Kapija, sektor šest. Stajali smo u redu dok nas je obezbeđenje pretresalo. Podigao sam ruke u vis, a stariji čovek me je opipao od glave do pete, sa željeom da pronađe nešto, ne i uspešno. Nije uspeo da napipa baklju koja mi je blejala u gaćama.
Zadovoljno me je pogledao Damjan, nakon što smo svi uspeli da provučemo unutra po jednu baklju. Uglavnom su to bile crvene bengalke, odlične za pravljenje dima.
Krenuo sam prvi niz stepenice, spuštajući se dole ka kopu. Iako nismo bili deo nikakve grupe ili podgrupe, imali smo mesto među njima. Samo dokazivanje na ulici bilo je dovoljno da nas prihvate.
Kako sam silazio dole, udario me onaj prepoznatljivi miks mirisa alkohola i vutre u vazduhu iznad nas. Na ovom mestu, na ovoj tribini, nikada nije bilo bitno odakle dolaziš ili iz kakve si porodice. Siromašan ili bogat, pa sve do narkomana i kriminalca. Svi smo bili jedno, delili smo istu strast prema našoj Crvenoj Zvezdi.
Neko je na tribini pronalazio utehu i mir, dok su drugi od malena dolazili ovde, prateći ćaletov korak. Svi sa jednom željom, da kroz navijanje podržimo klub i izbacimo svu negativnu energiju kroz dranje i alkohol.
Zvuk bubnjeva odzvanjao je polu praznim stadionom dok su ih isprobavali pred početak utakmice. Barijaci su se raspoređivali po tribini, zauzimajući svoja mesta. Nije bil puno ljudi, ali to nije bilo bitno. Svi oni koji istinski vole Zvezdu, danas su bili tu. Nažalost, ipak je više internet navijača.
Većina bi došla jednom godišnje na utakmicu, sa željom da se samo slika i objavi na instagram da je bila tu. Uglavnom kada su bile evropske utakmice, dok je domaće prvenstvo privlačio slab talas navijača.
Jedva bismo skupili da nas ima pet hiljada na severu, što je bilo jako sramotno. Na ovakvim malim utakmicama uvek je bilo mnogo bolje i veselije. Znao si da su ljudi oko tebe oni pravi, ne navijači uspeha i Evrope, već oni pravi kojima je Zvezda u srcu.
„De si, Peđa, legendo!" javio sam se dobro poznatoj silueti. Peđa, vođa cele tribine i pokretač svih akcija koje su Delije pravile. Prošlih godina skupili smo mnogo para za humanitarne svrhe.
„De si, mali, nisam te video na prošloj tekmi" rekao je, prilazeći mi u zagrljaj.
„Moja ekipa je stigla, brate, ako treba pomoć, tu smo".
„Danas je lagana priča, bato, malo barijaka" rekao je sa osmehom na licu. Uvek me je gotivio jer sam prihvatao bilo kakve njegove zadatke.
„Važi" klimnuo sam glavom i krenuo nazad do mojih.
Sve je postalo bolje kada su igrači počeli da izlaze na teren. Mi smo ih odmah pozdravili aplauzom, trupe su podigle svoje barijake, a bubnjari su krenuli da vode nenormalan ritam. Po komandi Peđe, svi smo počeli da navijamo u glas.
„Od rođenja mog nije prošlo bez imena tvog, ni dan ni godina Zvezdo Crvena, samo s tobom ja, biću uvek Zvezdo Crvena, s tobom biću ja Zvezdo crvena."
Već u petnaestom minutu stigao je hladan tuš. Gol koji smo primili na najgluplji mogući način koji je mogao da se dogodi. Naši igrači kao da su bili izgubljeni u vremenu, nisu mogli da sastave ni dobar pas kroz igru.
„Jebem vam mater! Pokrenite se više!" urlao je nervozno Damjan.
„Preokrenućemo, brate, opusti se" pokušavao je Milan da umiri Damjana. Stavio je tiket na Zvezdu, pa je to očigledno dodatno pojačalo njegovu nervozu.
Kako je utakmica odmicala, napetost u vazduhu je postajala sve snažnija i jača. Gubili smo jedan nula, a vreme prvog poluvremena je isticala. Igrači su davali sve od sebe, ali jednostavno nisu mogli da probiju odbranu protivničkog tima. Masa je postajala nestrpljiva i osećao sam kako se frustracija povećava.
Iznenada, u samom finišu prvog poluvremena, jedan od naših igrača uspeo je da probije odbranu. Bio je tačno četrdeset i peti minut, kada je lopta stigla do Kataia. Prelepo je poslao loptu ka El Fardou Benu, koji ju je vešto primio na grudi i krenuo napred ka golu. Dva igrača protivničke ekipe pratili su ga u stopu.
Zamahnuo je nogom i snažno šutnuo. Lopta je poletela prema golu velikom brzinom. Golman je pogodio stranu, ali nije bilo dovoljno brz da odbrani projektil koji je Ben poslao.
„Goooool, bre!" prodrao sam se čim je lopta zatresla mrežu protivničkog gola.
„Idemooo, breeeee!" Damjan me je srećno zagrlio u euforiji koja je zavladala tribinom. Ajde, možete vi to, makar još jedan da preokrenemo.
Bio je to trenutak čistog zadovoljstva i adrenalina. Nisam mogao da se ne osećam zahvalnim što sam deo ovoga. Mnogi bi se pitali zašto se toliko radujemo kada nije neka važna utakmica ili protivnik... kao što je to sada slučaj. Nikada ne bi mogli da razumeju taj naš osećaj, onaj koji ti zavlada telom.
Nebitno je koja je utakmica u pitanju, da li bila važna ili ne. To je bila čista radost i uspeh fudbala, pobediti svakog protivnika koji ti se nađe na putu.
„Jesam ti rekao, bre! Daćemo još jedan, videćete" dobacio je Milan. Veoma srećan i samouveren u našu ekipu. Realno, bili smo favorit, imali smo mnogo bolje igrače. Samo što nekada nije do kvaliteta, već do želje i motivacije.
Sudija je svirao kraj prvog poluvremena, a rezultat je ostao jedan jedan, nakon tri minuta produžetka. Ostavio sam ekipu i krenuo ka stepenicama, popeo se gore i otišao do toaleta koji se nalazio ispod tribine, veoma ogroman.
Mnogo ljudi je došlo iz istog razloga, pa je toalet bio poprilično krcat, iako je bilo mesta za minimum sto ljudi da u isto vreme obave svoju nuždu.
Osetio sam kako mi telefon vibrira u džepu. Eh, čovek ne može ni da pišam a da ga neko ne prekine. Izvadio sam telefon iz džepa, bio je to Damjan. Mora da je nešto hitno. čim zove.
„Reci, brate moj?" upitao sam ga radoznalo.
„Brate, onaj Ilić opet pravi sranja. Dolazi gore, hitno!" Glas mu je bio zadihan, kao da već propuštam akciju. Nije morao dva puta da mi ponavlja.
Odustao sam od pišanja i odmah krenuo gore da se vraćam na kop. Ilić je takođe bio vođa male grupice bogataša. Razmaženi tatini sinovi sa Dedinja. Često su dolazili na naše mesto u pokušaju da nam otmu, iako su svi znali da oni nisu bili navijači ni najmanje.
Upali su u sitan lanac prodaje narkotika, pa sada žele da se iskazuju kako su neko i nešto mlađima. Onako obučeni u Najk kompletima, glumili su obične mangupe. Lako su ih stariji zvezdaši često upozoravali da iskuliraju, sve dok Peđi ne bude pukao film da ih poizbaca sve napolje.
Trčećim korakom sam se vraćao nazad niz stepenice. Nešto veća grupica stajala je do našeg mesta, bili su to Ilićevi klinci. Desetak, koliko sam uspeo da izbrojim dok sam trčao ka njima.
Nisam oklevao ni sekunde, već sam se bez pitanja zaleteo pravo u ruju koja je bila ispred mene. Tamo su bili Damjan i ostali, spremni za okršaj koji se kuvao već nekoliko minuta bez mene.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.