Stefan
Sedeo sam na neudobnoj metalnoj stolici u nekakvoj hladnoj policijskoj prostoriji za ispitivanje unutar stanice. Nisu mi apsolutno ništa rekli... Samo su me vezali lisicama i odvukli ovamo bez ikakvog objašnjenja i naloga. U prostoriji su bile samo te dve stolice i jedan sto između njih. Gore na plafonu, neko jeftino led svetlo, zujalo je kao iz nekog horor filma dok čekaš da se nekim čudom samo od sebe ugasi ili počne da treperi tik pred sam haos.
Sa moje leve strane nalazilo se ogromno zatamnjeno staklo. Verovatno prozor one druge prostorije iza kog te ostali panduri tajno prate i procenjuju pokrete prstiju i tela, dok te glavni inspektor rešeta pitanjima ili psihički lomi da priznaš sranja za koja si optužen u tom trenutku.
I iskreno... Nije me plašilo ništa od ovoga, brate. Više me je nervirala sama ta činjenica što su me usred noći odvukli iz sobe kao najvećeg kriminalca i doveli me ovde, a da i sam nemam pojma koji je to tačan razlog čitavog ovog cirkusa.
Onaj ludački ulet, razvaljivanje zaključanih ulaznih vrata i upad pandura sa teškim naoružanjem direktno u moju sobu... Brate moj, mogu samo da zamislim šta je sada mojim matorcima u glavi. Verovatno u ovom trenutku sede za stolom i misle da sam ubio nekog čoveka na ulici, ili uradio nešto još bolesnije i gore od toga... Ako uopšte ima išta gore od ovoga.
Ti govnari u uniformama su pri pretresu bukvalno uništili čitavu kuću. Čupane i bacane fioke, rušenje i razvlačenje odeće iz ormara po podu... Ma opšti haos, brate. Keva ima opasno da se namuči čitav dan pospremajući i sređujući toliki nered za njima. A o onoj razbijenoj bravi na ulazu i da ne pričam... Već unapred u glavi čujem ćaleta kako mi se dere i nabija na nos da sam im po ko zna koji put samo napravio još jednu ogromnu štetu u kući.
Vrata su se odjednom otvorila uz jak, neprijatan metalni zvuk škripanja. Prvo je ušao običan policajac u uniformi, a odmah za njim i inspektor u civilu. Seo je na stolicu tačno naspram mene i bez reči spustio debelo blokče na sto.
Ne smem nikako da pokažem strah, niti bilo kakvu slabost... Samo tako ću ih najlakše i najbrže skinuti sa kurca.
Uozbiljio sam facu onako kako ja najbolje znam i umem, složivši onaj svoj hladni stav. U fazonu "boli me kurac za sve." Neće sigurno mene neki tamo iskompleksirani inspektor sa značkom uplašiti.
„Pa, da počnemo. Ja sam inspektor Ivan Kečić," reče on.
„Nije mi nimalo drago," raspalio sam odmah u startu, bez trunke oklevanja. Moram da pokažem zube, makar me koštalo slobode.
Ironično se nasmejao na tu moju reakciju, pa polako otvorio ono svoje debelo blokče u kom s ove daljine nisam uspeo da provalim šta sve tačno piše. Pandur pored njega mu je automatski dodao hemijsku i svoj telefon, na kom je uveliko bio pušten i pauziran neki vraćeni snimak sa gradskih kamera.
Inspektor je lagano skinuo crnu kožnu jaknu, prebacio je preko naslona i uzeo telefon u ruke. Pogledao je taj snimak više puta zaredom, iz nekoliko uglova, a onda je vratio telefon panduru. U svoje blokče je brzo zapisao još par stvari, verovatno neke beleške u vezi s tim snimkom.
„Stefan Stajić..." reče opušteno, pa napokon podiže glavu i ispravi pogled direktno ka meni. „Aktivni član pančevačke navijačke grupe... Jel tako?"
Bezvoljno sam samo okrenuo glavu na drugu stranu i nastavio da ćutim. Kao da bih mu ja sad bilo šta potvrđivao i olakšavao posao... Nema šanse, brate.
„Vidi, mali. Svi vi klinci ovde uđete tako besni i hrabri. Ali veruj mi na reč, slomio sam ja u ovoj sobi mnogo krupnije ribe od tebe. Jedna jedina noć u samici bila bi ti sasvim dovoljna da ti promeni stav... Ako me razumeš?!"
Sa inatom sam se nasmejao. Stvarno, bre, ovaj lik misli da će me tako lako slomiti sa par praznih pretnji?! Samica? Evo, doslovno se ceo tresem od straha, brate moj... Kakva jebena smejurija od inspektora, brate.
„Zašto ste me priveli?" upitao sam ga.
Dosta je bilo više ove smešne predstave i nadmudrivanja. Odmah sam prešao na stvar, želim samo da znam koji su me kurac privodili usred noći kada nisam nikakav zločin počinio. Jel me to neko cinkario iz kraja za nešto, ili su oni Grobari posle onog šibanja u Beogradu propevali u stanici?!
„Znam vrlo dobro da si bio umešan u tuču posle derbija... Znaš i sam na koju tačno mislim, nema potrebe sad da ti ovde pokazujem snimke, jel tako? Ali dobro, to mi sada nije toliko važno..."
„Nemam pojma o čemu vi to pričate," poricao sam sve hladnokrvno, bez da sam trepnuo. Ako napravim bilo kakvu naglu grešku u govoru ili pokret telom, znaće odmah da lažem... Moram da budem skroz opušten i staložen. A pre svega potpuno miran.
„Pre dva dana ste se ponovo sukobili na ulici. Znam i tačno zbog čega, Stefane. Sada na stolu imam tri maloletna lica sa teškim telesnim povredama... I tog tvog druga, Igora. Njega su mačetom isekli po prstima, za sada su to lakše telesne povrede."
A u pičku materinu... Odakle ovom liku uopšte sve ove informacije?! Sigurno je neko drukao, brate. Ili Grobari da se izvuku, ili neko od naših debila. Neko jeste stoposto. Ali ovo i dalje nije nikakav kraj... Sa tim jednim jebenim, mutnim snimkom ne mogu ništa dokazati ako svi mi uhapšeni budemo drčni i složni uz dobre advokate.
„Ne znam ništa o tome, inspektore."
Inspektor Kečić me je posmatrao kao gladna hijena koja je upravo nanjušila ranjenog lava. Naslonio se napred, spustio laktove na sto i bukvalno mi se uneo direktno u facu. Kako, bre, jebeno mrzim kada mi se ljudi unose u facu!
Tačno bih ga otkinuo sad, samo da mi ruke nisu vezane.
„Nemoj da me zajebavaš, Stefane! Oboje dobro znamo da si ti bio tamo!"
Nisam popuštao ni milimetar. Niko na ovom svetu ne može biti uporniji od mene. Pa ni jedan iskompleksirani inspektor koji u ovoj sobi misli da je Bog i batina. Besno je skroz prokuvao i snažno lupio pesnicom o metalni sto, napravivši jak prasak. Očigledno nije očekivao da ću biti ovako tvrd orah.
„Možda te se klinci iz kraja plaše, ali ja sigurno ne! Obožavam ja takve pametnjakoviće poput tebe..."
„Hoćete možda autogram?"
Streljao me je pogledom od kog bi se neko drugi skamenio na mom mestu. Ali, definitivno ne i ja.
„Dobro, Stefane... Možda trenutno nemam čvrste dokaze da te zadržim. Ali budi siguran da ćemo se ti i ja još družiti!"
„Srećno vam bilo u tome..."
„Ti misliš da si neki komedijaš, a?! Mali, nemoj da me izazivaš, ja ti lepo kažem! Samo te čekam na zicer da napraviš tu jednu grešku! Ali pazi šta ti kažem, napravićeš je, ne brini! Svako je napravi kad tad!"
Previše ti, inspektore, veruješ sam sebi... Ta greška se nikada neće desiti, jer je ja prosto neću napraviti. Nisam ja toliko glup i naivan kako ti zamišljaš u toj svojoj svinjskoj glavi, smrdljiva pandurčino.
„Mogu sada konačno da idem?" kontrirao sam mu.
Popustio je jer su gore u ćoškovima radile kamere, a iza tih zatamnjenih stakla nas je sigurno još neko proučavao. Mora da igra po pravilima, ili bi najlaganije popio suspenziju na duže, samo ako me takne.
„Skini mu to i oslobodi ga," rekao je drsko panduru koji je sve vreme stajao pored vrata.
Ovaj drugi mi je odmah prišao sa leđa i napokon mi skinuo metalne lisice sa ruku. Ruke su mi bile skroz crvene. Ustao sam lagano sa stolice, protrljao zglobove i krenuo ka izlazu, ali me je inspektorov glas još jednom zaustavio na samom pragu ove malene prostorije za ispitivanje.
Ustao je sa stolice, uzimajući svoju kožnu jaknu sa naslona. Stao je direktno ispred mene, držeći onu svoju ozbiljnu, svinjsku facu. Ovaj brat stvarno u svojoj glavi misli da je neviđeno opasan tip...
„Od danas si ti moj slučaj... I nemoj slučajno da mi se gubiš iz grada!"
Ha! Nisam ni planirao da idem bilo gde... Zar da bežim iz grada zbog tebe?! Nikada u životu nisam jebavao pandure i njihove jadne pretnje zatvaranjem, pa neću ni sad. Nikada mi neće ući u trag, u to sam bio million posto siguran.
Ispred same policijske stanice su me sačekali Dejan i Vuk. Kako su uopšte, koji kurac, znali da sam priveden? Izgleda da je zvuk pandurskih sirena digla ceo kraj na noge usred noći. A ljudi kao ljudi, čim vide bilo kakvo dešavanje u tuđim dvorištima ili ulici, odmah krene tračarenje i širenje priče dalje brzinom svetlosti. Mali je ovo grad, brate moj... Sve se ovde kad tad sazna, koliko god se ti borio i trudio da sakriješ nešto od očiju javnosti.
Jedno maleno sranjce i odmah, brate, postaneš poznata ličnost Pančeva. Iako je grad sa vremena na vreme postajao sve veći i lepši, i dalje je držao taj seoski vajb.
Dok su mi njih dvoje usput postavljali na stotine pitanja dok smo šetali kroz mračne ulice, nekako su uspeli da me nagovore da odemo na neku kućnu žurku na drugom kraju grada. Iskren da budem, nisam sto godina bio ni na kakvoj žurci, pa sam pomislio da mi je ovo zapravo odlična prilika da konačno malo izduvam ventil, opustim se i skrenem misli od ovog sranja od života.
Kroz njihovu priču usput sam saznao da je tu žurku u nečijoj kući organizovao neko baš iz moje nove škole. Na prvu sam se odmah opasno zamislio... Šta ako tamo, kojim slučajem, budu Kristina i Nikola?! A onda sam u sekundi samog sebe presekao i ubedio da me ta devojka više apsolutno ne zanima u životu. Ko je jebe, brate... Ionako me je ta bogata princeza sve vreme samo bezdušno iskorišćavala da se malo zabavi sedeći na dve stolice.
Iz stanice sam na slobodu izašao oko sedam sati uveče, tako je bilo otprilike. Nismo uopšte ni planirali da se prvo vraćamo kućama kako bismo se bar malo uljudili i presvukli, nego smo direktno produžili ka toj kući, potpuno klošarski obučeni.
Ja sam na sebi i dalje imao onu istu crnu Adidas trenerku i sivi Crazy North dukser sa kapuljačom. Tačno u tome su me panduri i zatekli u sobi pre nego što su me krvnički srušili na parket i vezali lisicama. A Dejan i Vuk... Pa, iskreno, ni njih dvojica nisu bili ništa bolje sređeni od mene. Na kilometar se videlo da smo klasični seljaci sa krajskih klupica. Doduše, takvi smo uvek i bili... Samo krajska priča, bato.
Kristina
Lagala sam svoje roditelje kada sam onako u panici rekla da izlazim samo na kratko na svež vazduh... Zapravo sam iskoristila prvu priliku da neopaženo kidnem iz hotela kroz zadnji prolaz i izlaz namenjen isključivo osoblju. Daleko od šofera, daleko od napadnih novinara i obezbeđenja. Želela sam samo da nestanem s lica zemlje. Čoveče, jedva imam osamnaest godina, a oni već iza mojih leđa hladnokrvno planiraju da me udaju za Nikolu?!
Razumela sam maminu bolesnu opsednutost elitom, ali od tate nikada u životu nisam očekivala da podrži tako nešto i to traži od mene... Pa ta staromodna, ugovorena venčanja su ostala daleko u prošlosti i, hvala Bogu, zakonom su strogo zabranjena. Neće valjda na silu da me udaju? Ne bi to uradili... Zar ne? Ne lupaj, Kristina, sama sebi... Naravno da bi uradili.
Pritisnuta teškim napadom panike, pobegla sam kroz mračni deo parkinga iza hotela i drhtavim prstima pozvala taksi da dođe po mene i odvede me što dalje od ovog prokletog mesta. Nisam uopšte želela da idem kući, to je bilo prvo mesto gde bi me moji dragi roditelji tražili čim provale da me nema dugo za stolom. A onda mi je u sekundi sinula ideja da bih možda mogla da prespavam kod Nađe... I to je zapravo bila savršena ideja! Odmah sam pozvala Nađu i ona se, na moje olakšanje, javila bukvalno kao iz topa.
Samo što, nažalost, uopšte nije bila kod kuće. Bila je na nekoj velikoj kućnoj žurki koju su večeras organizovale Stefanija i Milena iz naše škole. Inače ubedljivo najbolje odbojkašice u našoj generaciji.
Ovog puta me je Nađa neviđeno lako nagovorila da se ipak pojavim na toj žurci. Jebiga, donekle nisam ni imala neki drugi izbor... Bolje i ta glupa žurka nego pakao i drama kod kuće sa roditeljima. Ali nisam mogla da odem ovako skockana, u srebrnoj haljini i štiklama sa Tamiša, na običnu kućnu žurku srednjoškolaca. Ne želim dodatno da se ističem i privlačim poglede među ostalim devojkama. Sranje... ipak ću morati prvo nekako da odem do svoje kuće.
Tako sam na kraju i uradila. Uz Dačinu ogromnu molbu da nikom živom ne spomene da me je video, neopaženo sam se ušunjala u našu praznu vilu i na brzinu se presvukla u svojoj sobi. Ništa specijalno. Kratki, svetloplavi teksas šorc i uska, bela krop top majica.
Ponovo sam pozvala taksi, koji sam ovoga puta čekala nenormalno dugo. Jebote, pa gde je do sada?!
Par minuta kasnije. Vozač mi se usput više puta iskreno izvinjavao zbog kasnog dolaska, ali uopšte nisam bila ljuta na njega... Samo sam htela što pre, bez traga, da se udaljim od kuće.
Kada sam konačno stigla pred Stefanijinu ogromnu kuću, Nađa me je veselo dočekala već na samom ulazu. Bila je već blago pijana i od sreće me je izljubila svuda po obrazima i pomalo po vratu. Onda smo tako zajedno, opičene i bez ikakvih kočnica, odmah na šanku popile par brzih tura džin tonika i počele da đuskamo po samoj sredini ogromne dnevne sobe, slušajući tvrdi tehno koji je doslovno tutnjao kroz masivne zvučnike.
„Čekaj, šta se to sad opet dešava između vas dvoje?!" upitala me je Nađa odjednom, naginjući se ka mom uvetu zbog glasne muzike u pozadini.
„Nikolini roditelji i moji... Hoće da nas venčaju!"
„Molim?!" Nađa je u sekundi prestala da đuska i izbacila oči u šoku.
„Nisu nas čak ni pitali šta mi uopšte mislimo o svemu tome, jebote..."
„I šta si im rekla na sve to, Kris?!"
„Ništa... Pobegla sam kroz sporedni izlaz. I evo me sad ovde sa tobom."
„Kakav pakao, čoveče... Roditelji su ti ludi," reče Nađa iskreno.
„Znam to... I te kako znam, Nađa."
„Hajde onda ti i ja da popijemo još po jedan džin i speremo celo ovo sranje!"
„Sviđa mi se kako razmišljaš, Nađice..."
„Jupi! Idemoooo!"
Ponovo smo se našle za šankom, ali umesto samo jedne ture, eksirale smo brzo čak tri zaredom. O da... I alkohol je počeo opako i brutalno da me udara direktno u glavu. Vratila sam se opet ka samom centru sobne gužve i potpuno nesvesno počela prljavo da đuskam sa nekim nepoznatim tipom iz mase. Pustila sam svoje telo da se samo kreće bez ikakve kontrole i prepusti teškim basovima koji su mi doslovno prodrmali svaku kost u telu.
Zatvorila sam oči i prepustila se, uživajući u svakom momentu dok mi je džin polako, ali sigurno preuzimao čitav um. Đuskala sam i đuskala bez imalo stajanja. Nepoznati tip me je sa leđa uhvatio oko struka i bezobrazno se trljao uz mene u ritmu basa. U tom pijanom momentu u glavi sam zamislila Stefana... Zamislila sam kako to zapravo nas dvoje zajedno đuskamo i spajamo tela, samo što, nažalost... to uopšte nije bio Stefan.
Bezvoljno sam otvorila oči, prekinula um da mi sam stvara te lažne slike pred očima i pogledala sa strane. Neke devojke iz škole su me odmeravale od glave do pete i kroz podsmešljive osmehe dobacivale nešto što nisam uspela jasno da pročitam sa njihovih usana. A onda, sasvim neočekivano, neki prolazni lik je dobacio u mom pravcu i bez srama me nazvao droljom.
Tada sam se u milisekundi vratila u surovu realnost. Ignoriši, Kristina... Samo ignoriši te nebitne likove, možeš ti to.
Ipak, jebeno ne mogu! Pukla sam u sekundi. Vratila sam se besno do šanka, zgrabila nečiju već otvorenu limenku Hajneken piva, prišla onim devojkama koje su me do pre minut vidno ogovarale i iz sve snage ih polila svim onim pivom direktno po licu i odeći.
„Šta to radiš, bre, debilko?! Jesi li ti normalna?!" viknula je jedna od njih u potpunom šoku, brišući pivo sa lica.
„Ako već imate bilo šta da mi kažete, izvolite pa mi recite sve u lice!" viknula sam iz sveg glasa, dovoljno glasno da me pola dnevne sobe čuje i okrene se ka nama.
„Imam ja da ti kažem! Ti si jedna obična, raspala drolja!" sasula mi je besno u facu ta crnokosa devojka, visoka i drčna.
Krv mi je proključala. Htela sam da se zaletim na nju, da je udarim iz sve snage, polomim od batina i konačno svima pokažem da nisam nikakva razmažena princeza kako me svi, pa i Stefan, zamišljaju. Ali me je Nađa u poslednjem trenutku zgrabila sa leđa i na silu odvukla iz te gužve, terajući me da se sklonim od njih i ne pravim još veću havariju.
„Polako, Kris, ženo! Smiri se, zaboga!" vikala je Nađa držeći me čvrsto za ruke.
„Polomiću ih, Nađa! Mrzim ih sve do jedne! Čuješ li me?! Mrzim ih!" vrištala sam iz sve snage, dok mi je bes mutio vid.
„Ignoriši te drolje, molim te... Hajde, idemo ovamo gore u kupatilo da se umiješ i malo dođeš sebi, Kris."
Odvukla me je brzim korakom uz stepenice sve do kupatila na drugom spratu. Ušle smo zajedno unutra i zaključale vrata, pa mi je odmah pomogla da se umijem i osvežim ledenom vodom sa česme. Nagnula sam se nad lavaboom, gledajući kapljice kako kaplju sa mog lica u ogledalu.
Nisam ja nikakva jebena drolja! Ti debili dole nemaju pojma i uopšte ne razumeju kroz kakav pakao i situaciju prolazim kod kuće. Svi me kontrolišu, prete, svi me ucenjuju i smelo mi određuju kako ću da živim i za koga ću da se udajem, a ja se u sopstvenom životu apsolutno ništa ne pitam, bre!31Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡLgfgGfAiu1
and then Add to home screen.