Kristina
Uvek sam nekako naivno mislila da ispravne odluke umiruju tugu i jasno ti daju do znanja da si postupio baš onako kako treba, onda kada ti sudbina na putu postavi raskrsnicu na kojoj možeš da skreneš samo levo ili desno. Tada sam, međutim, po prvi put u životu shvatila da je čovekova najveća zabluda ta da vreme leči sve... Niko ne spominje da vreme, nakon te naizgled važne odluke, samo još više probudi osećanja i krivicu. Počne da te lomi sa svih mogućih strana da ne možeš nikako da se odbraniš.
Kada sam onog jutra rekla Stefanu ne, iskreno sam mislila da birajući stabilnost i štiteći ga od svoje lude majke mogu samu sebe nekako ubediti da je tako najbolje za sve nas. Ali, onog trenutka kada je besan izleteo iz ostave, pokajala sam se što nisam izbrala ono drugo skretanje na raskrsnici. Ono koje te vodi slepo, pravo ka provaliji.
Dani, koji su inače ranije prolazili neviđeno brzo, sada su se nepodnošljivo sporo vukli. Svakog jutra bih sela u našu školsku klupu i nemo gledala u praznu drvenu stolicu pored sebe. Stefan se više uopšte nije pojavljivao u školi, a ja sam se potpuno nezrelo nadala da je samo bio bolestan i da će se već nekog narednog jutra napokon pojaviti na vratima i osmehnuti se samo meni... Onako slatko i iskreno, kako sam ga i upamtila. Ali to je bila samo još jedna u nizu mojih praznih zabluda. Ne mogu da popravim ono što sam svesno sama sjebala svojom vlastitom, kukavičkom odlukom. Gotovo je, Kristina. Stefan te sad mrzi, i sama si kriva za to.
Sa druge strane, Nikola se nije vratio na svoje staro mesto pored mene. Tamo gde je od početka srednje škole pa sve do Stefanovog dolaska uvek sedeo. Valjda mu se toliko usladilo da sedi sa Mihajlom da je potpuno zaboravio na svoje staro mesto, za koje je nekada bio spreman da se pobije sa Stefanom Stajićem. Ili se potajno i on sam nadao da će se Stefan brzo vratiti... Iako smo se formalno pomirili i ponovo postali par zahvaljujući pritisku moje mame, znala sam da je i dalje ljut na mene. Nije mi u potpunosti oprostio kada su se glasine proširile školom o tome kako smo Stefan i ja viđeni zajedno u toj ostavi. Realno, bili smo. Ali se apsolutno ništa više od toga nije desilo...
Ali dok istina ćuti, tračevi govore sasvim suprotno. Potajno se iza mojih leđa širila priča kako smo se Stefan i ja zapravo seksali u ostavi, i da sam mu ja nakon toga nešto uradila, pa se zbog toga više i ne pojavljuje na časovima. Nikola je, naravno, bez razmišljanja poverovao u čitavu tu lažnu priču. Ne mogu da kažem da se danima nismo raspravljali oko toga, ali dečko mi prosto nije verovao. Stvarno je mislio da sam se seksala sa Stefanom, i to u jebenoj ostavi za čistačice, hej! Pa ko to uopšte radi?!
Tako sam ubrzo dobila i svoj novi, ponižavajući nadimak. Više nisam za mnoge bila samo Kris... Mnogi su me iza mojih leđa bez srama nazivali droljom. I koliko god me to bolelo i seklo iznutra, morala sam da stisnem zube i nastavim dalje kroz školske hodnike sa podignutom glavom dok svakodnevno pratim kako me većina srednjoškolaca odmerava i šapuće nove izmišljene tračeve na moj račun.
Moja draga majka, kada je čula da smo Nikola i ja ponovo u svađi, ali da sam ipak podlegla njenim pretnjama i definitivno odbacila Stefana, odmah je smislila svoj novi podli plan. Pozvala je Nikolinu mamu kod nas na kafu, sa jasnim ciljem da povede i Nikolu sa sobom, pa su nas njih dve zajedničkim snagama i suptilnim ucenama na silu pomirili. I eto... Sve iznova. Bogata drolja je ponovo u vezi sa Nikolom Petrovićem.
Pretvarali smo se oboje da je sve u savršenom redu. Zakrpili smo stvari na površini i vratili se na staro, jer je to "staro" bar bilo bezbedno i prihvatljivo za naše porodice.
Kada se tata konačno vratio sa svog dugog poslovnog puta, ta naša lažna, idealna slika konačno je dobila svoj ram. Mama mu, naravno, nije ispričala nijedan detalj od ovih drama koje su se odigrale van njegovog nadzora. Kuća se naizgled vratila u potpunu normalu, a ja sam ponovo morala da glumim uzornu, mirnu i odgovornu ćerku bogatih advokata.
A onda, sledećeg vikenda... Baš kada je trebalo bar malo da se odmorim od svih tih odvratnih pogleda u školi i tračeva iza leđa. Tata je na svoju ruku organizovao veliku porodičnu večeru sa Nikolinom porodicom u jednom fensi restoranu. Sjajno, jebote... Baš ono što mi je trebalo.
Spremanje te večeri bilo je posebna vrsta mučenja za mene. U Hotelu Tamiš održavao se nekakav skup rezervisan isključivo za imućne i uticajne ljude iz grada i okoline, pa sam morala da blistam u punom sjaju zbog brojnih novinara i fotografa koji će nas, kao i uvek, čekati na samom ulazu.
Mama je uletela u moju sobu kao furija, puna milion zahteva i sugestija za moj večerašnji prikaz pred javnošću. Kosu mi je skupila u urednu, elegantnu punđu skroz bez moje dozvole, bezdušno ignorišući to što sam joj bar tri puta naglas rekla da me boli kako me zateže.
Iz ormana sam pod njenim pritiskom izvukla svoju srebrnu haljinu posutu sitnim šljokicama koje su se pod jakim svetlom u sobi presijavale kao čelik. Kroj te haljine bio je doslovno najveći neprijatelj mog tela. Bila je brutalno prilepljena uz mene, sa spuštenim rukavima koji su mi potpuno ogolili ramena i dekolte. Zategnuti materijal oko struka isticao je svaku liniju, dok je duboki, bezobrazni šlic sa strane pri svakom mom koraku otkrivao desnu nogu skoro do kuka.
Uz sve to obula sam tanke srebrne štikle sa visokom potpeticom, koje su se nerealno dobro uklapale uz haljinu, ali u kojima sam bila prisiljena da hodam i stojim čitavu prokletu noć. Bože, koliko mrzim štikle...
Namazala sam mali sloj hidrirajuće kreme na lice, čisto da mi koža ne bude suva pod šminkom. Onda sam puderom prikrila sve sitne bubuljice, posmatrajući u ogledalu kako mi lice postaje neprirodno čisto i glatko. Korektor je bio na vrhuncu zadatka da prikrije tamne podočnjake i sakrije moj napaćeni umor od ove svakodnevne glume.
Malo bronzera na jagodice i na kraju svetlucavi karmin. Napokon, jebote... rekla sam samoj sebi u ogledalu. Namučila sam se sa ovim sređivanjem kao nikada u životu. Ne pamtim kada sam poslednji put stavila ovoliko puno šminke na lice. Mislim da je ovo bio moj ubedljivi lični rekord, čoveče.
Sišla sam polako niz mermerne stepenice i u hodniku zatekla mamu i tatu. Bili su srećno zagrljeni. Oduvek sam znala koliko se njih dvoje zapravo vole i poštuju. Iako su oboje već u ozbiljnijim godinama, nisu dozvoljavali vremenu i teškom advokatskom poslu da im ubije romantiku.
Mama je bila skockana u predivnoj, dugačkoj crnoj haljini sa elegantnim prorezima i crnim lakiranim štiklama sa blagim sjajom. Tata je, kao i obično na ovakvim događajima imao crno svečano odelo, peglana bela košulja, sako i sve ostalo što ide u taj skupoceni paket. Najviše me je uvek nasmejavala ta njegova crna mašna koju nikada u životu nije umeo lepo sam da namesti oko vrata, pa mu je mama, po dobrom starom običaju, strpljivo popravljala mašnu.
„Predivni ste..." dobacila sam im sa osmehom dok sam silazila ka njima.
Oboje su se u istom trenutku okrenuli, osmehnuli i uputili mi onaj topli, ponosni roditeljski pogled.
„Dušo naša... Izgledaš očaravajuće u toj haljini," reče tata iskreno, pružajući mi ruku.
Pružila sam mu ruku dok mi je pomogao da se spustim u štiklama sa poslednjeg stepenika, a onda su me oboje čvrsto zagrlili. U prvom sekundu stajala sam zatečena i nisam znala kako da odreagujem, a onda sam prosto popustila i uzvratila im zagrljaj. I iskreno, bio mi je potrebniji više nego što sam htela sama sebi da priznam.
„Pa... Krećemo?" upitala sam i blago popravila nabore na haljini.
„Mislim da je i više nego vreme," odgovori tata uz osmeh i otvori nam ulazna vrata.
Ispred kuće nas je već čekao šofer, uvek u ispeglanom odelu, spreman pored uglancanog crnog Mercedesa najnovije generacije. Iskreno, nisam ni imala pojma da tata u svojoj garažnoj kolekciji uopšte drži i ovaj predivan auto.
Dok nam je taj isti šofer otvarao zadnja vrata, uhvatila me je blaga mučnina od pomisli na ono što nas čeka ispred Hotela Tamiša. Svi ti lažni osmesi, sevanje bliceva sa kamera novinara i Nikola koji će celo veče morati da glumi savršenog dečka pred mojima i svojima, dok naša laž visi u koncu...
Vožnja kroz grad trajala je kratko, ali za mene isuviše dugo. Gledala sam kroz zatamnjeno staklo Mercedesa kako ulice Pančeva proleću u noći, dok su se svetla uličnih svetiljki razlivala po mom licu kao u nekoj usporenoj filmskoj sceni.
Hotel Tamiš, ka kom smo se upravo vozili, bio je ubedljivo jedini hotel sa pet zvezdica u našem gradu. Potpuno sređen i skockan po uzoru na one luksuzne, moderne italijanske objekte. U svom sklopu imao je ogroman, preotmen restoran, saunu, zatvoreni bazen, mnoštvo predivnih apartmana i još gomilu pratećih sadržaja za elitu. U njemu si poslednjih godina mogao stalno da vidiš ogroman broj stranih turista i biznismena, koji ranije i nisu baš nešto preterano posećivali Pančevo.
Kada smo stigli, momci iz obezbeđenja su odmah podigli rampu i šofer je lagano parkirao auto direktno ispred samog glavnog ulaza, gde je za večerašnje zvanice bio prostren dugački crveni tepih.
Mama i tata su izašli prvi, elegantno i samouvereno, a ja tek par sekundi kasnije. I to tek kada su se okupljeni novinari i fotografi bukvalno zaleteli sa fotoaparatima i mikrofonskim sunđerima pravo na njih dvoje. Odmah su počeli da ih rešetaju gomilom dosadnih pitanja o tatinim najnovijim slučajevima i maminim ugovorima, na koje moji roditelji, naravno, sa uvežbanim osmesima nisu hteli direktno da odgovore.
Čim sam izbacila desnu nogu i osetila kako mi štikla dodiruje beton, prvi blic me je sasekao po očima. Za njim još jedan. Pa još jedan.
Izašla sam iz auta i stala par koraka iza njih na crvenom tepihu, dok su se blicevi nekontrolisano ukrštali po mojoj srebrnoj haljini. Svetlost me je zaslepljivala, ali u glavi mi je bilo potpuno mračno.
Popeli smo se na par stepenica na samom ulazu, i tek tada smo morali na kratko da zastanemo i zauzmemo onu pravu porodičnu pozu kako bi nas novinari i fotografi zajedno uslikali za novine.
Mama se u tom istom trenutku suptilno okrenula ka meni i samo me oštrim pogledom očiju upozorila da se osmehnem kako god znam i umem.
„Gledaj te ovamo, gospođice!"
„Osmeh za fotografe, ajmo!"
„Samo sekund, pogled ovamo!"
Čula su se razna dovikivanja sa strane.
Odjednom, gledajući u sve te bliceve i kamere koje su nas bez prestanka snimale sa svih strana, u glavi mi se opasno zamutilo. U nogama sam počela da vodim golu bitku samo da ostanem na njima, dok sam se u sebi sve vreme molila Bogu da se ne srušim direktno na crveni tepih. Već sam u glavi mogla jasno da zamislim čitavu tu skandaloznu zbrku. Ćerka poznatog advokata onesvestila se i srušila usred luksuznog hotela. Čisti pakao, jebote... Sve žive novine i portali u zemlji bi danima pisali samo o tome.
Samo da bih svojim zlim mislima uništavali ugled moje porodice, a ponajviše majčin.
A onda, u poslednji čas, Nikola se pojavio na samom ulazu i odmah me spazio u toj gužvi ispred ulaza. Automatski sam krenula brzim korakom ka njemu, samo da se koliko toliko izvučem iz tog obruča novinara. Ali taman kada sam mu prišla dovoljno blizu, glava mi je potpuno potonula i blago sam počela da padam u stranu, gubeći ravnotežu u štiklama.
Na moju sreću, Nikoline snažne ruke su me odmah instinktivno prihvatile i zadržale da se ne srušim na pod pred čitavim svetom.
„Kris, jebote... Jesi li dobro?!" upitao me je zabrinuto, držeći me čvrsto uz sebe.
„Aha... Vodi me samo odavde, molim te..." izustila sam jedva, hvatajući vazduh.
„Ajde, idemo unutra polako..."
Čim su se staklena vrata hotela zatvorila za nama, i usisala nas u klimatizovani hol, panika je polako nestajala i počela sam da se vraćam postepeno u normalu. Udahni, pa izdahni. Udahni, pa izdahni.
Ponovila sam nekoliko puta dok me je Nikola usmeravao do našeg rezervisanog stola.
Tada sam ga prvi put te večeri zaista odmerila od glave do pete. Na sebi je imao belu košulju sa dugim rukavima, pedantno savijenom kragnom i elegantnom kravatom oko vrata, a iz njega je dopirao onaj njegov dobro poznati parfem koji je stalno nosio već godinama unazad. Dole je nosio crne pantalone i crne cipele. Pravi biznismenski autfit jednog mladog čoveka. I moram da priznam, u toj kombinaciji je zaista izgledao zgodno i bezobrazno privlačno.
„Jesi li bolje sad?" upitao me je tiho.
„Mhm... Odlično sam sad, Nidžo."
„Dobro je, baš si me uplašila, Kris. Jel to bio napad panike?"
„Da... nikako da se naviknem na gužvu i slikanje."
Blago se osmehnuo i lagano me potapšao po ruci. „Naviknućeš se, Kris. Veruj mi, svi smo mi prošli kroz taj isti pakao na početku."
Stigli smo do našeg rezervisanog stola na kom je stajala mala elegantna drvena tabla u obliku provugonika sa diskretnim natpisom Veljković/Petrović. Za njim su već sedeli Nikolini roditelji, potpuno skockani i spremljeni za ovaj elitni skup. Čika Zoran je bio u svečanom odelu, baš kao i moj tata Darko, dok je teta Snežana, Nikolina mama, blistala u predivnoj tamnozelenoj haljini kakvu do sada nikada nisam videla. Sigurno je donela odnekud iz inostranstva sa nekog od njihovih ovogodišnjih putovanja.
„Zdravo!" osmehnula sam se najlepše što sam mogla i ljubazno se rukovala sa obojicom, a onda zauzela mesto na stolici tik pored Nikole, baš u trenutku kada su i moji roditelji konačno prilazili stolu.
U pozadini je tiho svirala dobra poznata balada Fly me to moon od Frenka Sinatre. Po samoj sredini našeg stola bio je postavljen prelep, masivan buket svežeg cveća, dok su tata i čika Zoran Petrović od konobara naručili najskuplje belo vino iz ponude. Divna stvar u svemu tome bila je ta što su ovoga puta konačno dopustili da Nikola i ja pijemo to vino zajedno sa njima. Jupi, više ne moramo da se krijemo od njih dok iza njihovih leđa pijemo alkoholna pića.
Moram da priznam da sam uživala u svakom laganom gutljaju belog vina, slušajući te nepoznate stare balade koje su mi se u tom momentu činile totalno simpatično i romantično u isto vreme.
„Darko, da ti čestitam na uspešnom potpisivanju onog ugovora! Znam koliko si se namučio oko svake sitnice," reče Nikolin tata i podiže čašu.
„E, hvala ti puno, Zoki, druže moj!" odgovori moj tata uz ponosan osmeh.
„Nisi nam uopšte spomenuo, kako ti je bilo na celom tom putovanju?" upita radoznalo teta Snežana, Nikolina mama.
„Ma, Evropa je zaista lepo mesto i ima svašta da se vidi... Ali da budem skroz iskren, nedostajala mi je naša Srbija i naša domaća hrana," reče tata kroz smeh.
„Moj muž i ja smo baš planirali da ovog leta konačno obiđemo Francusku. Uvek sam se iznova divila njihovoj kulturi i stilu," doda teta Snežana.
„Odličan izbor! U Francuskoj stvarno ima predivnih mesta, poslaću ti obavezno adrese svih onih lokacija koje smo mi obišli," ubaci se moja mama Marina sa osmehom.
„Obavezno, draga!" uzvrati teta Snežana.
„Nego, deco... Gde ćete vi ići ove godine na letovanje?" upita odjednom čika Zoran, nagnuvši se ka nama.
„Umm..." krenula sam odmah nešto da kažem, ali sam se u sekundi zaustavila. Obično bismo Nikola i ja u ovo doba godine već uveliko imali razrađen čitav plan gde idemo na letovanje. Ali posle one ogromne drame, raskida i maminog ucenjivanja, nismo apsolutno ni reč progovorili o toj temi.
„Nismo još pričali o tome, ćale," uskoči brzo Nikola, pokušavajući da spasi situaciju.
„Čudno..." reče moja mama skroz zbunjeno, podigavši jednu obrvu.
„Ovo nam je ipak poslednje školsko leto. Trebaće nam malo više vremena da izaberemo pravu destinaciju, jer želim da nam ovo bude ubedljivo najlepše letovanje do sada," izvukla sam se brzo uz lažni osmeh.
„Ko bi rekao... Još malo i postajete sasvim zrele, odgovorne mlade osobe. Vreme tako brzo prolazi..." reče teta Snežana srećno.
„Slažem se u potpunosti... Kako ovaj svet napreduje, tako i vreme sve brže leti," doda moj tata.
„E, pa, onda, da nazdravimo za nezaboravno leto, uspešan ugovor i vaše punoletstvo. Pa da vam uskoro spremamo i svadbu, ako Bog da!" viknuo je veselo čika Zoran.
„Svadbu?!" izgovorili smo u istom milisekundnom dahu i Nikola i ja, gledajući se u potpunom šoku. Kakva sad, bre, crna svadba?! O čemu ovaj čovek priča?!
„Da, da. Mislim da polako dolazi pravo vreme za to, sine. Uskoro u potpunosti preuzimaš moju firmu i moraš da imaš jaku, stabilnu ženu iza sebe koja će uvek da ti čuva leđa," reče čika Zoran sa onim svojim samouverenim, poslovnim osmehom.
Nikola mu apsolutno ništa nije odgovorio na to. Samo je bacio jedan brz, zatečen pogled ka meni. Izgleda da ni on sam nije imao pojma šta se sprema iza naših leđa.
„Hajde onda... Nazdravimo za to!" viknuo je moj tata i podigao svoju skoro praznu čašu.
Svi za stolom su odmah podigli svoje svetlucave čaše sa belim vinom uvis da nazdravimo, uključujući i mene i Nikolu. Iako nismo imali nikakve veze sa ovim što se upravo izgovara... Izgleda da naši roditelji u potpunoj tajnosti već uveliko planiraju našu budućnost i našu vlastitu svadbu. Pa, čoveče Božiji... Nismo se još ni verili, nismo ni blizu toga, a oni pred punim restoranom već raspravljaju o svadbi.
Primakla sam čašu usnama da popijem jedan gutljaj vina, ali mi je tečnost doslovno zastala u grlu... Baš u tom trenutku kada mi je još jednom, kao najteži udarac, kroz glavu proletela ta prokleta, odvratna reč, svadba. Počela sam nekontrolisano da kašljem, dok sam se gušila tim gutljajem belog vina.
„Kristina! Zaboga, jesi li dobro?!" upita me mama u šoku, nagnuvši se ka meni.
„Jesam... Idem malo napolje... Na svež vazduh..." jedva sam nekako došla do daha da joj odgovorim.
Odgurnula sam stolicu, ustala i brzim, gotovo trčećim korakom izletela iz restorana ka izlazu hotela. Ne... Ja ovo više ne mogu da izdržim. Jednostavno ne mogu.35Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡvePFdjHaWz
and then Add to home screen.