Pokušavam da zaspim, ali mi bolovi ne daju mira. Sve se grčim na ovoj neudobnoj fotelji, pokušao sam u više različitih položaja, ali ništa. Zajebi ovo, idem u njenu sobu.
Popeo sam se na stepenice koje su bile kraj dnevne sobe, pa stigao do njenih vrata. Tiho otvaram vrata, u pokušaju da je ne probudim. Lako, ni ona nije spavala.
„Šta je bilo sad?"progovori onim njenim pospanim glasom, koji je bio blag i nežan u isto vreme.
„Zajebi, ne mogu da spavam na toj fotelji" rekao sam bez uvijanja. Ozbiljno, nema sile da uhvatim san tamo.
„Brate, gde ćeš onda? Ne mogu da te pustim u maminu sobu, ubiće me". Dodala je, gledajući me ispod oka. Nisam ni planirao da idem tamo...
Prišao sam njenom krevetu, bio je dovoljno veliki za dvoje. Možda su boje malo bole oči, ali zabole me. Ne žalim ni jednu sekundu provedenu sa ovim malim đavolom.
„Kod tebe ima sasvim dovoljno mesta". Njeno umorno lice sada je bilo namršteno. Kao da sam tražio da spavam u njenom krilu, a ne pored nje. Daj, neću ti ništa uraditi, malena. Samo prestani više da se opiraš, pomislio sam u sebi.
„Nema šanse, Marko!" Govorila je dok se ispravljala u sedeći položaj, spremna da brani svoj krevet.
Lagao bih kada ne bih priznao da me je ta njena odbojnost privlačila. Ona je prva koja mi se suprostavlja, dok su ostale pristajale na sve posle prve bleje. Bile su moje posle pola sata razgovora.
Gledala me je pogledom kao da me se plaši. Ali to nije bilo dovoljno da me zaustavi. Nema odustajanja, ne vraćam se na onu neudobnu fotelju.
„Daj, malena, nemoj da me zajebavaš. Izlomiću kičmu na onoj fotelji".
„Ionako ti je već slomljena u tučama",uzvratila je odmah sarkastično. Samo sam je gledao, možda se smiluje.
„Uhhh, dobro! Nek ti bude", rekla je sa mukom u sebi.
Napravila je malo mesta, podigla prekrivač da mogu da legnem na desnoj ivici kreveta. Taman da sednem na njega, ali me ona zaustavlja. Krenula je da mi maše prstom, kao semafor kad prebacuje na crveno.
„Samo pod jednim uslovom!", naglasila je. Koji sad jebeni uslov? Hoću samo jebeno da legnem pored tebe i da spavam.
„Koji uslov?" upitao sam je radoznalo.
„Drži se svoje polovine i nema dodirivanja" naglasila je, kao da me čeka smrtna kazna ako uradim nešto od toga. Ništa ne obećavam, malena.
„Aha", šapnuo sam dok sam se bacao pored nje. A ona se sve više povlačila ka levoj ivici kreveta. Pokrio sam se i spustio glavu na udobni jastuk roze boje.
Bila je okrenuta ka meni, gledali smo se pravo. Kao da se vreme odjednom zaustavilo oko nas. Kako ovako lepo čudo može da završi u ovoj rupi od Pančeva? Bila je jednostavno prelepa i nevina. Kao da je izašla iz neke bajke, u koju ne verujem ni sam.
Taman kada sam hteo da progovorim nešto, okrenula mi je leđa. Što me je iskreno iznerviralo, pa sam morao da uradim nešto povodom toga.
Ivana P.O.V
Osetim hladne ruke oko struka, Marko me zagrli i privuče uz sebe. Toliko blizu da sam mogla da osetim njegov dah na mom vratu. Noge je stavio preko mojih, kako ne bih mogla da se udaljim od njega.
Srce mi je kucalo ubrzano, a misli su me prljavo izazivale. Šta sad da radim? Ne dopusti mu da ti ovo radi, nisi kurva, Ivana. Govorila sam sama sebi u bradu.
„Alooo, šta sam rekla? Bez dodirivanja" prodrala sam se, i dalje zaglavljena u njegovom stisku. Uhvatio me je poput zmije koja se sprema da pojede svoj plen.
„Da da..." ignorisao me je, kreten!
Pokušala sam da se izmigoljim iz njegovog stiska, ali bezuspešno. Bio je previše jak za mene, njegove tanke ali čvrste ruke držale su me kao lanac.
„Marko!"vikula sam još jednom, ovaj put glasnijim tonom, u nadi da će me pustiti. Ali ništa, kreten.
Uhvatila sam njegove ruke koje su i dalje bile prikovane oko mog golišavog stuka. Pokušala sam da ih odvojim i skinem sa sebe. Još jedna neuspešna zamisao koju sam smisla u glavi, ali ne i realizovala.
„Spavaj, Ivana" promrmljao je kroz zatvorene zube, ignorisajući moju borbu koja se vodila ispod čaršava, kojim smo oboje bili pokriveni.
Ovo je njemu, pretpostavljam, samo još jedna igra, a ja sam bila glupa što sam ga uopšte pustila da mi legne u krevet. Kako sam glupa i naivna... Nadam se da ovo neće pričati ikome u školi. U crnu zemlju bih se zakopala istog trenutka. Tek sam došla u novu školu i već me smatraju drocom.
„Ubiću te..." dobacila sam više za sebe, kada sam odustala od opiranja, ali dovoljno glasno da on čuje.
„Baš sam se uplašio" ovo je čak i meni samoj bilo smešno, s obzirom da sam bila ništa za njega.
U jednu ruku moram da priznam da mi je bilo lepo, grejao me je njegovim toplim telom. Ne znam zašto, ali osećala sam se nekako bezbedno u njegovom zagrljaju, a vreme je kao da je stalo u jednom trenutku. A Anja? Ma, sigurno će me pošteno nalupati pred svima u školi, kad bude čula šta sam uradila večeras.
Uzdahnula sam umorno i prepustila se događaju. Onako, nisam mogla ništa da učinim. Sve bi bilo samo gubljenje vremena. Zatvorila sam oči i pokušala da zaspim. Lako sam ovaj put lako utonula u san i zaspala.
(...)
Marko P.O.V
Otvaram oči pune krmelja, uzimam telefon, 06:00. Jebote, moram da palim. Bacam brzi pogled ka Ivani, glava joj je bila naslonjena na mojim grudima. Spava kao anđeo, divio sam se njenom snu. A ja? Prvi put da nisam imao noćni moru. Pitao sam se da li je za to zaslužna ona, malena.
Pomazim je po toj njenoj dugoj kosi. Ni sam ne znam zašto, jednostavno mi tako došlo. Mirisala je lepo, na vanilu, a telo joj je bilo vrelo. Osećao sam se kao da me hipnotiše svojim dodirima.
Nisam želeo da se odvojim od nje. Ali moram da idem... Lagano sam joj glavu spustio na jastuk i ustao sa kreveta, pazeći da je ne probudim. Bila je previše lepa, da bih je probudio iz sna.
Obukao sam nazad majicu, pogledam još jednom u nju, pa tiho izašao iz njene sobe, kao i kuće. Imam jebenih deset minuta da se nacrtam do napuštene fabrike, gde me je čekao neki narkoman kome sam trebao da prodam robu. Nastavio sam da hodam ulicom, gledajući u pod i razmišljajući o svemu.
Nakon dobrih pola sata hoda, stigao sam do napuštene fabrike i ugledao čoveka koji me je nestrpljivo čekao. Kasnio sam svega dvadesetak minuta.
„Gde si ti do sad druže? Mislio sam da su te panduri sjebali", nervozno mi je prilazio što sam mogao da razumem. Ja sam bio taj koji je sjebao.
„Jebiga, privatni problemi. Evo sveže robe kao što sam i obećao, brate". Pogledao sam oko sebe, da li nas je neko pratio do ovde. Prišao sam bliže mušteriji, predao robu, a on meni pare. Nismo ništa više pričali, samo smo se odmah razišli.
Tako je bilo najbolje za obojicu. Nikad nisam stupao u kontakt ili duži razgovor sa mušterijama. Tako je sve bilo sigurnije i daleko od policije. Što me manje poznaju, to bolje po mene i nas.
Počeo sam da dilujem sa svojih trinaest godina, kada sam radio za lokalne dilere, a sada radim za samog sebe. Robu smo nabavljali sa strane, u malim količinama.
To je bio jedini način da nabavim brzu kintu, pošto na svoje roditelje nisam mogao da računam. Možda duboko u sebi nisam ni voleo ovaj način, ali je bio jedini. Od toga sam jednostavno živeo, to je bila činjenica. Nisam se plašio zakona, jer nisam imao ništa da izgubim.
ns216.73.216.122da2
and then Add to home screen.