Stefan
Poslednji zvižduk sudije odjeknuo je stadionom, a onda je nastala tišina. Ona najgora moguća. Tišina koju napravi bolan poraz. Dva jedan... Jedan jebeni gol bio je dovoljan da nam usere celu nedelju.
„Ajde, idemo, brate..." povukao me je Vuk čvrsto za rukav duksa dok sam u potpunoj neverici stajao ukopan u mestu, gledajući besno slavlje i ludilo na suprotnoj strani tribine.
„Jebeno smo ih imali, brate..." promrmljao sam gorko kroz zube, pa teškim koracima nastavio da koračam za svojom ekipom.
„Kakvo neviđeno sranje od tekme, jebem ti život..." reče besno Dejan, pljujući sa strane na beton.
Dok je većina navijača i dalje ostajala na svojim mestima čekajući da se naši igrači konačno pojave ispred Severa i pruže im kakvu takvu podršku, koju, budimo realni, večeras uopšte nisu zaslužili. Za mene i moju ekipu derbi je zapravo tek počinjao. Svu onu nakupljenu frustraciju i bes sa terena momentalno sam u glavi prebacio na događaj koji je sledio. Dogovorena tuča sa Grobarima. Prava ulična šorka na ruke, dve nabrijane ekipe i jedna te ista želja za krvlju.
Nas dvadesetak odabranih popeli smo se brzo betonskim stepenicama i potpuno hladnih glava izašli na glavnu kapiju. Napolju je, naravno, bilo brdo redovne policije i žandarmerije, ali niko od tih smradova u uniformi nije imao zapravo ni najblažu predstavu šta se tačno sprema iza njihovih leđa. Na prvu bi bilo ko od njih verovatno pomislio da smo samo još jedna obična, razočarana ekipa klinaca koja žuri na prvu stanicu da uhvati bus i stigne što pre kući. A onda bi nas, čisto za svaki slučaj, pratila jedna marica puna žandara sa sumnjom da usput ne napravimo neko sranje.
I iako bi mnogi u tom trenutku pomislili „Eh, jebigica, ništa od tuče večeras, prate nas žandari..." to bi bila najveća glupost. Pogotovo ako se uzme u obzir koliko smo se uvek lako snalazili i bez greške prejebavali pandure da skrenu u pogrešan smer i skroz nas izgube iz vida. Glupi, nesposobni panduri...
Realno gledano, sve su to prazne glave vođene sistemom, režimom i čistim kriminalom. U onim njihovim akademijama guštere uče samo kako da biju i pišu skupe kazne siromašnim ljudima. A kasnije, kada prođu tu nazovi školu, lagano uzimaju pare na mito i preprodaju zaplenjenu drogu po ulici. I onda te ti isti dotični likovi mrtvi ozbiljni pitaju zašto toliko mrzimo policiju?! Sa takvim osobama se prosto ne ulazi u bilo kakvu raspravu, s obzirom na to da postoji jebeno dugačka lista razloga zašto... Jer na kraju dana, pandur ti nikada u životu ne može biti drug.
Prozujali smo brzim koracima ispod Autokomande, a onda presekli kroz mračne prolaze zgrada. Baš tamo gde panduri nisu mogli da nas prate vozilima, a da krenu za nama peške kroz taj lavirint, to bi bio preveliki rizik za sve njih. Nije im preostajalo ništa drugo sem da odustanu od pratnje i vrate se u bezbedni krug oko samog stadiona. Klasična fora na koju smo ih uvek lagano hvatali.
Noć je već uveliko pala, što je u ovom momentu bio naš najveći i najbolji saveznik. Park na dogovorenoj lokaciji bio je potpuno mračan. Baš tamo gde je i trebalo da se pobijemo sa Grobarima. Daleko od očiju prolaznika, daleko od kamera i uličnog svetla. Samo mi i oni, niko više.
Pičili smo centralnom stazom tog ogromnog parka koji je sa svih strana bio okružen gustim drvećem i raznim drvenim klupama, uglavnom razvaljenim ili prljavim od ostataka hrane i limenki pića. Glavna staza bila je jedina koliko toliko osvetljena, mada i to slabim, žućkastim svetlom sa starih bandera.
Nedaleko odatle, iznenada smo naleteli na neku manju grupicu devojaka. Koji moj kurac sad one uopšte traže ovde u ovo doba?!
Jedna od njih bila je niska, sa dugačkom plavom kosom i iskreno dobrom građom. Na nju se Vuk, naravno, zaleteo odmah na keca. Uvek se naš brat ložio na plavuše, a bogami ni ja nisam bio ništa bolji po tom pitanju... Sa plavušicom su u društvu bile još tri devojke, nešto više od nje, sve tri brinete. Bogami, nisu ni one bile uopšte loše. Skockane u Nike fazonu, klasične gaserke, pretpostavljam.
„Gde si, lepotice?" obratio se Vuk toj plavušici sa nekim svojim kretenskim osmehom dok joj je lagano prilazio sa leđa.
U tom momentu sve četiri devojke su se naglo okrenule ka nama, čitavoj našoj nabrijanoj grupici u crveno belim navijačkim obeležjima. Mogao sam iz daljine, kroz taj mrak, jasno da uočim čist strah u njihovim očima. Gledale su nas kao da smo nekakvi podivljali monstrumi spremni da krenu na njih iz čista mira... A u stvari, mi smo samo čekali smrdljive Grobare.
„Hej..." reče plavušica tiho, tek kada je Vuk stao direktno naspram nje na stazi.
„Kako se zoveš, lepotice?" uleti Vuk odmah sa najizlizanijom mogućom pričom.
„Anastasija," reče ona tiho.
„Uuu, prelepo ime za prelepu devojku..."
Kakav retard, jebote... pomislih u sebi, valjajući se od smeha iznutra. Nije čak ni bacio neku bar malo jaču fora iz rukava. Bio sam ubeđen da neće tako lako skinuti ovu plavušicu u ljubičastim tn najkama. Jebeno smo samo gubili vreme, mislim, Vuk je gubio naše vreme pred akciju.
„Pa, hvala... Neznalče..." dobaci mu plavuša sa blagim, provokativnim osmehom.
„Ajde, Vuče, jebote! Koji ti je kurac, brate, mani se klinki sada!" zgrabio ga je Jovan s leđa i jako povukao ka nama da nastavimo dalje. Jebeno nas za par minuta čeka jaka šorka, a on startuje i bari ribe u ovim ozbiljnim trenucima...
„Ha, znači zoveš se Vuk?" dobaci plavuša za njim dok su ga momci odvlačili.
Vuk je pokušao da se istrgne, vrati nazad i odgovori devojci, ali ga je Jovan zajedno sa još par momaka brzo sprečio u tome. Moramo da idemo, jebiga. Čekaju nas Grobari na livadi, a ja u životu ne volim da kasnim na takve stvari.
Prišao sam devojkama korak bliže, hladnim izrazom lica dajući im do znanja da situacija uopšte nije za zajebanciju.
„Idite kući, brate... Odmah."
Sve četiri su me sa ogromnim oprezom pogledale i bez reči ustale sa one drvene klupice. Na svu sreću, razumele su poruku i žurno otišle ka izlazu iz parka. Bar nisu pravile nikakvu nepotrebnu dramu. A još manje mi u ovom trenutku treba da nam neke klinke budu živi svedoci tuče pred policijom.
„Jebote, gle kakvu sam ribu upravo ispustio zbog prokletih Grobara..." reče razočarano Vuk, gledajući za njom dok je hodao.
Većina nas se u sekundi glasno nasmejala na ovu Vukovu izjavu. Stvarno je riba bila i više nego vredna pažnje, ali jebiga... pogrešno vreme i skroz pogrešno mesto, brate moj. Više sreće neki drugi put, valjda.
Stigli smo konačno do samog drugog kraja parka. Svi u ekipi su bili pozitivno raspoloženi i naoštreni, što je u ovom izuzetno napetom trenutku bilo od presudnog značaja za sve nas. Stao sam direktno u prvi red i u daljini, kroz gusti mrak, ugledao grupicu Grobara koji su nas već nestrpljivo čekali da se pojavimo na livadi.
„Oooo, pa gde ste vi do sada, cigančići?! Već sam ozbiljno mislio da se nećete ni pojaviti večeras," reče jedan od njih, verovatno vođa te njihove ekipe, i napravi samouvereno par koraka napred iz mraka.
„Rekoh u sebi, garant su se ciganske devojčice usrale od straha i pobegle gajbi pod jorgan."
„Evo, brate... našeg drugara je usput obuzela jedna plavušica u parku, pa smo zato malo kasnili, jebiga," rekoh kroz opušten smeh, ni sekunde ne nasedajući na tu njegovu provokaciju.
„Tako, a?! Pa, tvoj drugar onda neće morati uopšte više da brine o ribama... Jer kad vas budemo večeras vratili na fabrička podešavanja, imaćete prelepo društvo mladih medicinskih sestara u Urgentnom!" reče onaj isti njihov lik sa podmuklim osmehom.
„Mnogo ti, bre, laješ za jednog običnog Grobara..." uzvratio sam mu hladno, unoseći mu se pogledom kroz mrak.
A onda, svega par sekundi kasnije, dogodilo se konačno ono što smo svi mi i te kako iščekivali, i jedni i drugi. Bez ijedne više izgovorene reči, zaleteli smo se svom snagom na Grobare, a oni iz punog trka na nas. U tom jednom jedinom sekundu praktično smo se spojili u jednu ogromnu, podivljalu gomilu, udarajući i gazeći sve što se našlo pred nama.
Zaleteo sam se direktno na lika koji je bio viši od mene sigurno za bar dve čitave glave. Jebena žirafa od čoveka. Pre nego što sam uspeo uopšte da postavim distancu, zamahnuo je levom rukom i pogodio me svojom ogromnom pesnicom pravo u obraz, tik ispod oka. Te večeri sam, u tom samom startu, po prvi put osetio tako brutalno čvrst i težak udarac direktno u svoje lice.
Glava mi je na sekundu zujala, a ukus krvi mi je momentalno ispunio usta. Ali nema povlačenja. Podigao sam brzo obe ruke u čvrst gard i počeo oprezno da se branim, blokirajući njegove sledeće zamahe, sve vreme čekajući onaj jedan jedini čist momenat i dovoljno prostora da uzvratim udarac momku koji je kidisao na mene kao besan pas...
Dok mi je još trnuo obraz od prvog primljenog udarca, desnom rukom sam zamahnuo pravo u njegovu otkrivenu vilicu. Glava mu je cimnula unazad, ali nije pao, jebote. Samo je ispljunuo krv i nasmejao se. A jebaću te, žirafo.
Momak je ponovo krenuo na mene jako. Ovog puta sam uspeo da izbegnem levi kroše, ali me je njegov lakat zakačio preko usne. Tup bol prošao mi je kroz telo i tek tada mi je adrenalin dao po gasu.
Sa leve strane začuo sam Vukov promukli glas.
„Udri, bre!"
Okrenuo sam glavu taman da vidim kako Vuk ruši jednog Grobara preko klupe, dok se Jovan valja po zemlji sa drugim likom. Negde iza mene neko je jauknuo toliko glasno da mi se sledila krv u žilama.
„Stoj! Policija!" hrapav povik iz mraka odjeknuo je čitavom livadom i u sekundi naterao sve nas da se ukopamo u mestu.
Podigao sam naglo glavu, brišući krv sa usne, i pogledao iza leđa. Velika grupa žandara trčala je u punom stampedu pravo ka nama u ful opremi. Štitovi, dugi pendreci i po koji podignut pištolj u vazduhu kao otvorena pretnja ako im se iko suprostavi... Iako smo svi mi ovde dobro znali da zapravo nemaju petlju da pucaju na bilo koga od nas.
„Beži, panduri!" viknuo je jedan od Grobara koji je do pre sekunde ležao na zemlji. Njegov panični glas kao da nas je sve u istom trenutku probudio iz nekog čudnog transa.
Svako ko se u tom momentu zatekao na podu, brzinom svetlosti je skočio na noge i počeo da beži glavom bez obzira kroz mrak.
„Ajde, Stefi! Bežimo odavde!" dozvao me je urlajući Dejan, i tek tada sam se i ja presabrao i dao u pun sprint sa grupicom momaka ispred sebe.
Svi zajedno, potpuno pomešani bez ikakvog reda, Delije i Grobari, koji smo se do malo pre krvnički udarali međusobom, bežali smo od pobesnele žandarmerije u istom pravcu, ka onom drugom, skrivenom izlazu iz parka, u paničnoj nadi da nas tamo niko od pandura neće presreti i pohapsiti bez većih problema.
„Stoj! Pucaću, bre!" drao se jedan žandar iza naših leđa.
Okrenuo sam se na blic u punom trku i ugledao par momaka koji jednostavno nisu uspeli da se izvuku na vreme. Ležali su bespomoćno na stomaku po prljavoj travi dok su im panduri agresivno stezali lisice na rukama...
Kristina
„Uplašila si me malo pre, Kris..." reče Nikola iznenada, pun nekog iskrenog saosećanja i emocija u glasu, dok je lagano parkirao svoj auto direktno preko puta moje kuće.
„Samo sam blago pala, Nidžo... Nije stvarno ništa ozbiljno," uzvratih mu prilično umornim tonom, naslanjajući glavu na hladno staklo prozora.
Velika pobeda nad Crvenom zvezdom me je, naravno, itekako radovala duboko u duši, ali sam i pored te navijačke sreće i dalje bila pod ogromnim, mučnim utiskom posle one iznenadne tuče gore na tribini. Gotovo sam i sama mogla da fasujem ozbiljne batine usput, potpuno bez ikakvog povoda i krivice. Svi ti teški utisci i misli su me prosto slomili tokom vožnje, a fizički umor me je tako lako i brutalno savladao da sam se u tom momentu osećala doslovno kao da me je upravo pregazio teretni voz.
„Hajde, otpratiću te bar do ulaznih vrata..."
„Ne moraš, Nidžo, stvarno. Dobro sam, mogu sama tih par metara."
„Insistiram, Kris, ne dolazi u obzir da te ostavim samu na ulici," nije odustajao ni malo, sve dok ja na kraju nisam odustala i pustila ga da bude po njegovom.
Izašao je prvi iz kola, brzo obišao auto i izuzetno džentlmenski mi otvorio suvozačeva vrata kako bih izašla napolje kao prava dama. Ustala sam teškim pokretom sa sedišta i u par laganih, sporih koraka izašla na svež noćni vazduh.
Moji roditelji su u kući već uveliko spavali, pa nisam morala uopšte da brinem o njihovoj reakciji i tome da ću sada morati bilo kome od njih da se pravdam zašto kasnim. Tata se predveče konačno vratio sa poslovnog puta, što je ujedno značilo da ću sutra, odmah posle škole, imati pune ruke posla i teških razgovora sa njih dvoje oko svojih ocena i ponašanja.
Nikola me je ćutke otpratio do samih ulaznih vrata kuće. Stao je direktno ispred mene i mirno čekao da se lično uveri da ću potpuno bezbedno ući unutra. Iskreno, stvarno mi se sviđala ta njegova nežna, brižna i zaštitnička strana... Samo, kada bi mi je bar malo češće i otvorenije pokazivao u svakodnevnom životu, sve između nas bi sigurno bilo mnogo lakše, mirnije i srećnije...
Prešla sam prag i okrenula se da još jednom pogledam u Nikolu. I dalje je stajao tu, nepomično gledajući u mene bez da ijednom trepne. Duša moja mala...
„Hoćeš li da uđeš unutra na kratko?" upitala sam ga tiho, držeći kvaku.
„Stvarno želiš da uđem unutra, Kris?" zbunjeno me je pogledao, ostajući na trenutak u mestu, kao da ni sam uopšte nije očekivao ovakav poziv od mene.
„Aha... Želim, Nidžo. Uđi."
U tom momentu osmehnuo se potpuno iskreno. Baš onaj prelep, topli osmeh u koji sam se pre toliko vremena zaljubila do ušiju. Sklonila sam se u stranu sa ulaznih vrata i pustila Nikolu da tiho zakorači unutra. Na prstima smo se popeli uz široke stepenice i doslovno otrčali u moju sobu na spratu, pazeći da moji roditelji slučajno ne čuju korake i ne zateknu Nikolu sa mnom usred noći. Inače, moji zaista vole Nikolu i poštuju njegovu porodicu, ali i dalje striktno ne dozvoljavaju da spavamo zajedno u istoj sobi ili da provodimo vreme kasno noću kod mene ili kod njega kući. Kao da sam i dalje neka klinka od jedva petnaest godina koja ne sme da ima nikakav odnos dok konačno ne poraste i ne sazri u njihovim očima.
Zatvorila sam drvena vrata svoje sobe jedva čujno, napravila par koraka i okrenula se ka Nikoli, koji je već potpuno svesno i komotno okupirao moj veliki krevet.
„Samo budi tih, molim te... Ubiće nas moji ako nas zateknu ovde u sobi posle ponoći."
„Ne brini uopšte, Kris... Neće nas niko čuti," reče on tiho, gledajući me sa onim sjajem u očima dok se zavaljivao u jastuke.
Nečujno sam okrenula ključ u bravi, oslobađajući tešku tišinu koja je u momentu zavladala prostorijom. Napolju je vetar lagano udarao o staklo prozora, a ovde unutra, u mojoj sobi, ostali smo samo nas dvoje i onaj prepoznatljivi miris njegovog parfema koji je polako ispunjavao prostor.
Gledala sam ga dok je večeras bio ovako pažljiv... Delovao je divno, baš onakav kakvog sam ga nekada želela, bez one njegove ljubomore, agresije i stalne potrebe da sve kontroliše. Zbog čega smo, uostalom, i napravili ovu pauzu. Nismo zvanično raskinuli, ali nismo više bili ni zajedno. Neka teška siva zona. Ali umesto da osetim onu staru bliskost jer se konačno ponaša normalno, u grudima mi je bila samo neka praznina. Ni sama više nisam znala šta radim sa sobom.
Otvorila sam fioku ogromnog ormara i izvukla običnu, širu pamučnu majicu i pamučni šorc za spavanje.
„Skreni pogled na sekund dok se presvučem," rekoh tiho, pazeći da mi glas ne pređe prag sobe.
Nikola se blago nasmejao, prekrivajući oči rukom uz onaj njegov poluglasni uzdah. „Kao da te gledam prvi put u životu, Kris..."
Brzo sam zbacila odeću sa sebe i navukla šorc i majicu. Zatim sam prišla krevetu, ugasila malu stonu lampu i uvukla se pod dugački, mekani jorgan, sedajući pored njega.
„Ako si umorna, da idem ja?"
„Umorna sam. Ali, ne mogu ni sama da ostanem. Spavaj, samnom Nidžo... Molim te..."
„U redu. Ustaću ranije, pre nego što tvoji stignu da se probude."
„Hvala ti, Nidžo"
Nikola me je par sekundi posmatrao kroz mrak, a onda mu je pogled prešao preko moje majice i šorca. Čelo mu se blago naboralo u neverici.
„Spavaćeš tako obučena?" upitao je zbunjeno, podižući se blago na lakat.
„Aha..." odgovorih kratko, popravljajući jastuk iza glave i gledajući u plafon.
„Ranije nisi imala problem da spavaš sa mnom u donjem vešu," reče Nikola sa dobrom dozom zatečenosti u glasu.
Znao je i on, baš kao i ja, da ova naša pauza visi o koncu. Mislio je valjda da je ulaskom u ovu sobu pobedio i da nastavimo tamo gde smo stali.
„Ovako mi je prijatnije, Nidžo..." izgovorih tiho, ali dovoljno hladno da prekinem bilo kakav pokušaj bliskosti.
„Samo sam umorna. Molim te, nemoj sad da otvaramo nikakve teme."
Pustio je teški uzdah, shvatajući da večeras nema probijanja tog zida. Mislio je verovatno da sam samo pod utiskom sa kopa i da me prošla volja, pa se zavalio nazad na jastuk. Privukao me je samo lagano ka sebi i položio svoju ruku preko mog struka, dok sam ja ostala ležeći na leđima, potpuno skamenjena.
Šta ja to radim Kristina? Pravim budalu od sebe i to svesno... Zovem Nikolu da spava pored mene, a ceo dan razmišljam samo o Stefanu i zajedničkom radu koji trebamo da radimo i učimo zajedno. Uhhh, ubiću se, jebote.
„Laku noć, Nidžo."
„Laku noć, Kris."
Ubrzo je njegovo ravnomerno udisanje u tišini sobe pokazalo da je zaspao. A ja... ja sam ležala budna, dok mi je glava gorela. Nikola je bio tu, pored mene, na dohvat ruke. Dečko koji je bio moj siguran izbor, moja navika. Ali moje misli... moje proklete misli su u tom mraku opet otplovile skroz na drugu stranu grada. Usred ove tišine, dok je Nikola spavao pored mene, pred očima mi je bio samo Stefan... Pitajući se gde je u ovom momentu, da li je čitav posle utakmice i da li u ovoj istoj noći i on negde leži sam i razmišlja o svemu.40Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡS0XFLZv860
and then Add to home screen.