koji su se razlili ulicom. Već je bilo kasno, a Anja i ja smo trčale da stignemo poslednju četrdeset osmicu.
Vozač nam je, naravno, zalupio vrata pred nosem. Mesta unutra svakako nije bilo, autobus je bio popunjen do zadnjeg mesta.
„Šta ćemo sad, Ivana? Ovo je bio zadnji bus", razočarano me upitala Anja.
„Ne znam da li ima voz posle dvanaest?" setila sam se voza. Iako sam unapred znala da ne idu posle ponoći.
„Čisto sumnjam", nervozno je počela da šeta u krug.
Stajale smo same na stanici na kojoj više neće stati nijedan autobus. Jebote, šta ćemo sad da radimo? Jebeno smo daleko od Pančeva.
Taksi? Ima ih, ali nemamo dovoljno para da nas odbaci do Pančeva. Sigurno bi nas odrali, sranje.
„Pokušaću da zovem moje, mada će verovatno samo popizdeti što sam uopšte išla na utakmicu" rekla je Anja sa sumnjom u glasu.
„Smislićemo nešto, Anjice... sačekaj" odgovorila sam joj. Razumem je, ni ja ne bih volela da sad budim svoju mamu da dolazi u Beograd po nas.
Pokušala sam da smislim neku novu ideju, ali me je presekao crni auto sa zatamljenim staklima. Prvo što mi je zapalo za oko bile su njihove tablice.
Pančevačke, U tom momentu sam dobila nadu da je ovaj auto nas spas. Ko god da je, samo neka nas poveze makar do Hotela Tamiša.
Prozor na mestu suvozača polako se spuštao, dok smo Anja i ja pokušavale da skapiramo ko je u automobilu. Prvo sam videla samo dva momaka, a onda se prozor spustio skroz.
Dobro poznate face, Marko i Damjan. Bili su naš jedini spas da ne završimo spavajući na nekoj klupi u Beogradu.
„Treba li prevoz?" dobacio je Marko, levom rukom skidajući naočare za sunce.
Kao da je znao da smo u problemu. Uvek se pojavi niotkuda kad se najmanje nadam. Dvoumila sam se... da li da pristanemo ili ne?
„Treba! Došli ste u pravi čas, momci", đavola od žene, preduhitrila me je u startu.
A znam i zašto je odmah pristala. Damjan je u pitanju. Inače ne bi ni sela u ovaj auto, mogu da garantujem svojom glavom.
„Ajde, upadajte!" dobacio je Damjan, ubrzavajući nas da uđemo unutra.
Damjan je izašao iz auta i seo pozadi pre nego što sam uspela da priđem autu. Šta sad izvode njih dvojica? Prstom mi je pokazao da sednem napred, pored Marka.
To je sigurno Markovo maslo. Sela sam na sedište i vezala pojas, dok je on lagano krenuo ka semaforu. Biće ovo duga vožnja, rekoh u sebi.
Uputili smo se ka Pančevu. Na radiju je puštena neka bezveze pesma koju nikada ranije nisam čula.
Marko je vozio, držeći pljugu među prstima, a povremeno bi mi bacio onaj svoj poluosmeh i pogled ispod oka. Moram sa priznam, ni ja nisam skidala pogled s njega.
Tišina između nas odavala je tu igru pogleda, dok je pozadi bilo potpuno suprotno od nas.
Upali su u dobru priču, mogla sam da primetim kako Damjan ne spušta osmeh sa lica, dok je Anja pričala. To je valjda dobro
Anja je bila poznata po tome što nikad nije gubila vreme. Ovo je bio čist dokaz da je to istina. Samo se nadam da će na kraju ispasti sve kako treba...
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.