Stefan
Povukao sam poslednji dim pljuge, onaj što ti mučki peče grlo gorčinom, pa bacio pikavac na beton dok sam sa ekipom stajao ispred ulaza na sektor šest. Marakana se oko nas polako punila, a luda tenzija je opasno rasla u vazduhu između Severne i Južne tribine. Grobari su već znatno ranije zauzeli svoja mesta preko puta i vršili njihove poslednje pripreme pred sam početak večitog derbija.
Sagnuo sam se na pod, glumeći da vezujem odvezanu pertlu na patici. Pa neprimetno gurnuo upaljač u levu patiku da se ne vidi. Ponovo sam vezao pertlu i ispravio se.
Nekim čudom, stadion će danas biti pun do poslednjeg mesta posle ko zna koliko godina. Bukvalno se u vazduhu osećalo da će danas biti potpuni kolaps i ludilo od tekme. Napravio sam odlučan korak napred i stao direktno ispred obezbeđenja, nervozno nameštajući kapu na duksu.
„Karta na pregled!" reče mi lik iz obezbeđenja nadrkano.
Pružio sam mu kartu bez reči i odmah podigao obe ruke uvis. Krenuo je da me pretresa od glave do pete, prsti su mu išli grubo uz moje nogavice sa onom nekom pandurskom željom da mi pronađe bilo šta što je zabranjeno za unošenje na tribinu. Naravno, ništa. Samo sam mu se kiselo i drsko osmehnuo pravo u facu. Obožavam taj trenutak kad im jasno vidiš ono razočaranje u očima jer su ostali praznih ruku, a zapravo nemaju blage veze da mi dole u gaćama lagano bleje dve bengalke.
Dejan Stošić i Vuk Tanasijević su prošli odmah ispred mene, ozbiljno napakovani strobovima između nogu. Prošli smo na kraju svi uspešno, niko iz trupe nije pao na pretresu. Zbog unete pirotehnike bi uhvaćeni momci često plaćali neke nenormalne novčane kazne, a vrlo lako si mogao da popiješ i zvaničnu zabranu ulaska na stadion čitavih godinu dana. Žandari bi nas unutra stalno snimali onim svojim kamerama i telefonima iz daljine, tražeći u masi lica momaka koji upale baklje tokom utakmice.
Znao sam tu večnu igru mačke i miša i više nego dobro. Znao sam da samo jedan jedini pogrešan pokret na tribini može da te odvoji od onoga što najviše voliš na prilično duže vreme.
„Idem na kratko dole do Peđe. Nađemo se kasnije kod naše šipke," dobacio sam ortacima čim smo prošli kapije i gomilu obezbeđenja zajedno sa žandarmerijom.
„Važi, Stefke. Piči ti," reče Jovan Ilić.
Odvojio sam se od ekipe i krenuo betonskim stepenicama dole, pravo ka užarenom srcu severnog kopa. Kako sam silazio dublje, momentalno me je u glavu udario onaj dobro poznati, prepoznatljivi miks mirisa alkohola i vutre koji je gusto lebdeo u vazduhu. Na ovom mestu, neko je grozničavo pronalazio utehu i privremeni mir koji nikada nije imao kod kuće, dok su drugi još od malih nogu dolazili ovde, verno prateći ćaletov korak.
Svi smo mi ovde imali istu želju, brate. Da kroz navijanje izbacimo sav onaj nakupljeni bes i negativnu energiju, da se načisto ispraznimo kroz pesmu i alkohol dok nam glasne žice skroz ne popucaju.
Probijajući se kroz sve veću gužvu i zaglušujuću buku, u dnu kopa sam ugledao Mareta. Bio je bezvoljno naslonjen na metalnu šipku, tačno tamo gde je pre čitavu deceniju ponosno stajao i vodio navijanje hiljada ljudi.
On je bio čovek koji nam je svima bio bukvalno otac na ulici. On me je lično naučio kako da držim gard, kako da pokažem zube i ostanem čvrst kao stena kad god na asfaltu postane opasno i gadno. Ali onaj Mare kojeg sam ja pamtio iz klinčkih dana, ona nezaustavljiva, sirova sila od čoveka... Sada je bio samo bleda, tužna senka samog sebe.
Danas je imao jedva trideset godina, a izgledao je kao da je već proživeo dva cela života i u oba mučki izvukao onaj najdeblji kraj. Njegove nekada bistre i opasne oči sada su bile zamućene, krvave i crvene, ubijene ko zna kojim hladnim pivom po redu, i ko zna kojom povučenom crtom. Ruke, kojima je nekada mlatio trojicu nabrijanih likova odjednom bez da trepne, sada su mu blago i nemoćno drhtale dok je pokušavao da kresne upaljač i zapali pljugu.
Gledao sam ga sa strane i osetio kako me nešto mučki, iznutra steže u grudima. Zar je to, bre, krajnji cilj svega ovoga? Da na kraju postaneš samo hodajući spomenik sopstvene propasti na mestu koje si u životu najviše voleo?
„Gde si, Mare, kućo stara!" prišao sam mu sa leđa i čvrsto ga zagrlio.
Osetio sam pod rukom koliko je zapravo fizički propao, kao da grlim neko trulo, suvo drvo prekriveno starom duksericom.
„Ooo, Stefke... Gde si ti, jebote? Nema te nešto po kraju u poslednje vreme," nasmejao se polako, ali taj osmeh mu uopšte nije dopirao do očiju. Bile su skroz mrtve, prazne, kao ugašeni reflektori na napuštenom terenu.
„Evo, brate, tu sam. Znaš i sam priču, keva me pritisla sa novom školom. Bukvalno mi ne da da dišem od obaveza i učenja..."
„Onaj mali pacov Ilija te cinkario, a?" dobacio je, a u glasu mu se odjednom osetio onaj stari Mare koji je prezirao drukare i cinkaroše više od same policije.
„Ma da, bre, pička mala cinkaroška. Nego, pusti to... Kako si ti? Kako je mala?" upitao sam ga, a istog trenutka sam se ujeo za jezik.
Znao sam odmah da sam mu nesvesno nagazio najgoru moguću slabu tačku, ali već je bilo prekasno da povučem reč.
„Iskreno, ne znam... Nisam video svoju ćerkicu već mesec dana, brate. Ne žele više ni da me pogledaju, ni jedna ni druga."
Gledao sam negde u stranu, ka terenu, jer mi je postalo neizdrživo teško da ga posmatram takvog. Čovek koji je nekada jednim pokretom ruke vodio i podizao na noge hiljade i hiljade ljudi, sada nije mogao da dobije ni jedan jedini, kratak pogled od rođenog deteta...
„Brate, ne može ona da ti zabrani da viđaš svoju ćerkicu," rekoh tiho, više da bih razbio ovu mučnu tišinu nego što sam stvarno verovao u to što pričam.
„Imaš pravo bar na toliko, jebote..."
Mare se samo kratko osmehnuo na moje zaključke.
„E brate moj, zaboravljaš da je ovo 21. vek. Žene imaju sve privilegije ovog sveta..."
„Znam, Mare. Ali... ne možeš tako lako da odustanes od svega, brate."
„Džabe, brate moj. Klinka voli svog novog očuha, ne voli mene. A i koji ću joj kurac ovakav? Pogledaj me samo, Stefane."
Raširio je ruke, dok mu je poluprazna flaša piva jezivo zveckala u unutrašnjem džepu prsluka.
„Iskreno... bolje im je bez mene."
Zastao je na sekundu, a onda mu se čitavo lice skamenilo u nekoj čudnoj, bolnoj pomirenosti sa sudbinom. „Srećne su, to mi je jedino bitno. A ta njihova sreća nisam ja... Možda je na kraju ovako i najbolje."
„Mare, ti dobro znaš da te svaki klinac iz Pančeva voli i poštuje," rekoh, pokušavajući očajnički da mu bar malo podignem glavu iz tog kanala.
„Koliko si samo nas, klinaca iz kraja, izvukao iz najgorih sranja i problema?!"
„Jesam," dobacio je gorko, a glas mu je zvučao suvo i hrapavo, kao truli, probušeni auspuh.
„Zato sam vas sve i uvukao u ovu istu bedu. Nema sreće za nas, decu sa tribine, Stefke. Skapiraćeš i sam to jednog dana, zapamti šta ti kažem..."
„A, brate... Nije baš sve tako crno."
„Nego, jesi li video Peđu?" promenio sam temu. „Krenuo sam da ga tražim, brate."
„Eno ti ga tamo kod Nišlija," klimnuo je glavom ka grupi ozbiljnijih momaka u samom dnu kopa.
„Uhvatili su malopre nekog špijuna sa Dorćola."
„Majke ti? Ajde onda, brate, idem da vidim šta se dešava. Vidimo se kasnije, Mare."
Okrenuo sam se i krenuo ponovo kroz gustu gužvu. Sad, sigurno se pitate, kakvi, bre, špijuni na tribini? Da, Grobari su imali taj čest običaj da nam na Sever namerno šalju svoje mlađe klince, uglavnom iz svojih mešovitih krajeva Beograda. Zadatak im je da dođu, glume navijače Zvezde, posmatraju, snimaju lica telefonom i cinkare svojim vođama ko sve iz njihovog kraja dolazi na utakmice.
Posle te zbog toga jure po tvom sopstvenom kraju, sačekaju te uveče ispred zgrade, biju te štanglama i cimaju te mesecima sve dok psihički ne prelomiš i od muke ne pređeš na njihovu stranu. To je bio surov, prljav navijački rat koji traje već decenijama unazad.
Spustio sam se skroz dole do Nišlija. Peđa je stajao, hladan kao špricer i vidno nervozan, tik ispred klinca koji je uplašeno klečao na betonskom podu, odmah iza ograde. Mali je već bio ozbiljno prebijen. Lice mu je polako oticalo od svežih udaraca, a u očima mu se jasno video onaj panični, životinjski strah koji osetiš tek onda kada shvatiš da si svesno ušao na pogrešnu, opasnu teritoriju i da ti sada nema spasa.
„Voliš da nameštaš svoje drugare iz kraja, a, majmune?" ispitivao ga je Ivke besno, unoseći mu se u facu. Klinac je možda imao svega petnaest godina. Kako god, šta je sam tražio, to je na kraju i dobio... Na tribini godine apsolutno ništa ne znače ako si svesno krenuo pogrešnim, izdajničkim putem. Tako mlad, a već teška cinkaroška njuška...
Mislim, zamisli taj mozak. Uđeš na protivničku tribinu sa jasnim ciljem da cinkariš i slikaš ljude iz svog kraja, i pritom stvarno misliš da te niko među hiljadama ljudi neće provaliti? To se, brate moj, prosto ne radi. Uvek sam najviše na svetu mrzeo te ljigave pičkice koje su u stanju da ti danima glume najveće ortake, a onda te prvom prilikom prodaju kao prase na stočnoj pijaci za neke jadne, sitne poene kod drugih.
„Brate, keve mi, nije istina... To su sve najobičnije laži! Nikog ja nisam nameštao, jebote!" branio se klinac panično, dok mu je glas drhtao od čistog straha. Oči su mu bile pune teških suza koje su se na obrazima mešale sa svežom krvlju iz rasečene usne.
„Ma nemoj, laži? Ti stvarno misliš da sam ja glup i retardiran, je li?!" zarežao je Ivke.
„Znamo stopostotno da si pre deset dana namestio Pinkija," ubacio se još jedan stariji dečko sa onim hladnim, raširenim tonom koji nikada ne ostavlja ni mrvu mesta za bilo kakvo pravdanje.
„Nisam, jebote... Kažem vam, nemam ja nikakve veze sa tim likovima sa Juga!"
„Jel nisi?!" Ivke je u tom trenutku toliko ispizdeo da mu je iz okreta zalepio brutalnu šamarčinu preko celog obraza. Jak udarac je odjeknuo jače od topovske petarde.
„Gledaj ovo, majmune!" Ivketov drug je besno izvadio telefon iz džepa i gurnuo mu ekran pravo ispred natečenog nosa.
Na slici je taj isti klinac blejao zagrljen sa Grobarima u nekom kafiću, nasmejan, opušten i sa njihovim obeležjima.
„Kao, šatro navijaš za Zvezdu i držiš naš kraj, a ovamo preko nedelje blejiš i piješ sa njima?! Koga ti ovde zajebavaš, bre?!"
„Ajde, bre! Prestani više da cmizdriš i sliniš tu, pičkice mala!" prodrao se Peđa gromoglasno na klinca koji je sada, što od neizdrživih bolova, što od neviđene sramote pred celom tribinom, počeo ozbiljno i glasno da urla.
Levo oko mu se od onog šamara već skoro skroz zatvorilo, postajući modro, natečeno i krvavo.
„Teraj ga odmah napolje sa stadiona, u pičku materinu!"
Peđine reči su bile presudne i tu je bio kraj svake diskusije. Dvojica starijih su ga grubo ščepala za kragnu i bukvalno izbacila kroz kapiju stadiona kao najobičnije smeće. Gledao sam kratko za njim dok su ga nosili i samo pomislio, ako već u startu ne možeš muški da istrpiš malo batina i držiš jezik za zubima, onda ti definitivno i nije mesto u ovom surovom okruženju. Kop jednostavno nije bio za svakoga, ovde se svaka kardinalna greška i izdaja plaćaju odmah, surovo i na licu mesta.
„Gde si, Peđa," prišao sam mu sa strane čim se situacija raščistila i pružio mu ruku.
„Ooo, Pančevac! Gde si ti, brate, nema te ko para pred prvi u mesecu!" nasmejao se iskreno i privukao me u onaj svoj prepoznatljivi, čvrsti bratski zagrljaj.
„Šta ima novo tamo u tvom kraju? Jeste li se primirili barem malo, a?"
„Znaš već i sam kako je, brate. Uvek vlada neka tenzija na ulicama, ali držimo našu liniju i ne damo nikome da priđe. Došao sam malo danas na tribinu da izbacim ventil iz glave, ubi me ova nova škola sa obavezama," rekoh, dok mi je pogled već polako bežao dole ka travnatom terenu gde su se igrači oba kluba uveliko zagrevali.
„Škola, a? Ma pusti te priče, brate. Nema leba od škole više u ovoj državi," gorko se nasmejao Peđa, ali mu je fokusirani pogled odmah odlutao ka ogradi gde su momci upravo kačili našu glavnu, udarnu zastavu "Delije Sever."
„Ajde objasni ti to mojoj kevi... Samo je zanima šta će drugi reći o nama..."
„Matorci, brate. Uvek mora da bude po njihovom, ili nikako drugačije..."
„Ništa, ajde, pičim ja polako nazad gore kod mojih. Vidimo se kasnije, brate."
Okrenuo sam se i krenuo ponovo uz strme betonske stepenice. Povratak na suprotnu stranu kopa bio je znatno teži nego dolazak dole. Sad je već sve bilo krcato, bukvalno do poslednjeg mesta, da igla nije imala gde da padne.
Dok sam se polako provlačio kroz masu, pažljivo sam gledao lica ljudi oko sebe. Bilo je tu stvarno svega. Klinci koji su vidno drhtali od čistog navijačkog uzbuđenja, ali i oni najstariji, matori vukovi koji su u životu preživeli i Bari i Tokio, a i dan danas ponosno stoje tu, na istom mestu, sa potpuno istim onim ludim žarom u očima. Ponovo sam se u mislima nevoljno vratio na Mareta. Gde je zapravo on u celoj ovoj našoj priči? Da li su i svi ovi ljudi oko mene zapravo samo neke buduće, blede senke poroka i ulice, ili smo mi ovde ipak nešto mnogo više od toga?
A onda su mi misli, onako potpuno nepozvane odjednom zalutale pravo ka Kristini. Zar opet o njoj da razmišljam ovde, jebote život?! Protresao sam snažno glavom levo desno kao da želim bukvalno fizički da izbacim tu njenu sliku pred očima, ali prosto nije vredelo. Sigurno je i ona tu negde večeras, preko puta nas, na onoj južnoj tribini sakrivena negde duboko među onim njenim uštogljenim pozerima iz škole. Verovatno stoji tamo u kopu, maksimalno sređena, lepa i nasmejana, jedva čekajući da počne opšte ludilo na terenu.
Šteta, stvarno neviđena šteta. Tako dobra i lepa devojka, a navija za Partizan. Ta glupa misao me je u tom momentu peckala unutra znatno više od one sveže posekotine na usni i svih onih starih ožiljaka koje vučem po telu.
„Evo ga, Stefke! Jebote, pa gde si ti do sad?!"
Osetio sam odjednom jak, drugarski stisak na desnom ramenu. Jovan Ilić me je muški prodrmao sa leđa, a ja od sopstvenih dubokih misli nisam ni skapirao kada sam uopšte uspeo da stignem nazad do našeg mesta gore kod šipke.
„Ma, zadržao sam se nešto dole..." rekoh mu potpuno smireno, nameštajući duks. „Jesu li ušli na kraju svi naši momci iz ekipe?"
„Jesu, brate, opušteno, svi smo do jednog na broju. Evo vopi ovde, klepi odmah jedno pivo na brzinu dok se nije ugrejalo," reče Jovan i pruži mi u ruku hladnu, znojavu limenku Zaječarskog piva.
Trgno sam limenku na nagli trzaj, otvorio je i povukao jedan dugačak, hladan gutljaj, osećajući kako mi alkohol polako prolazi kroz vene i prijatno opušta svaki zategnuti mišić na telu. Sva ona pritajena napetost u sekundi je nestala, a teške misli su se konačno izgubile u masi.
Pogledao sam pravo ka južnoj tribini preko puta terena. Grobari su već uveliko podigli svoje velike barjake. Masivna crno bela platna su se divlje sudarala sa blagim povetarcom na vrhu njihovog kopa. Ta njihova ogromna masa odjednom je složno počela da peva prve ozbiljnije provokacije usmerene ka nama. Pesma je naglo krenula, onaj njihov dobro poznati, prepoznatljivi spori ritam koji je sa sobom nosio ton čiste, iskrene mržnje.
„I Zvezdu da mi ponude, da je jebem i za džabe, ne bi je jebao ja, kurva je ciganska..."
Gromoglasno je odjekivalo sa druge strane prepunog stadiona. Pojedinci sa naše strane kopa su besno zviždali na te stihove, dok se većina nas starijih samo blago i hladnokrvno nasmejala na tu njihovu standardnu prozivku.
„Alo! Slušaj ovamo svi! Ajde sad da nas čuju, bre!"
Peđin duboki glas na jakom megafonu presekao je svu onu spoljnu buku na stadionu kao oštar nož zategnutu kožu. Stajao je ponosno na svom mestu na platformi uz ogradi, na samom vrhuncu svog navijačkog zadatka. Svaki čovek na tribini je u tom sekundu tačno znao šta sledi...
„Ja stvarno ne znam šta se ovde zbiva..." počeo je Peđa polako u megafon, a hiljade i hiljade spremnih grla su istog tog jebenog trenutka zapevala sa njim u savršenom glasovnom jurišu, doslovno parajući vazduh iznad Marakane.
„Ja stvarno ne znam šta se ovde zbiva, bili ste Zagreb, sada ste Torcida, Hrvatski geni ponovo se bude, jer vaše senke za poljudom lude!"
Grmelo je tako da se tlo pod nogama ozbiljno treslo.151Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡv4j9P707jf
151Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡq5qsZCrLHj
„Daj taj barjak ovamo brzo!" prodrao se Jovan iz sveg glasa pored mene, dok je spretno kroz zbijenu gomilu ljudi provlačio jedan od onih naših običnih teleskopskih štapova na rasklapanje.
Rutinskim, uveliko uvežbanim pokretom, Jovan je raširio štap do kraja i odmah bez razmišljanja otkinuo onaj najtanji, savitljivi gornji deo. Taj mali bič na samom vrhu bio je realno preslab za vetar na stadionu. Mlatarao bi bezveze kao običan prut i čitav barjak bi se samo krivio i lomio. Čim ga je uklonio, dugi štap za pecanje dobio je savršeno čvrstu, stabilnu osnovu na samom vrhu. Provukli smo veliko platno našeg barjaka na štap bez ikakvih problema.
„Kod koga je selotejp? Daj, brzo!" reče Jovan.
Izvukao sam široku, lepljivu traku iz unutrašnjeg džepa dukserice. Dok je on muški zatezao platno, ja sam krenuo da motam oko krajeva. Prvi brzi krug, drugi, pa treći... Selotejp je prepoznatljivo i glasno škripao dok sam ga svom snagom zatezao oko klizavog štapa i samog kraja materijala.
„To je to. Nema šanse da mrdne nigde..." reče Jovan zadovoljno i podiže ga visoko iznad glave.
Ogroman, crveno beli barjak sa jasnim natpisom i grbom naše ekipe počeo je ponosno da se otvara i vijori visoko iznad naših glava. Gledao sam fascinirano u to platno pod Jovanovim čvrstim rukama kako se moćno pomera levo, desno, jasno iskazujući svaki detalj i liniju na velikom platnu.151Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡiQ1ys8svfW
and then Add to home screen.