Stefan
Bilo je tačno tri i četrdeset ujutru kada sam po ko zna koji put ove noći nasilno otvorio oči uz jak, nekontrolisan trzaj čitavog tela. Još jedna jebena noćna mora... Koliko sam ih samo često imao u poslednje vreme, da mi je to postala rutina na koju sam se već davno navikao. Posle toga bih se samo satima prevrtao po krevetu i razmišljao o svakakvim sranjima, sve dok sunce ne izađe i ne natera me da ustanem iz kreveta skroz popišan...
Nekada sam se iskreno molio Bogu da samo jedno jedino veče uspem da prespojim par sati u komadu i naspavam se kao čovek. Ali, ništa.
Nikad nije prestalo, postalo je vremenom samo još gore, brate... Doguraš do tog jadnog stanja da budeš mrtav umoran, a mozak ti ne da da zaspiš. Blejiš čitavu noć u mraku i bleneš kao retard u plafon. Naivno misleći da ćeš možda ipak uspeti da zaspiš ako dovoljno dugo budeš ležao nepomično.
Tako sam i ovog jutra ustao iz kreveta da se spremam za školu nikakav, nadrndan na sve koje mi se obrate, ili na svakog ko me slučajno ili sa razlogom samo pogleda u lice. Samo što me je ovog jutra neka čudna, neobjašnjiva energija gurala da se skockam na brzinu i što pre odem u školu. Ej, ja, jebote, žurim u školu? Možeš misliti, brate...
Obukao sam crnu polo majicu brenda Fred Perry sa belim linijama na ramenima, duž kojih je bio oslikan njihov lovorov venac. Tamnoplave džins bermude i crne Adidas gilje na nogama kao celokupna ultras kežual spika. Kombinacija odeće koja mi je uvek prijala. Lako su danas ovi novi klinci prebacili fokus na Nike, Tech i ostale fazone, za mene je sve to bilo samo čisto smeće i poziranje skupocenim stvarima. Kao da su svi odjednom postali manekeni i manekenke... Odjednom si šatro klošar ako nemaš Nike na sebi. A Tn Nike gilje, o tome bolje da ne pričam, brate... Bez njih klinci nemaju muda da se pojave u javnost.
A ovo što ja nosim, to je bila samo kežual kultura koju obožavam da furam od kako znam za sebe. Iako te panduri i spektori u civilu u tome na ulici, centru ili kraju gledaju kao prvog i glavnog osumnjičenog. Momentalno im sine u glavi, ili si diler, ili huligan koji pravi sranja, potencijalni ubica.
Po prvi put u životu sam u rancu ubacio par praznih sveski i nekoliko olovka, pa odmah zapalio iz gajbe bez pozdrava. Uhvatio sam prvi bus koji mi je naleteo na stanici i za manje od pola sata stigao pred školu, pa možda čak i među prvima. Prvo sam se sam u sebi pitao. Koji mi je kurac danas? A onda mi je, kao leden tuš, kroz misli preletelo njeno ime. Kristina. I u dubini duše znao sam da sam baš ovoliko žurio samo i isključivo zbog nje. Želeo sam da je vidim, da je zgrabim, poljubim i ponovo osetim taj njen slatkasti ukus...
Ispalio sam jednu pljugu ispred samog ulaza škole, nestrpljivo čekajući da se Kristina Veljković konačno pojavi na prilazu. A odmah za njom krenula je i druga pljuga. Ovoga puta ona koja je trebalo da mi bar malo ugasi nervozu koja je počela polako da se skuplja u meni. Zašto je nema, jebote?! Trebalo je već odavno da prođe ovuda, brate.
A onda, nešto kasnije u hodniku, kada sam već uveliko bio odustao od čekanja i spremao se da odem na čas, zatekao sam je kako sama brzo hoda drugim, sporednim hodnikom ka našoj učionici.
Prišao sam joj s leđa bez glasa, obgrlio je čvrsto oko struka i jednim potezom je povukao u usku ostavu za čistačice, odmah pored naše učionice. Na svu sreću, nikoga nije bilo unutra u tom trenutku. Hvala Bogu...
Kristina me je preplašeno pogledala, sve dok u mraku ostave nije skapirala da sam to ja. Na prvu sam joj jasno video strah u očima, a onda blago olakšanje. Kao... kao da je očekivala nekog drugog, a ne mene.
„Stefane... ludaku jedan! Prepao si me, jebote!"
„Jedva sam čekao da te vidim, princezo..."
Prošaputao sam joj tiho uz uvo, dok su se u mom glasu čule iskrene emocije koje ranije uopšte nisam imao običaj da pokazujem, a kamoli da govorim lično nekoj devojci.
Koji mi je kurac, jebote? Od kad sam ja postao ovako mekan? Više ne prepoznajem ni samog sebe...
„Ma je li?" reče ona izazovno, a tada joj se osmeh ponovo iskezio preko čitavog lica.
„Mhm..."
Momentalno sam je pribio uz metalni ormar na kom su bili poređani razni deterdženti i oprema za čišćenje. Uhvatio sam je svojim šakama nežno za zadnjicu i poljubio je. Uh, taj njen ukus... Koliko sam se samo navukao na njega... Bio je zavisniji od bilo kakvog nikotina.
A onda... Iz nekog meni potpuno nepoznatog razloga, Kristina je naglo povukla svoje usne sa mojih, stavila mi dlanove na grudi i blago se odmakla od mene. Šta... koji kurac sad?!
Uradio sam nešto pogrešno?
„Stefane..." reče ona nesigurno.
Primetio sam kako se u tim njenim prelepim, nevinim okicama polako skupljaju suze... Samo što ne pukne u plač direktno ispred mene. I to me je kidalo iznutra, ne mogu da kažem da nije... Kad jeste, jebiga.
Pokušala je ponovo nešto da kaže, da mi objasni, pretpostavljam. Ali joj je glas momentalno drhtavo pukao i naterao je da stane i napravi dubok uzdah.
„Ovo... Ovo između nas mora da prestane."
Ruke su mi se same od sebe odvojile od njenog struka. Pogledao sam je još jednom direktno u oči. Zašto sad ovo radi, jebote? Prvo me gleda zaljubljeno, predaje mi se cela, a onda... Tako, odjednom me samo odbaci i odgurne od sebe?
„Ne razumem? Jel se nešto desilo? Jesam li ja uradio nešto loše?!" totalno sam je bombardovao pitanjima, dok mi se mozak kuvao od nervoze.
„Ne... Ništa se nije desilo od toga, Stefane. Nije uopšte u tome stvar..."
„Pa u čemu je onda jebena stvar, Kristina?!" nesvesno sam povisio ton.
„Ne mogu da ti kažem... Izvini... Nećeš razumeti, jednostavno ne bi shvatio."
„Neću razumeti?!"
Nasmejao sam se ironično, na silu... Kako, bre, ona zna da ja to neću razumeti? Zašto mi jednostavno ne kaže direktno u facu o čemu se to zapravo radi? Nervozno sam počeo da šetam po uskoj ostavi, korak napred, korak nazad, pokušavajući u glavi da sklopim sve loptice.
„Čekaj... Čekaj malo. Ti... Ti si se sve vreme samo igrala sa mnom, je li? Da pogodim, brate... Stvar je u tome što ti samo hoćeš tvog Nikolu da praviš ljubomornim, a ja sam ti poslužio kao savršena budala za to?"
„Ne! Stefane, stani, nije tako..."
„Au, brate... Kakav sam ja debil..."
„Čekaj da ti objasnim, molim te..."
„Ne moraš ništa više da mi objašnjavaš! Sve mi je sada jasno..." zastao sam na trenutak da dođem do daha. „Samo mi je krivo... Što sam stvarno pomislio da si drugačija od drugih."
„Stefane, molim te, saslušaj me..."
Pokušala je u panici da me uhvati za ruku i zadrži, ali nisam više imao snage ni volje da je slušam, a još manje da je gledam tako rasplakanu i pokvarenu. Izleteo sam napolje iz ostave i svom snagom zalupio metalna vrata za sobom. Na svu moju sreću, čas je uveliko već bio počeo, pa u praznom hodniku niko nije video odakle izlazim i kakav se haos upravo odigrao.
Kako sam samo jebeno ispao glup i naivan, brate mili... Eto šta se desi kada nekome daš šansu da ti se približi. Ja sam totalna budala što sam uopšte dozvolio sebi da pomislim da ona možda ipak nije razmažena bogatašica... Ali isti su svi oni. Nema nikakve razlike tu. Misle da se ceo svet vrti samo oko njih i njihovih prljavih para.
Nisam se okretao čak ni kada me je profesor iz hodnika glasno dozivao da se odmah vratim nazad na čas. Samo sam prošao pored njega kao pored turskog groblja i nastavio odlučnim koracima kroz prazne hodnike. Preskočio sam ona tri stepenika na glavnom ulazu u jednom skoku i zapalio van školskog dvorišta, ostavljajući zgradu iza sebe. Jebi se i ti, školo, i svi vi unutra... Jebeni snobovi!
Brzim koracima sam u kratkom roku stigao do svojeg kraja, ali nipošto kući. Nema šanse da sada idem gajbi među ona dva ludaka. Tamo me čeka doslovno isti pakao, brate, isti kao i ovaj u školi. Skrenuo sam dobro poznatom, zaraslom stazom pored napuštenih magacina stare firme i ubrzo stigao do našeg starog šteka. Svima nama dobro poznate napuštene kuće.
Dva poluurušena sprata, srušen krov, gomila šuta i visoke, zarasle trave koja je izbijala između popucalih blokova na zidovima. Na samom ulazu te dočeka ispisani grafit. „Ako plašiš se istine, bolje beži gajbi." A onda, nakon par koraka kroz mračni hodnik pun smeća, i drugi. „Dobri umiru mladi."
Okolo gomila crteža marihuane i naš dobro poznat grb, štit Delije Sever. A kada prođeš sve te grafite i zakoračiš dublje u ovo rasulo, stižeš do glavne prostorije gde je zapravo sve i počelo.
Dva iscepana dvoseda na samom centru i jedna drvena ploča postavljena preko blokova koja nam je izigravala sto. Ovde sam tako često dolazio sa ekipom još kao klinac, da se krijemo od matorih dok pušimo travu i raspravljamo o onim smešnim problemima koje smo tada imali.
Par godina kasnije, brate... Zamisli, sve je ostalo doslovno isto, kao i dan danas. Svi ti grafiti, sav taj razvaljeni nameštaj i iste glave sa džointom u ruci. Nikada se ništa ovde nije promenilo. Kao klinac, slušao sam priče da kao ima nečega posle ovog života, gore kad umreš... Da ideš ili u pakao ili u raj. Smešna priča, a? Ali opet, kada vidiš i prođeš sve ove lude stvari, počneš da veruješ u to nešto. Tada sam počeo da verujem da je moje mesto već davno rezervisano u paklu. Ako to uopšte postoji...
Uostalom, neki kažu da ako odeš gore u pakao, svakog dana ti se iznova ponavlja jedan te isti doživljaj i ista ta scena. Ona koju si najviše zasrao pred Bogom. Pa, kad pogledam, ova soba onda uopšte nije bila daleko od pakla, s obzirom na to da smo nekada svako veče blejali u njoj i duvali travu dok su drugi klinci blejali po centru i kafićima.
Ovo je bio naš lični pakao od samog starta, onaj koji smo sami uredili, očistili i prisvojili.
„Deste legendice!"
Viknuo sam s vrata i produžio ka dvosedu na kom su već sedeli Jovan Ilić i njegov najbolji ortak Krejzi. Bratina koja nam je po potrebi nabavljala najbolji kvalitet sveže vutre u gradu. Dečko je, iako naših godina, već poznavao sve krimose i dilere iz Pančeva.
„Ooo, Stefi! Otkud ti ovde ovako rano, brate?" reče Krejzi i ustade prvi da me bratski zagrli.
„Ma, ništa me ne pitaj, brate..." rekoh umorno.
Pozdravio sam se i sa Jovanom, pa seo na dvosed preko puta njih. Spustio sam glavu ka podu i snažno je potrljao šakama, kao da bih tako mogao sav ovaj bes i gorčinu bar na silu da izbacim iz sebe.
„Šta je bilo, Stefi?" pita Jovan.
Samo sam nemo odmahnuo glavom.
„Daj mi džoju, brate..."
Krejzi mi bez reči pruži napola ispušen džoint. Čistak, bez trunke mešanja trave sa duvanom. Uzeo sam ga iz njegove ruke i odmah povukao jedan dubok cim. Zatvorio sam oči i pustio da mi se mozak bar na kratko opusti, dok mi je gust dim izlazio kroz nos kao iz starog parnog valjka.
„Hoćeš li nam reći sad šta te toliko muči, Stefi?" reče Krejzi, nagnuvši se napred.
„Ma, brate... Neka riba iz škole. Poigrala se sa mnom, a ja ispao budala..."
„E, jebem joj mater," prošaputa tiho Krejzi, pa se lagano izvali nazad na naslon dvoseda.
„To ona mala grobarka iz kafića?" upita Jovan.
„Ma da, brate..."
Povukao sam još jedan dugačak cim, pa prosledio džoint dalje ka Jovanu. Vrteli smo topa u krug, serijski, svako po dva cima. To me je momentalno podsetilo na naše mlađe dane... Jedva bismo nekada skupili soma kinti za gram trave, a onda bismo ga zajedno delilo do zadnjeg mogućeg cima. Onog tik uz sam flop, cim koji te najviše opeče po prstima i usnama.
„Šta je ovo, braćo. Vrtite topa bez mene, a?"
Iznenada se na vratima, skroz neplanirano, pojavio i Vuk Tanasijević. Ovog puta nije bio ludački raspoložen kao i inače. Pomerio sam se malo u stranu na dvosedu i napravio mu mesta da sedne tik do mene. Sa sobom je u crnoj kesi doneo i staklenu flašu vinjaka. Eh, braćo moja... Vinjak i vutra, najgora moguća kombinacija. A opet, nema šanse da je odbijes kada ti se ponudi pred očima.
„Vuče, Vuče... kućo moja! Što volim kad doneseš ovaj vinjak, ljubim te u jaja!" reče Krejzi sa širokim osmehom.
„Nemoj samo u jaja, ljubi te brat!" odgovori mu Vuk u svom stilu i izvadi flašu iz kese.
„A, gde hoćeš onda da te ljubim, Vuče moj?"
„Pa, po mogućnosti, nigde."
Nasmejali su se obojica kao ludaci, a bogami je i meni bilo smešno. Možda bih i pokazao osmeh na licu da nisam bio ovoliko nadrndan i ogorčen na Kristinu Veljković.
„Šta ste se smrkli vas dvojica kao da vam je lađa potonula?" upita Vuk, primetivši moju facu.
„Stefi nam ima ljubavne probleme. A Krejzi i ja se saosećamo sa njim, pa zajedno tugujemo ovde", reče Jovan.
Pogledao sam u Jovana i ovoga puta stvarno nisam mogao da izdržim više a da ne pokažem bar blagi, iskreni osmeh. Kakav ludak, čuj, saosećaju se sa mnom.
„E, hvala Bogu pa je Vinjak tu! Sad ćemo i tu muku lepo da speremo sa grla!" reče Vuk.
Nakon što smo nas četvorica ispušili džoint do samog flopa, Krejzi je prvi započeo sa cuganjem vinjaka. Što bi se reklo, prvi je probio led. Flaša se posle toga vrtela u krug tačno po istom sistemu kao i džoint. Ma jebeš čaše i te gospodske fazone, uvek smo sve bratski delili direktno iz jedne iste flaše.
Iako mi je već posle trave bilo mnogo lakše u glavi, vinjak je u kratkom roku dodatno potisnuo bes i razočarenje koje sam do malopre osećao. Odjednom sam počeo da se smejem kao majmun, zajedno sa ostalima na dvosedu. I to ne zato što nam je zapravo bilo nešto stvarno smešno, nego zato što nas je ta ubitačna kombinacija Rubinovog Vinjaka i čistak džointa totalno slomila i pomutila nam svest. Na bolje, naravno.
Bukvalno da nam u tom trenutku staviš jedan prst ispred nosa, svi bismo prsnuli u nekontrolisan smeh bez ikakvog realnog razloga, brate. To je valjda bila i jedina dobra stvar kod tih prokletih supstanci... Koliko god da si u dubini duše sjeban i slomljen, alkohol i trava bi me uvek makar na jedno jedino veče raspoložili, isključili mi mozak i dali mi lažnu snagu da nastavim dalje.
„Ala me radi ovo, braćo moja..." reče Vuk, odvaljen od života i zavaljen u iscepan dvosed. Glavu je nagnuo unazad, tako da mu je pogled bežao ka plafonu dok je pokušavao da obuzda reakciju vinjaka i trave.
„E, Stefi, si pričao Krejziju uopšte za ono bežanje kroz kukuruz?" upita Jovan sa širokim osmehom.
„Jao, brate... Taman sam bio zaboravio na to sranje, i ti me sad podsećaš..." rekoh, dok mi je kroz glavu proleteo sav taj haos.
„Kakav, bre, kukuruz?" upita Krejzi, nagnuvši se napred.
„Ganjali nas presretači, brate. Ono veče kad smo se đirali sa onom raspalom hondom..." odgovori mu Jovan.
Uh, jebote... Kad se samo setim te noći, koža mi se u sekundi naježi po čitavom telu, brate. Imali smo neku staru, trulu hondu. Naravno, nije bila čak ni registrovana. Većina ključnih delova na njoj je bila neispravna, pa nije bilo šanse ni u teoriji registrovati taj krš. Vozili smo je po gradu na čist rizik, ili kako bismo mi u ekipi često znali da kažemo "Na muda, pa šta bude."
„Ovaj pametnjaković preko puta tebe..." Jovan je demonstrativno pokazao prstom ka meni. „Gazio je hondu 150 na sat, brate."
„Čuj, ja pametnjaković?! Pa ti si mi prvi rekao u kolima da nemam pojma da vozim. A ja sam ti samo praktično demonstrirao suprotno, brate. Mislim... Bar dok nam nije pukla smrdljiva guma usred onih njiva..." uzvratih mu kroz smeh.
„Pa, iskreno. Pojeo sam govno što sam te uopšte drndao to veče, brate", reče Jovan, bez blama priznajući svoju krivicu.
Realno, bio je kriv, koliko i ja. Nisam smeo onako da jurcam neispravnim kolima. Ali, jebiga... Mladost, ludost, brate.
Na glavnom putu, odmah nakon što se izađe iz Pančeva tamo ka Banatskom Novom Selu, neki presretač nas je snimio kako gazimo auto kao divljaci. Odmah se uključio na put iza nas, upalio rotaciju i sa sirenom krenuo munjevito brzo da nas sustiže.
Iskren da budem, ne mogu da lažem da me to veče nije uhvatila ogromna panika. Jer ako padnemo, auto nije registrovan, ja nemam dozvolu kod sebe, auto u skroz neispravnom stanju, a nas četvorica unutra... Pa, brat bratu, sva četvorica bismo dobila nenormalno velike novčane kazne, a o oduzimanju dozvola da i ne pričam.
Tada smo u kolima bili Vuk, Dejan, Jovan i ja... I naravno, svi do jednog pod dejstvom trave, što je bilo još jedno lepo krivično delo za naš dosije. Znao sam da panduri imaju neuporedivo brži auto od našeg krša i da im ne možemo nikako pobeći držeći se glavnog puta. Zato sam bez razmišljanja zabo kočnicu iz sve snage i naglo skrenuo na jedan sporedan, zemljani put. Pun rupčaga i prašine, onaj što vodi direktno u njive između grada i sela.
Presretač nam je, naravno, i dalje bio sve vreme iza dupeta, iako sam gazio hondu preko onih rupa kao da mi je poslednje u životu. Jedina naša prednost u tom trenutku bila je ta što je ogromna prašina letela iza nas, pa presretači nisu imali čist pregled terena da bi nas lako sustigli i skinuli s puta.
I tako sam naivno mislio da ćemo se juriti kroz mrak i te puteve sve dok ne uletimo u neki ćorsokak ili jednostavno ne ostanemo bez goriva. Ali nas je loša sreća preduhitrila, nagazili smo na nešto oštro i zadnja desna guma nam je eksplodirala u sekundi!
To je momentalno bacilo auto u stranu i uleteli smo kolima pravo, punom brzinom, u njivu kukuruza sa leve strane puta.
Te večeri sam pomislio da smo po prvi put stvarno najebali. To je to, zatvor nam ne gine... s obzirom da nemamo toliko novca da platimo sve te prekršaje koje smo napravili radi malo klinačke zabave. Ali zapravo, bila je to čista sreća u nesreći.
Noć je bila veoma mračna, tako da na toj njivi nisi mogao apsolutno ništa da vidiš pred sobom bez jakog svetla. Tu neočekivanu priliku smo iskoristili u našu korist. Odmah smo iskočili iz auta i ostavili hondu da bleji nasred njive u kukuruzu. Jebiga, nije bilo vremena za njeno spašavanje, jer su nas panduri već ugledali gde smo skrenuli.
Bežali smo kroz visoki kukuruz glavom bez obzira. Ne znam ni sam odakle nam te noći uopšte toliko kondicije da pretrčimo ko zna koliko kilometara u punom sprintu... Valjda je adrenalin odradio svoje.
U jednom momentu, Dejan je uspeo nekako smotano da se saplete o neki korov i skrlja dole u blato iza nas. Brzo smo se okrenuli, podigli ga na noge i na jedite jade uspeli da pobegnemo pandurima koji su sa baterijskim lampama pokušavali da nas pohvataju po kukuruzu. Ali, bili smo, na njihovu žalost, brži, spretniji i daleko lukaviji od njih.
Kasnije su nam, naravno, auto zaplenili i pokušavali preko tablica i papira da nam uđu u trag, ali pošto auto nije bio registrovan ni na koga živog, izvukli smo se bez ijedne prijave.
„Jebote, meni i dan danas u ušima odzvanja ono njegovo urlanje u trku. „Jebem ti i kukuruz, i hondu, i vaš đir kroz grad," reče Jovan.
Nisam mogao a da se ne nasmejem iz sve snage slušajući ga kako prepričava Krejziju čitavu tu noć. A Krejzi, naravno, onako navaren i pijan, nije mogao da veruje šta sluša. Pa ko bi, jebote, i verovao?!
Kakva smo sve mi sranja pravili po gradu i opet ostajali čitavi i na slobodi, majko moja mila...
„Kakvi ste vi indijanci, brate..." reče Krejzi, brišući suze od smeha.
„Ej, ja sam bar stigao prvi do kraja te njive, brate," reče Vuk, ponosno se tapkajući po grudima. Realno, lik je bio ubedljivo najbrži među nama, imao je uvek dugačak, atletski korak.
„Ma da, baš... Stigao prvi do kraja njive, gde mu je iz mraka izletela neka besna baba sa drvenim štapom, tebra! Htela baba sve da nas prebije tamo, jebem ti dan!" dobaci Jovan.
Jebem ti ludu babu! Nisam više mogao uopšte da obuzdam svoj nezreo, glasan smeh, prisećajući se te nerealne scene... Ej, usred njive, posle ponoći, baba sa štapom!
„Nikad mi nije bilo jasno, šta je tražila ta baba napolju tako kasno..." rekoh.
„Ma, beše neka kućica u blizini, verovatno je čula buku i izašla da vidi šta se dešava napolje..." reče Jovan.
„Ćuti, brate... Kad to veče nismo dobili batine i od pandura i od babe, nećemo nikad!" dobaci Vuk sa svojim stilom.
„Jebem ti dan... Pa kako ste se uopšte vratili gajbi posle toga?" upita Krejzi, umirući od smeha.
„Pa lutali smo kao debili kroz njive i mrak satima, pa tako sve do sela. Tu smo na jedite jade navatali neki noćni taksi koji je trebao da završava svoju smenu. Onako blatnjavi, pocepani i prljavi, jedva nas je lik uopšte primio u auto," reče Jovan.
Sad su me već boleli obrazi od silnog, nekontrolisanog smeha, ali ovoga puta nisam bio jedini koji se smejao ovoj priči. Čitava prostorija napuštene kuće odjekivala je našim iskrenim smehom...
Par minuta kasnije, Luka Ilić, Jovanov mlađi burazer, uleće u prostoriju punim trčećim korakom i momentalno prekida svu našu smejuriju i zabavu. Stao je skroz zadihan direktno ispred nas, a oči... Oči su mu bile pune suza i šoka. Šta se sad, koji kurac, desilo?!
„Brate... Grobari malo pre upali gore kod Lidla. Jurili su Paju, Daneta i Igora!" reče Luka drhtavim, isprekidanim glasom.
„Da li me ti zajebavaš, bre?! Usred jebenog belog dana?!" ustade besno Jovan sa dvoseda, a flaša mu zamalo ne ispade iz šake.
„Igora su mačetom udarili po prstima dok je bežao od njih... Hteo je njihov u glavu da ga tresne, ali se ovaj branio rukama iznad glave," reče Luka ponovo, brišući znoj sa čela.
Da. Divno, brate. Posle svake lepe bleje, dođe neko novo sranje.
U sekundi je u celoj napuštenoj kući zavladala mrtva, jeziva tišina. Onaj smeh, vinjak i trava u glavi, sve je nestalo kao rukom odneseno, isparilo u milisekundi. Krv mi je momentalno proključala u žilama. Zar je moguće da čovek ne može da se odmori makar jedan jebeni dan bez problema i navijačkih sranja?
„Gde su sad? Gde su otišli, Luka?!" izletelo je iz mene dok sam već bio na nogama.
„Otišli su ka parku, ima ih bar desetak, svi sa motkama i noževima."
Nisam stigao ni na trenutak da razmislim o posledicama. Jovan je već zgrabio jednu odvaljenu dasku, Vuk je uzeo praznu flašu Rubinovog vinjaka, a ja sam bez reči skinuo kajš sa farmerki dok mi je mrak potpuno padao pred oči.
Izleteli smo iz napuštene kuće u punom stampedu. A u glavi samo jedno, da pronađemo te gadove i najebemo im se keve.33Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡIkURKhPI3b
and then Add to home screen.