Kristina
Sa jedne strane, tik pored sebe, imala sam Nikolu Petrovića. Osobu koja ima potrebu da kontroliše apsolutno sve oko sebe, pa na kraju krajeva i mene samu. Dok sam sa druge, suprotne strane stadiona... imala Stefana Stajića. Klasičnog, problematičnog i privlačnog dečka iz siromašnog kraja. Oboje su imali svoj divlji, neukrotivi ego i obojica su bili željni dokazivanja.
Kako sam uopšte uspela samu sebe da uvalim u ovaj tragični ljubavni trougao? Dok mi jedan na tacni nudi veliko bogatstvo, potpunu sigurnost i stabilan život, ovaj drugi mi nudi samo brz, ludački i maksimalno nesiguran život na ivici. A najgore od svega je to što, umesto da kao neka zrela i pametna devojka odaberem tu stabilnu i sigurnu budućnost, ja se u sebi lomim, dvoumim i svakim danom sve više žudim za Stefanom i tim njegovim opasnim svetom.
Ponekad stvarno ne razumem ni samu sebe. Valjda mi je preko glave dosadio moj savršeni, lažni život i konstantna, gušeća kontrola mojih dragih roditelja, pa sam nesvesno počela da žudim za opasnim igrama. Igrama koje vrlo lako mogu da mi unište čitav život i sve ono što sam godinama mukotrpno stvarala u školi i u svom društvu.
Gledajući preko terena ka severnoj tribini, znala sam stopostotno da je Stefan negde tamo. Tamo u toj ogromnoj rulji, stoji sa svojim drugarima i nestrpljivo čeka početak derbija. Sama ta Stefanova pojava u našem razredu, naša prva rasprava i onaj čudni susret u kafiću, naterali su me da po prvi put u životu ozbiljno stavim prst na čelo. Naterali su me da dobro razmislim o svom životu i tome šta ja zapravo, istinski i svim srcem, želim od svoje sudbine.
„Kristina?!" nečiji muški glas me je uporno dozivao kroz gustu gomilu nabrijanih momaka koja je stajala svuda oko mene na tribini.
Ignorisala sam svesno svaku reč, svaku buku i pesmu koja se u tom trenutku čula na stadionu. Želela sam samo da nekako presečem, svesno donesem odluku i zauvek prekinem ovaj odvratni, neprijatni trougao u koji sam se potpuno sama i nepromišljeno uvalila. Glupača sam, znam... Uvek sam bila onaj tip devojke koja je najviše na svetu mrzela one likuše što sede na dve stolice i igraju se sa muškim osećanjima... a sada... sada sam ja ispala ta koja se svesno upetljala sa dvojicom potpuno različitih momka.
„Kristina, bre! Čuješ li ti mene?!" Nikolina snažna, gruba ruka me je odjednom uhvatila za rame i okrenula me na suprotnu stranu, prekidajući mi misli.
Trgla sam se iz svoje duboke anestezije i bacila jedan prilično bezvoljan pogled ka njemu. Kao da mi je on kriv za sve... Baš nisko, Kristina, baš nisko...
„Reci, Nikola?"
„Doneo sam ti pivo," reče on nadrkano, dok je u ruci pažljivo držao dve male staklene flašice Hajnekena.
Uzela sam tu pomalo toplu flašu od njega, ali naravno da nisam mogla sama da povučem i otvorim jebeni čep zbog svojih predugih noktiju. Još mi samo fali da ih sada slomim i otkinen u ovoj gužvi, a bukvalno pre dva dana sam uradila nove kod manikirke.
„Daj ovamo, pusti mene," Nikola je rutinski uzeo flašu nazad iz mojih ruku i jednim brzim povlačenjem ručke otvorio pivo.
„Evo ti, Kris, izvoli."
„Hvala ti, Nidžo," promrmljala sam automatski i povukla par dugih gutljaja tog gotovo vrućeg piva.
„Ala ga cirkaš, Kris. Muški, nema šta."
„Aha," zagrcnula sam se u momentu.
„Šta je sa tobom danas, Kris?" upitao me je odjednom, fiksirajući me onim svojim ispitivačkim, posesivnim pogledom.
„Kako to misliš?"
„Bukvalno si odustna u poslednje vreme, Kris. Pre samo par minuta si me lično poslala da nam nabavim pivo, a sad se kao čudiš zašto te uopšte dozivam?"
„Uh... izvini, Nidžo. Samo sam se zamislila nešto na kratko. U neviđenom sam haosu kod kuće sa mamom u poslednje vreme... Znaš već i sam celu tu priču."
„A da nije možda sve to ipak zbog onog debila Stefana, a?"
„Nikola... kakve sad, bre, on ima veze sa bilo čim od ovoga?! Nemoj opet da počinješ sa tim tvojim ljubomornim teorijama i scenama ovde na tribini, molim te."
„Od kako smo uopšte kročili u ovu njihovu raspalu rupu od stadiona, ti konstantno bacaš pogled ka severnoj tribini. A ti i ja prokleto dobro znamo ko se nalazi tamo danas."
„Ti stvarno misliš da se ja ložim na tamo nekog cigana?" izgovorila sam laž neverovatno samouvereno, gledajući ga pravo u oči.
Bože, koga ja to uopšte pokušavam da lažem ovde... Bukvalno balavim na tog istog cigana svaki put kada se nađe bilo gde blizu mene... i to se ložim kao neka najobičnija, naložena klinka u najgorem pubertetu.
„Iskreno se nadam da je tako. Sve su to pičkice i cinkaroši sa severa," dobacio je Nikola odvratnim, nadmenim potcenjivanjem u glasu, ubeđen da je ponovo pobedio u raspravi.
Eksplozija je usledila onog momenta kada su igrači istrčali iz tunela. Ceo stadion je stao na noge, a aplauz sa tribina je bio toliko jak da sam ga osetila duboko u stomaku.
Pogled mi je još jednom zalutao ka suprotnoj, severnoj tribini. Ovog puta razlog nije bio Stefan, već ono što su u tom trenutku priredili navijači Crvene Zvezde. Cela severna tribina je podigla hiljade najlona uvis, stvarajući ogromnu, dobru vizuelnu sliku. Tačno na sredini severa podignuta je džinovska, oslikana šetalica na kojoj je bio prikazan pokvaren parni valjak. Čista provokacija na račun nas Grobara.
Oko te šetalice vijorili su se najloni u crveno belim bojama, dajući čitavoj koreografiji kontrast i dubinu. A dole, preko ograde, bila je okačena velika parola sa jasnim natpisom. "Skupljamo staro gvožđe."
Morala sam sebi da priznam da je to bio šmekerski i originalan potez Delija. Okrenuli su šalu na sopstveni račun, a istovremeno nas otvoreno isprovocirali. Pokvareni parni valjak podsetio me je na sve bolne neuspehe Partizana ovih par godina, na sve loše partije i gubitke u evropskom takmičenju.
A onda je počela ona njihova prepoznatljiva pesma...
„Pune tribine ludih navijača i baklje svetle, ceo sever gori, bubnjevi tutnje i pesma se ori, jedite govna mi smo šampioni, ale ale!"
Glavni sudija je glasnim zviždukom ozvaničio početak utakmice i u tom momentu počele su da otkucavaju prve, najnapetije sekunde večitog derbija na krcatom stadionu Rajko Mitić.
Taj zvuk me je u sekundi vratio u surovu realnost, pravo u kavez južne tribine na kojoj sam stajala sa svojim drugarima.
„Grobari, ajmo sad svi, od prvog do poslednjeg minuta!" povikao je naš vođa glasno preko megafona, a njegov promukli glas odjeknuo je celim jugom pokušavajući da probudi masu.
„Ooo, Partizane..." poveo je pesmu.
„Oo Partizane, oo Šampione, uz tebe uvek smo mi i zato pobedi, pesme se ore i baklje gore, jer mi smo tvoji Grobari!"
Pesma se polako širila čitavom južnom tribinom, a ja sam zapevala iz sve snage zajedno sa svima oko sebe. Nisam uopšte morala ni na sekundu da razmišljam o rečima. Znala sam ih sve napamet još od malena, kao uostalom i svi ostali ovde. Hiljade grlatih glasova sa celog Juga spojili su se u jedan jedini, duboki i strašni huk koji mi je doslovno prolazio kroz čitavo telo i savijao kosti.
Nikola je stajao tik pored mene i urlajući pevao. Jednom rukom je i dalje čvrsto stiskao flašu piva, dok me je drugom povremeno zaštitnički držao za rame. Delovao je u tom momentu tako iskreno srećno i moćno u isto vreme. Kao da je na tribini postao sasvim druga osoba, svetlosnim godinama daleko od ljubomornog i agresivnog dečka kakvim se često predstavljao u školi i na ulici.
Oči su mu sijale od čistog uzbuđenja, a tenzija i osmeh koji je nosio bili su prosto zarazni. Ponekad bih ga uhvatila kako me krišom gleda iz profila, a kada bi se naši pogledi konačno sreli, brzo bi i pomalo stidljivo okrenuo glavu na drugu stranu. Bio je to neobičan, neverovatno redak trenutak u kom mi njegova blizina zapravo uopšte nije smetala.
Ali već u petnaestom minutu utakmice usledio je leden, brutalno hladan tuš. Primili smo gol na najgluplji i najjeftiniji mogući način koji je uopšte mogao da nam se dogodi na terenu. Naši igrači su delovali kao potpuno izgubljeni u prostoru i vremenu, nesposobni da povežu bar dva krštena pasa kroz igru.
„Jebem vam mater svima! Pokrenite se više, pičke jedne!" urlao je nervozno Mihajlo pored nas.
„Preokrenućemo ovo, brate, samo se opusti malo!" pokušavao je Nikola da smiri Mihajla.
A ovaj je naravno odigrao rizičan tiket na pobedu Partizana, pa je ta materijalna činjenica očigledno dodatno pojačala njegovu nekontrolisanu nervozu.
Kako je utakmica odmicala, ta teška napetost u vazduhu postajala je sve snažnija, gušća i opasnija. Gubili smo 1:0, a vreme prvog poluvremena je munjevito isticalo. Igrači na terenu su vidno davali sve od sebe, ali jednostavno nisu imali rešenja da probiju čvrstu odbranu Crvene Zvezde. Čitava masa na Jugu postajala je nestrpljiva i mogla sam u vazduhu fizički da osetim kako frustracija i bes rastu iz minuta u minut.
„Pa dodaj mu loptu, sunce ti jebem!"
„Zar ste toliko sebični jebemu mater..."
„Puuuu...."
Gunđali su stariji Grobari iznad nas. Stvarno je mogao da padne gol, samo da Kolumbijac nije bio toliko sebičan i uzaludno pokušao sam da završi kontranapad.
Nervozno sam odmahnula glavom nakon akcije i pogledala ka našem treneru, koji je besno vikao i dizao ruke uvis zbog propuštene šanse.
I onda, potpuno iznenada, u samom finišu prvog poluvremena, jedan od naših igrača uspeo je samostalno da probije odbranu. Bio je to tačno četrdeset i peti minut kada je lopta u opasnoj zoni stigla do Vukotića. Prelepo je i precizno poslao loptu u noge Kalulua, koji ju je vešto primio na grudi i u punom trku krenuo direktno u šesnaesterac Crvene Zvezde. Dva protivnička defanzivca su ga pratila u stopu, pokušavajući da ga obore.
Zamahnuo je svom snagom i opalio po lopti. Lopta je poletela prema golu ogromnom brzinom. Njihov golman je svesno pogodio stranu, ali jednostavno nije bio dovoljno brz da zaustavi projektil koji je Kalulu lansirao.
„Goooool, breeee!" prodrala sam se čim je lopta silovito zatresla mrežu iza golmana Crvene Zvezde.
„Idemooo, breeeee!" Nikola me je u potpunom delirijumu i euforiji koja je u sekundi zapalila celu tribinu zgrabio i jako zagrlio.
„Tako je, bre! Bravoooo!" vrištala je i Nađa pored nas, skačući po plastičnim stolicama dok je ceo Jug grmeo kao da ruši stadion.
„Jesam ti rekao, bre?! Probušili smo ih! Daćemo još jedan u drugom, videćete svi!" dobacio je Nikola u potpunoj euforiji, sa širokim, pobedničkim osmehom na licu.
Glavni sudija je ubrzo označio kraj prvog poluvremena, pa je rezultat ostao nerešen. 1:1. Nakon tri minuta nadoknade vremena. Čim se začuo zvižduk, ogromna rulja sa svih strana stadiona krenula je u stampedu prema toaletima i šankovima skroz gore na vrhu tribine.
A onda, potpuno iznenada, na samo par metara iznad nas, par likova se iz čista mira pokačilo međusobno iz nekog samo njima poznatog razloga. Pesnice su počele da lete na sve strane bez ikakve kontrole. Sa užasom sam gledala kako jedan momak, nakon serije brutalnih udaraca direktno u glavu, nepomično pada na beton. Vrisak preplašenih ljudi u sekundi je naterao sve oko nas da prekinu svoje razgovore. Par uplakane dece, koju su očevi doveli na tekmu, bežalo je u panici ka prolazu, pokušavajući da se skloni što dalje od tog krvavog meteža koji je gutao tribinu tik pored nas.
Nije to bila baš svakodnevna pojava, ali se, nažalost, dešavalo. Svaka grupa na Jugu imala je svoje tačno određeno mesto, svoje barjake, ideale i pravila. U tom surovom navijačkom svetu previše često se dešavalo da različite frakcije i grupe ne dele ista mišljenja... pa bi onda, ne iz čista mira, dolazilo do ovakvih krvavih scena gde brat udara na brata.
Na trenutak je izgledalo kao da se sve konačno smirilo. Udahnula sam duboko, sa ogromnim olakšanjem, i krenula polako da se vraćam na svoje mesto na plastičnim stolicama, tik pored preplašene Nađe i Nikole. Nažalost, u tom opštem stampedu i haosu ubrzo je ponovo došlo do jakog gurkanja, a jedan ogroman, nabildovan momak me je u trku snažno zakačio ramenom i bukvalno me bez milosti srušio na prljavi pod.
„Alo, bre! Debilčine, odmah da ste prekinuli sa tim sranjem!" urlao je besno vođa u megafon skroz sa šipke, gledajući odozgo šta se to dešava među nama.
„Prekidaj, bre! Odmah! Jebem vam mater glupu! Jel treba sutra novine da pišu o nama kako smo se pobili međusobom?!" njegov hrapavi, agresivni glas odjekivao je preko zvučnika i parparao vazduh nad celom južnom tribinom.
U tom trenutku, grupica krupnih, tetoviranih momaka iz prve ekipe umešala se bez razmišljanja i na silu počela da razdvaja te likove koji su se potukli. I dalje su jedni drugima unose u lice i opasno se prepirali, ali daljeg udaranja i pesničenja više nije bilo. Dok sam brisala dlanove od prljavštine sa betona, primetila sam dvojicu likova sa skroz krvavim glavama od udaraca, dok su ostali, koliko sam mogla na brzinu da ocenim, bili u koliko toliko čitavom stanju.
„Kristina! Jesi li dobro?!" Nikola je u potpunoj panici dotrčao do mene, odgurujući ljude oko sebe, samo da se uveri da se nisam povredila.
„Dobro sam, Nidžo, opušteno... Samo sam malo jače udarila dlanove."
Bez reči je uzeo moje osetljive šake u svoje naručije i zabrinuto pregledao pomalo crvenkaste dlanove. Na svu sreću, samo sam se blago ogrebala o onaj hrapavi, prljavi beton između razlupanih stolica. Nikola i Nađa su mi odmah pomogli da ustanem, a onda su me oboje još jednom zaštitnički pregledali od glave do pete, čisto da budu sto posto sigurni da sam čitava.
„Jesi li sigurna, Kris?" pitao je Nikola još jednom, a glas mu je prvi put blago drhtao.
Tada sam mu, po prvi put otkako ga poznajem, videla čist strah u očima... Kao da se na trenutak stvarno preplašio do smrti da će mi se nešto ozbiljno dogoditi u ovoj opštoj frci na tribini.
„Dobro sam, Nidžo, stvarno... Ne brini uopšte," rekla sam mu tiho, pokušavajući da ga smirim dok je drugo poluvreme samo što nije počelo.
Ostatak utakmice Nikola se doslovno nije odvajao od mene ni na milimetar. Sve vreme je, na maksimalnom oprezu, stajao pribijen uz mene i pazio na svaki moj korak sve do samog kraja. Svaki put kada bi neko prošao preblizu, njegovo rame bi se automatski našlo između mene i njega. Iako se, na svu sreću, sve na tribini brzo vratilo u kakvu takvu normalu.
Sam početak drugog poluvremena bio je još luđi i bolji od prvog. Grobari su u istom sekundu upalili stotine baklji čim je glavni sudija zviždukom označio nastavak meča.
Ogroman, gust dim u sekundi je zahvatio i progutao celu južnu tribinu, toliko da apsolutno nismo mogli više ništa da vidimo šta se uopšte dešava dole na terenu. Vrhovima pamučne majice sam brzo prekrila usta i nos, očajnički pokušavajući da ne udišem taj gusti dim baklji direktno u pluća.
A sa druge strane, momci oko mene su kroz taj gusti dim skačući grmeli i pevali prve stihove poznate pesme, kao da tenzija i dim uopšte ne postoje oko njih. Kako im, jebote, sve to ni najmanje ne smeta?! Mene su bukvalno nepodnošljivo pekle oči, a organizam me je bez prestanka terao da konstantno kašljem.
Ali pesma sa kopa se nije zaustavljala, probijala je taj dim kao grmljavina.
„Partizane jedini, mi za tebe živimo, samo tebe volimo, i tebi se divimo. A kad dođu nevolje, i kad dođe tuga, uvek će te voleti Grobari sa juga!35Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ6lFzpMLPWe
and then Add to home screen.