Stefan
„Eno je ta gajba, brate," kaže Vuk i pokaže rukom ka dvospratnoj kući na kraju ulice.
Iz te kuće mogla se jasno čuti grmljavina tvrdog tehno zvuka iako smo od nje bili udaljeni sigurno par stotina metara. Napokon neka luda žurka bez balada i stranih muzika, rekoh samom sebi u bradu.
Dok smo se primicali ulaznim vratima, primetio sam gomilu izmešanih muških i ženskih glasova kako dovikuju i pevaju. Njihovo dranje seklo je bas koji je tresao stakla na prozorima kuće. Preko puta te gajbe stajala je čitava gomila parkiranih automobila, kako po privatnim prilazima, tako i razbacano po samoj zelenoj površini i trotoaru.
Dejan je prvi otvorio ulazna vrata i ušao unutra, dok smo Vuk i ja hodali za njim. Unutra je bila opšta gužva, brate. Brdo klinaca, srednjoškolaca, a bogami i po neki osnovac. Svi ti klinci iz grada na jednom mestu. Pogledao sam ka plafonu... Sijalice su radile na minimumu, trepereći slabo, kao da je neko namerno namestio tu mračniju atmosferu u samom centru događaja. Razne klinke su igrale i đuskale po sredini sobe, dok su momci stajali po uglovima glumeći opasne likove koji se kao dobro zabavljaju, a zapravo su samo odmeravali njihove obline i čekali pravi trenutak da zaigraju prljavo sa pijanim devojkama.
Pogledom sam po navici počeo da tražim šank ili bilo kakav frižider sa pićem. A kada sam ga konačno ugledao u uglu, zgrabio sam Dejana i Vuka koji su već uveliko balavili i odmeravali devojke dok đuskaju, pa ih na silu povukao za sobom. Polako, brate moj... Prvo ide hladno piće, pa tek onda devojke, nikako obrnuto. Nekada ranije, u vreme kada su naši matorci bili naših godina, izlazili su čisto iz zabave i druženja. Danas se u gradu znao jasan cilj provoda. Devojke i momci su po žurkama i klubovima izlazili samo sa dva prosta cilja. Da se narokaju alkoholom ili jakim drogama, i da se dobro pojebu sa nekom nepoznatom osobom. A onda bi se sutradan svi pravili kao da se ništa od toga nije desilo i kao da se niko ničega ne seća.
Prišao sam ogromnom, rashladnom frižideru iza šanka i iz njega izvadio tri ledena piva. Zauzeli smo sam ćošak tog šanka i istovremeno otvorili svoje limenke.
„Živeli, braćo!"
Kucnuli smo se limenkama i u jednom cugu eksirali dobru polovinu tečnosti. Uh, kako mi je sad dobro leglo ovo ledeno pivo, jebote... do jaja. Spustio sam limenku na drveni šank i okrenuo se unaokolo, nesvesno tražeći po masi one njene prepoznatljive, svetlobraon oči. Nije je bilo nigde na vidiku... I u sekundi mi je, iskreno, laknulo.
Nisam je video čitavih nedelju dana. Od kako me je odjebala u onoj ostavi onog jutra. Od tog dana se uopšte nisam pojavljivao u školi. Ne zato što nisam imao hrabrosti, nego, hteo sam da je izbacim iz glave na svakakve načine. Ali, izgleda da mi nije uspelo...
„Gledaj samo šta je klinki i klinaca ovde, brate..." dobaci Vuk gurnuvši me laktom.
„Jebemu mater, izgleda da smo mi ostarili za ovakva mesta," odgovorih mu uz kiseo osmeh.
„Tebra, ja odoh da startujem onu plavušicu tamo..." reče Dejan, odmeravajući visoku, plavokosu devojku koja je stajala u društvu svojih drugarica na drugom kraju dnevne sobe.
„Ti bi već u akciju, a?" odgovori mu Vuk, takođe spreman da i on uradi nešto po tom pitanju.
„Pa naravno, brate!" reče Dejan i samouvereno krene ka plavuši, na šta mu ja usput dobacim. „E, budi nežan!" a brat mi samo u prolazu preko ramena opušteno pokaže srednji prst.
Pratili smo Dejana pogledom dok je opušteno prilazio toj devojci, dozvao je i lagano joj pružio ruku. Plavokosa devojka ga je radoznalo odmerila od glave do pete i uputila mu kratak, ali neviđeno sladak osmeh. To je to... dobar znak, brate. Rukovali su se i usput verovatno upoznali, a onda je Dejan odmah počeo da joj baca one svoje prepoznatljive forice. Mogao sam to jasno da primetim po načinu na koji je otvarao usta i gestikulirao rukama. Devojka se samo stidljivo smeškala i odgovarala na njegova pitanja.
„Izgleda da mu dobro ide..." dobaci Vuk dok smo sa šanka svedočili kako drugarice od te plavuše diskretno ostavljaju njih dvoje potpuno same.
To je to. Zabo je u sam centar, sigurno. Nije im uopšte dugo trebalo... Brzo su se zajedno udaljili od ostale rulje, verovatno tražeći neku praznu prostoriju ili još po koje žestoko piće. Pa to ti je Dejan... Bratina je uvek tačno znao kako treba da priča sa ribama i kako da ih šarmira, dok sam ja za te stvari uvek bio, da kažemo, priglup. Mogao bih bez problema bilo koju devojku da odvučem u krevet, ali kada je u pitanju muvanje za nešto ozbiljnije... E, tu sam bio skroz mutav i tih.
U međuvremenu, dok smo Vuk i ja uzimali još jednu turu piva iz frižidera, neka niska, crnokosa devojka prilazila je direktno Vuku. Na njenim golišavim delovima tela prvo sam primetio ogromnu količinu malih tetovaža i metalni pirsing na nosu. Izgleda da je mala furala taj goth fazon. Po Pančevu je u poslednje vreme bilo baš dosta takvih klinki. Taj fazon se, posebno među devojkama, širio bukvalno kao neka kuga po gradu. I iskreno... Nisam nikada voleo te devojke koje ne veruju u Boga i glume neku mračnu fikciju, ali... budimo skroz realni, te goth ribe su ubedljivo najbolje u krevetu.
„Hej... Hoćeš da igraš sa mnom?" upitala je Vuka tiho, nagnuvši se ka njemu. Nije mu čak ni rekla svoje ime, brate. Klasična priča.
On nije odmah pristao, već je samo uputio jedan brz, upitan pogled ka meni. U fazonu, da li sam okej sa tim da me sad ostavi samog ovde za šankom. Ma ko ga jebe, brate moj... Samo cepaj. Klimnuo sam mu glavom i prstom pokazao da pali sa njom. Iskreno, pa zbog takvog provoda i akcije smo i došli večeras ovde. Besplatno pivo, besplatne ribe.
Nikada mi nije bila jasna ta njihova logika organizatora ovih kućnih žurki. Baciš gomilu novca na razna pića, pozoveš poznate i nepoznate ljude u svoju kuću. I pritom, rizikuješ njihovim dolaskom da ti unište nameštaj, ukradu nešto vredno ili povraćaju po tepisima dok su ti roditelji na nekakvom putovanju ili ko zna gde. Pakao, brate.
Sada sam ostao potpuno sam za šankom, sa punim rashladnim frižiderom piva pored sebe... Pa gde ćeš bolje od toga, brate moj?! Uzimao sam jednu limenku za drugom i eksirao ih, sve dok stomak nije počeo da mi ključa od muke. Jebote... Ne mogu više ni da pijem kao što sam nekada mogao, čoveče. Popio sam tek oko osam limenki piva... Šta je to, smešna cifra, nekada mi to nije bilo ništa.
Ustao sam sa stolice kod šanka. Oko mene su svi klinci đuskali u parovima uz nekakvu brzu muziku koju u životu nisam čuo. Nasmejana lica, crvene oči i kratka odeća krasili su ljude oko mene. A ja sam, i pored svega toga... i dalje u glavi mislio samo na nju. Zar je to uopšte moguće, brate? Pored toliko klinki i alkohola u ovoj kući, ja nju opet nikako ne mogu da izbacim iz svoje glave, jebote. Koji mi je kurac više.
Uhvatio sam priliku i polako se provukao kroz tu pijanu rulju klinaca u dnevnoj sobi. Jedan lik je jedva stajao na nogama i umalo nije prosuo celo pivo po mojoj trenerci. Popeo sam se uz stare drvene stepenice koje su vodile na sprat gore. Sa moje leve strane stajao je ogroman red klinaca koji su čekali na toalet... Klasika. A sa druge strane hodnika... bile su zatvorene dve spavaće sobe iz kojih su već uveliko dopirali razni prigušeni zvuci i uzdasi devojaka. Već mi je bilo i te kako poznato šta se tačno radi iza tih drvenih vrata, svi su u kući to znali... Valjda zato niko nije ni pomišljao da prekida i upada u spavaće sobe.
Kuća nije bila preterano velika, ali je bila izgrađena tačno na foru onih američkih kuća iz mirnijih kvartova. Inače, nikada u životu nisam bio u Americi, nego sam takve kuće viđao samo po filmovima. Bilo je tu dosta nekih čudnih prolaza, uglova i malih sobica. Došao sam lagano do jednog otvorenog prozora na samom kraju hodnika.
Prebacio sam nogu, provukao se kroz njega i jednim sigurnim korakom našao se na širokoj nadstrešnici kuće, direktno iznad samog ulaza. Pogled odavde nije bio Bog zna šta, ali na drugom kraju te iste nadstrešnice zatekao sam nekoga koga ipak nisam očekivao da ću večeras videti na ovoj žurci...
Udahnuo sam punim plućima taj svež vazduh. Napolju je pirkao blagi vetrić, dok su se teški, crni oblaci polako širili po nebu iznad naših glava.
Ona... Sedela je sasvim sama, na starim i prljavim crepovima ove zapuštene nadstrešnice. Na sebi je imala usku, belu krop top majicu i svetloplavi teksas šorc koji je već polako počeo da upija svu onu prašinu sa crepova. Kombinacija utegnute odeće koja je brutalno i savršeno ležala na njenim lepo izraženim oblinama.
Kosa joj je raščupano padala po leđima, dok je onaj vetrić stalno terao šiške da joj beže preko lica i skrivaju oči.
Stefane, stani i okreni se! Odjekivalo mi je u glavi, jedan deo sebe me je vukao da joj priđem, dok drugi, naređivao mi je da se sklonim od nje. Ne želim da me opet skenja, a opet, želim da joj priđem i još jednom pogledam te njene preslatke oči.
Ahhh, jebiga. Bez rizika nema ni priče. Prilazim, pa šta bude, neka bude, brate.
Uopšte me nije čula kada sam joj lagano prišao sa leđa... Bila je skroz potonula u nekim svojim mislima. Iskreno tužan izraz lica pratio je te crne oblake kako se polako pomeraju iznad nas i zamračuju nebo nad Pančevom.
„Šta radiš ovde, princezo?" dobacio sam joj tiho.
„Sranje!" trgnula se na moj glas i brzim potezom se ispravila na crepu. Rukom je nervozno sklonila šiške sa lica i kratko bacila pogled ka meni.
„Jel slobodno?" prstom sam pokazao na prazno mesto tik pored nje, a ona je bez reči samo kratko klimnula glavom.
Spustio sam se polako niz nadstrešnicu i seo pored nje na te hladne crepove. Gledala je skroz tmurno u suprotnom smeru od mene, očigledno neraspoložena i slomljena. A neki đavo u meni neumorno me je terao da provalim šta se to tačno dešava sa njom.
„Imaš neki problem?"
„Nemam... Samo mi treba malo tišine," rekla je jedva čujno, gledajući u daljinu.
Aha... Onda mu dođe kao da sam ja ovde samo višak?
„Dobro... Idem ja onda," rekao sam hladno i krenuo već da ustajem sa crepova, ali su me njene meke ruke zaustavile, uhvativši me čvrsto za samu ivicu duksa.
„Čekaj... Izvini, molim te..."
„Ako želiš da budeš sama... Skloniću se, brate," rekao sam tiho, gledajući je u oči.
„Ne... Ostani, Stefane. Molim te. Ne želim da budem sama," odgovori Kristina brzo, a stisak na mom duksu se samo još više pojačao.
„Onda mi lepo reci... Šta te to muči?"
Nastavio sam pažljivo dalje da je ispitujem jer je bilo više nego očigledno da ju je lomio neki problem. U ovom trenutku, kako je izgledala slomljeno i tužno, pomogao bih joj bukvalno svom raspoloživom silom. Samo da opet vidim njen prelep osmeh na licu. Ne želim uopšte da gledam kako te njene preslatke, svetlobraon okice vode bitku same sa sobom samo da ne puste suzu pred mnom... Jebeno mi se celo srce cepa na komade kad je vidim u takvom stanju.
„Ništa specijalno... Moji roditelji... i Nikola, baš me muče ovih dana."
Ma, trebalo je i sam odmah da pretpostavim da je za to njeno trenutno stanje ponovo kriv onaj debil Nikola. Zapravo, bilo je sasvim čudno i nelogično što tog tatinog sinčića uopšte nema večeras na ovoj žurci... Mora da su se nešto ozbiljno podzapali, čim je Kristina sama došla na žurku.
„Mogu li nekako ja da ti pomognem oko toga?"
„Ne možeš... Nažalost," odgovorila je opet kratko, pa je među nama zavladala neprijatna tišina kada više nisam znao šta pametno da joj kažem.
Želeo sam iz sve snage da je oraspoložim i popravim joj dan, ali jednostavno nisam znao kako to da izvedem u ovom trenutku.
„A šta je sa tobom? Otkud ti ovde... Nisi mi nikada delovao kao neki tip koji bleji po žurkama?" napokon je ponovo progovorila, presekavši tu tišinu, pa mi je još jednom laknulo.
„Pa i nisam," odgovorio sam skroz iskreno. Jesam ja u životu obišao dosta raznih žurki sa ekipom, ali nije baš da obožavam ovakva mesta.
„Pa šta te je onda dovelo ovde... cigane?" upitala me je sada vidno radoznalo, odmeravajući moj Crazy North duks.
„Besplatno pivo..." podigao sam visoko u vazduh svoju devetu limenku piva koja je već bila skoro prazna, na šta se ona konačno blago nasmešila.
„A... i iskreno, nadao sam se da ću tebe sresti večeras na ovoj žurci."
Ne znam šta mi bi da kažem ovu izjavu naglas. Mislim da je alkohol bio kriv za sve, i za prilazak, i za ove glupave izjave. Valjda kažu, šta trezan misli, pijan govori...
„E, pa... Ispunila ti se ta želja, cigane" reče tiho, gledajući me pravo u oči dok je vetar mrsio njenu kosu.
Ustala je prva sa crepova i stala u stojeći položaj, pa je rukama počela brzo da čisti dupe dok sam ja ustao odmah za njom i stao direktno ispred nje. Uporno je pokušavala iz ugla da proveri da li je lepo očistila taj teksas šorc pozadi. Jebiga... Prišao sam joj sa leđa i dlanom je blago udarao po dupetu, tačnije po onom delu šorca gde se i dalje videlo zalepljeno malo prašine.
„Hvala ti..." reče ona kroz osmeh, popravljajući krop top majicu na sebi.
„Da li je možda Grobarka za jednu šetnju?" pitao sam.
„Hmmm... Pa ne znam baš da li je to pametna ideja. Ipak si ti, znaš... cigan..." na trenutak je skroz uozbiljila facu, posmatrajući me bez treptaja.
„Ozbiljna si?" podigao sam obrvu, na šta je ona u sekundi prsla u jak smeh.
„Ma zajebavam te, bre!" udarila me je blago pesnicom po grudima, pa nastavila. „Hajde, idemo, cigane... Vodi me odavde."
Prvi sam došao do otvorenog prozora i propustio je da se prva spretno provuče unutra na sprat, a onda sam uskočio i ja odmah za njom. Hodali smo kroz onaj zagušljivi hodnik u tišini, sve dok nismo naleteli do onog toaleta. Čudo da sada nije bilo više onog ogromnog reda.
„Možeš li samo da me sačekaš sekundu ovde, da se malo umijem?" upitala me je Kristina.
Klimnuo sam glavom bez reči i stao uz zid pored vrata, dok je ona sa olakšanjem i blagim osmehom ušla u kupatilo. Znao sam i sam tačan razlog zašto ulazi unutra... Nije htela da drugi primete da je plakala. Oči su joj i dalje bile blago crvene od stresa, a šminka malo razmazana po licu. Žao mi je bilo samo što ranije nisam naleteo na nju... Možda bih je sprečio da uopšte i pusti te suze, jebiga.
Posle nekih pet minuta, izašla je napolje osvežena i krenuli smo zajedno, rame uz rame, da silazimo niz drvene stepenice ka izlazu. Ali tamo na samom dnu stepeništa odmah nas je zaustavila ona njena drugarica... Kako se ono beše zove, Nađa, valjda.
„Kris! Tebe tražim, gde si nestala?" reče njena drugarica zabrinuto, a onda u sekundi prebaci svoj pijani pogled ka meni, odmjeravajući me od glave do pete.
„Umm... Bila sam..." krenula je Kristina na brzinu nešto da izmisli i opravda se, ali se ujela za jezik i zaustavila, napravila kratku pauzu i bacila kratak pogled ka meni. „E, da... Nađa, ovo je Stefan. Upoznajte se!"
Usne su joj se razvukle u neki pokvaren, provokativan osmeh. Pa naravno, brate... U startu sam primetio da balavi na mene. Ali, ta Nađa, uopšte me nije zanimala. Ni malo, brate.
„Drago mi je, Stefane," rekla je uzbuđeno i rukovala se sa mnom, zadržavajući ruku duže nego što je trebalo. Hoćeš li me pustiti više?
Primetio sam sa strane kako Kristina skroz bezvoljno i namršteno posmatra nas dvoje kako se upoznajemo. Čekaj, čekaj, brate... Jel to princeza ljubomorna, a? Osmeh mi je sam od sebe poleteo na lice, ali sam ga brzo sakrio.
„Kris?" dozivala je Nađa Kristinu, ali ona uopšte nije reagovala, gledajući negde u stranu.
„Kris, bre!" ponovila je još jednom, gurnuvši je laktom.
„A? Šta je bilo? Reci?"
„Igramo u dnevnoj sobi masne fote. Hoćete li ti i Stefan da nam se pridružite? Ono, većina ljudi je već zapalila svojim kućama, ostala je samo naša ekipa," reče Nađa, pa ponovo baci svoj provokativan pogled ka meni.
U pogledu sam joj jasno video da je zapravo uopšte ne zanima Kristinin odgovor, već isključivo moj.
„Izvini, ali meni se stvarno ne igra ništa od toga... Naravno, Stefan može slobodno da vam se pridruži ako želi," odgovori Kristina hladno, pretvarajući se da joj je svejedno.
Tada su me obe pogledale. Nađa je očekivala moj pristanak, dok sam za Kristinu, iako se pravila da je ne zanima, znao da se potajno nada da ću odbiti Nađu i otići sa njom u šetnju.
„I? Stefane, jel želiš? Postaraću se lično da se lepo provedeš sa nama..." dobaci Nađa i bez srama se još jednom bezobrazno nasmeši.
„Ne volim ja takve igre, brate. Radije ću se prošetati malo sa Kristinom," odgovorio sam joj hladnokrvno, bez trunke razmišljanja.
Kristina me je u tom milisekundu pogledala kao da sam joj upravo poklonio ceo svet, dok je Nađina faca na trenutak ostala potpuno zatečena i ukopana.
Uhvatio sam Kristinu lagano za ruku, prošao pored Nađe uz kratak klim glave i povukao je ka otvorenim vratima. Bolje da odemo pre nego što se stvari još više zakomplikuju. Mogu već misliti kakve će sve tračeve o nama pričati, samo zato što sam je odbio zbog Kristine.
Nastavak razgovora kroz šetnju mračnim ulicama prošao je daleko bolje nego što sam uopšte mogao da zamislim. Iako sam je do malo pre neviđeno mrzeo jer sam mislio da se samo bezdušno poigrala sa mnom i mojim osećanjima... Sada sam, slušajući je, polako počeo da je razumem. Njene životne priče i taj pritisak kod kuće bili su totalno sranje, zapravo. I tih par iskrenih rečenica bilo je sasvim dovoljno da joj u sebi skroz oprostim sve i ponovo počnem da je gledam onako kako sam je gledao od prvog dana kao moju prelepu, grobarsku princezu.
„Šta uopšte planiraš da radiš posle škole, Stefane?" upitala me je tiho u hodu, gledajući me sa strane.
Zaustavio sam se na kratko u mestu. Realno, nisam nikada u životu dublje razmišljao o tome... A iskreno, šta bih ja sa ovom mojom glavom uopšte i mogao da radim? Neka teška bauštela na mešalici dok mi sve kosti ne popucaju za neki pišljivi minimalac, brate moj...
„Nemam nikakav plan... Iskreno, ne volim da planiram stvari unapred."
„Razumem... Ali sigurno postoji bar nešto što bi stvarno voleo da radiš?" nastavlja ona uporno sa tim njenim pitanjima, ne odustajući.
„Radiću šta budem morao, princezo... Kao i svi mi iz kraja."
„Aha... Izgleda da večeras neću iskopati od tebe više informacija, a?" dobaci Kristina uz blagi osmeh.
„A šta je sa tobom, princezo? Šta ćeš ti da radiš kada završiš školu?" prebacio sam svu pažnju na nju.
„Ja posle škole planiram da upišem faks... Tata i mama me odmalena guraju da postanem advokatica i jednoga dana preuzmem njihovu firmu," reče ona, a u glasu joj se osećao onaj teški teret očekivanja.
„Znači... Gospođica advokatica, a?" dobacio sam kroz šalu, glumeći neko poštovanje.
„Nemoj da mi se smeješ, bre!" dobaci ona i blago me pesnicom udari po ramenu, na šta sam se ja samo još više nasmejao.
„Bićeš ti opasna advokatica... Potpisujem to."
„Pa... Hvala ti, Stefane. Ili bolje... cigane."
„Znaš... U početku sam zaista mislio da si samo jedna obična, razmažena princeza..." slegnuo sam ramenima, gledajući je pravo u te njene krupne oči.
„Ali sam kasnije shvatio da si ti zapravo potpuno drugačija osoba od ostalih devojaka."
„Stvarno mi je drago što to čujem od tebe... I stvarno mi je, Stefane, užasno žao što sam te onako glupavo povredila..."
Pre nego što sam stigao bilo šta da joj odgovorim. Gore na nebu je puklo sve, brate. Odjednom je počeo brutalan pljusak. Čista provala neba nad Pančevom. Ogromne kapljice padale su po nama dok smo pogledima tražili bilo kakvo mesto da se sklonimo sa nje.
Onda. Ugledao sam u mraku, na sred male livadice pored puta, drvenu nadstrešnicu, klasičnu drvenu pećurku za sedenje.
„Prati me!" viknuo sam, zgrabio je nežno za ruku i u punom sprintu smo otrčali brzinski do te pećurke. Za samo tih pola minuta pod tom provalom oblaka bili smo oboje doslovno mokri od glave do pete.
Spustili smo se pod drveni krov, koji na svu sreću nije prokrišnjavao. Pogledao sam u Kristinu koja je panično pokušavala rukama da namesti svoju skroz mokru kosu uz lice.
„Joj skroz sam mokra, bre!" komentarisala je u panici, svesna da joj se i ona nova šminka, koju je pre desetak minuta popravljala u toaletu, ponovo polako slivala niz lice.
„Vidim..." rekao sam kratko, dok mi se glas naglo izmenio i skratio.
Pogled mi se automatski, potpuno bez moje kontrole, zalepio za njenu usku krop top majicu. Natopljena kišom, bela tkanina je postala skoro skroz providna... Beli čipkasti brus i njene savršeno oblikovane grudi opasno su dominirali pod tom mokrom majicom. Boga mi... Imala je brutalno dobro telo. Jebeno je zgodna...
„Zašto me... Zašto me tako gledaš?" upitala me je odjednom tiho, zatečena i zbunjena mojim pogledom.
A onda je skapirala šta mi je tačno u očima i gde mi je zakucan pogled. Istog tog trena, lice joj je buknulo u svetlu crvenu boju od čistog blama i sramote.
„Joj, sranje!" izusti ona u panici.
Brzo je prekrstila ruke preko grudi, uzalud pokušavajući da zaštiti majicu i prikrije beli brus koji se sve jače i jače ocrtavao pod tankim materijalom.
„Baš si jebozovna ovako mokra, princezo..." izletelo mi je iz usta.
To je kod nje izazvalo samo još veći požar i crvenilo po obrazima i vratu.
„Budalo jedna! Uopšte nije smešno!" pokušala je da zvuči strogo i ozbiljno, ali su je usne koje su se lagano tresle od hladnoće i smeha odavale.
Jaki noćni vetar se u tom trenutku dodatno pojačao, nanosivši debele kapi kiše čak i unutra, pod našu drvenu nadstrešnicu. Hladnoća nam se vešto uvlačila pod kožu.
„Moram da se presvučem pod hitno!" rekla je cvokocjući zubima.
„Šta ćeš obući?" upitao sam je sa podignutom obrvom. Neće valjda sad gola ovde pred mnom na livadi da se skida? Mislim... Ja se prvi ne bih bunio. To je zapravo odlična ideja, princezo.
„Ne znam... Nisam ponela nikakav dukser ili rezervnu odeću sa sobom..." reče Kristina bespomoćno, gledajući se po mokrom šorcu i majici dok joj se naježena koža pokrivala trncima od hladnog vetra.
„Hoćeš da ti dam moj dukser?" upitao sam je.
Ali se momentalno namrštila na samu pomisao na to. Tada sam se i sam prisetio šta zapravo imam na sebi. Na meni je i dalje bio moj sivi Crazy North navijački duks. O, kako se sad odjednom cela ova situacija i vreme lako okreću u moju korist... Hvala ti, Bože, na ovome! Skinuo sam ga lagano sa sebe i pružio ga direktno ka njoj.
„Ne znam baš... Zvezdin duks? Fuj, brate..." reče Kristina, mršteći nos.
Njen pogled u stilu "Nema teoretske šanse da ja ovo sranje ikada obučem na sebe" još više me je ispunjavao zadovoljstvom. O, i te kako da hoćeš, moja princezo...
„Pa što se mene tiče, možeš slobodno i tako da ostaneš pod ovom kišom. Meni se, iskreno, ovako još više sviđa... Mislim, ovaj tvoj trenutni pogled i stajling," nastavio sam bezobrazno da je podjebavam jer mi je bila pakleno smešna u tom svom inatu.
Kapirao sam da nikada u životu ne bi obukla suparnički duks, ali joj je u isto vreme to bio jedini izbor koji je imala ako ne želi da se smrzne. A pre svega, da šeta kroz grad u majici koja je skroz mokra i ne može da sakrije njen brus i grudi dok god se ne osuši.
„Ha, baš si bezobrazan!"
„Žao mi je, princezo. Ali izgleda da nemaš drugog izbora."
Poraženo me je pogledala, a onda kroz teške muke i uzdah zgrabila moj sivi Crazy North duks. Jeste i on bio donekle mokar od provale oblaka, ali sa njim bar ne bi morala da šeta sa providnom majicom kroz čitav grad.
„Umm... Jel možeš samo da se okreneš na drugu stranu, molim te?" upitala me je pomalo stidljivo, na šta sam joj ja odmah udario kontra napad.
„Ah, bre... Jel baš moram?" rekao sam, praveći se smorenim što moram da skrećem pogled.
Kristina je u tom momentu izgledala pomalo iznervirano, ali se nije zapravo ljutila na mene. Sve ovo je delovalo kao jedna izuzetno zabavna, napeta borba između nas dvoje i ove ludačke situacije pod kišom.
„Da, moraš! Okreni se!" odgovorila je kroz osmeh, ali sa očiglednim nagoveštajem da nije baš najoduševljenija u ovom trenutku.
Podigao sam obe ruke u vis u znak predaje, pa sam joj okrenuo leđa kako bi mogla u miru da se presvuče. Čuo sam iza sebe kako se muči i pokušava da skine mokru majicu koja se bukvalno zalepila za njenu kožu. Kao da je sa neba padao lepak, a ne obična voda. Nisam mogao više da izdržim... Okrenuo sam se ka njoj i tiho joj prišao sa leđa. Ispružio sam ruku dole kako bih joj pomogao da se oslobodi natopljene tkanine. Moj dlan je lagano prešao preko njenog polugolog, toplog stomaka, dok sam prstima hvatao krajeve njene majice da je povučem na gore i preko glave.
Kada sam to uradio, jasno sam mogao da primetim kako se naježila celim telom. Verovatno od hladnoće i mog dodira. Hteo sam na trenutak da se udaljim i dam joj prostora, ali se u tom milisekundu ona sama okrenula ka meni.
Jebote... Bila je toliko privlačna da čovek bukvalno načisto poludi. Stajala je naspram mene pod drvenom pećurkom samo u čipkastom, belom brusu. Imala je ravan stomak atletske građe, što je jasno pokazivalo koliko vodi računa o sebi i kakvu zdravu liniju ima.
Par dugih sekundi nismo izgovorili ni reč... Samo smo se nemo gledali u oči dok je kiša dobošala po drvenom krovu iznad nas. A onda je zgrabila moj duks i brzo ga navukla preko glave kada je osetila još jedan jak, ledeni nalet vetra. Bio sam skroz očaran time kako joj je stajao moj duks... Bio joj je veliki, rukavi su joj padali preko šaka, ali to ni najmanje nije kvarilo tu savršenu lepotu koju sam upravo ugledao pred sobom.
„Opet me gledaš tako..." dobacila je tiho, popravljajući kosu ispod kapuljače.
„Crveno bele boje bi ti mnogo lepše stajale, princezo..." rekao sam, pokušavajući da se nasmejem i ispadnem tvrd, ali jednostavno nisam mogao da sakrijem to koliko me je još jednom potpuno zapanjila svojom lepotom.36Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡEn8fIUzh1i
and then Add to home screen.