Anja i ja smo se razdvojile ispred centra. Ona je žurila na svoj dejt sa Damjanom, bila je sva ushićena i nervozna, kao da ide pred matičara, a ne na večeru. Samo sam je zagrlila i poželela joj sreću, pa krenula kući.
Kad sam stigla, mama je bila u kuhinji, premeštala suđe i tiho pevušila neku pesmu. Ostavila sam kese na krevet, a onda se prišunjala iza nje nečujno, kao mačka.
Bila je okrenuta leđima, blago đuskala dok je slagala tanjire, a u uvetu joj je visila jedna bela slušalica. Čula sam poznate stihove kako promiču kroz njen glas.
„Trebalo je da prećutim ti sve vrele poruke, da sklonim i brišem... al sam mislila da ispadnem fer... a i poznaješ me ti kako dišem..."
Nasmejala sam se tiho. Moja mama i te njene pesme. Obožava Milicu, uvek se unese kao klinka, pa još dok nešto radi po kući.
„Milica Pavlović, haaa", razvukla sam reč, čekajući da se okrene.
Trgnula se, skoro ispustila tanjir iz ruke. „Jao, Ivana! Uplaši me, dete!". Spustila je tanjir i skinula slušalicu iz uva.
„Ups. Inače, trebala bi malo više da se smeješ. Tako si mnogo lepša i mlađa", počela sam da je peckam dok je stajala pomalo pstiđeno.
„Maaa, ti mala. Izgledam odlično za svoje godine!" pravila se da je ljuta, iako je znala da je stalno zezam. Duga kosa, crne oči, atletska građa, iako je već u četrdesetim godinama, izgledala je bolje nego mnoge klinke.
„Šalim seee, mamaaa", bacila sam joj se u kratak zagrljaj i otrčala do kesa. „Vidi kakvu sam haljinu uzela!"
Pažljivo sam izvukla haljinu iz kese i raširila je ispred nas. Bila je oduševljenja mojim izborom. „Vau, dušo, odlična je! Bićeš mi najlepša!" razvukla je osmeh preko celog lica.
„Ali se i dalje ljutim na tebe zato što ne želiš da slaviš rođos".
Eh, eto je opet. Prethodna dva dana me je uporno ubeđivala da napravim žurku kod kuće. Koga bih, zaboga, pozvala? Ona bi nakupila svu familiju, pa bi krenula pitanja od kojih bih naradije pobegla kroz prozor.
Na kraju je nekako popustila kad sam joj priznala da me Anja vodi u neki kafić. Bolje i to nego ništa. Ne volim kad se pravi frka oko mog rođendana. Zašto bih slavila činjenicu da starim? Prekosutra ću biti godinu dana starija, vau, svetsko čudo...
„Mama..." uzdahnula sam, gledajući je pravo u oči. „Pričale smo već o tome. Obećala sam ti da ćeš za moj osamnaesti biti sve po tvom. Možeš da praviš šta hoćeš i kako hoćeš, ti si šef. Ali do tada... pusti me da dišem malo, okej?"
Govoreći to, stvarno sam mislila svaku reč. Novi grad, novi život... Ljudi iz prošlosti nisu nam potrebni. Nikog nije bilo briga za nas dve, i to je gola činjenica. Od kako smo se preselile u Pančevo, niko nam nije došao u posetu.
„Dobro dobro, zato ću ti na osamnaestom naplatiti ove propuste, biće za pamćenje" rekla je, mrdajući kažiprtom u vazduhu.
Mogu već da zamislim kako će to izgledati. Velika sala, puna nepoznatih ljudi, neki koji nas jedva znaju, a pojedini koji nas zapravo i mrze. I svi oni s jednim ciljom, zabava, alkohol i hrana. Ali dogovor je dogovor... biće onako kako ona bude htela.
„Mhmm, idem da legnem malo. Umorna sam".
Krenula sam ka spavaćoj sobi, ostavivši mamu da nastavi opuštanje uz muziku. Odlučila sam da bacim neki film na Netflixu, da se malo opustim i skrenem misli sa svega. Kasnije me čeka razgovor sa Anjom, želim da znam celu priču šta bude između njih. Ako se ne smuvaju, prosto ću ih zadaviti oboje.
Damjan P.O.V
Nikada nisam imao običaj da izlazim po restoranima. Zapravo... ovo mi je prvi put. Možeš ti to, Damjane, samo ostavi dobar utisak, ništa teško. Kurac moj ništa teško, pomislio sam u sebi, trema me je opasno ubijala, dok je Anja za promenu sedela potpuno opušteno.
„Dobro veče, šta želite da naručite?" konobarov glas presekao je tišinu u mojoj glavi.
„Meni kisela voda, po mogućnosti sa limunom", rekla je Anja.
Super, sad ja treba nešto da izvalim... šta da naručim? kad pijem samo pivo.
„Okej, a vi?" pogled mu je pao na mene.
Restoran je bio moderan, sve oko nas šljaštilo, ljudi u skupim košuljama i haljinama, a ja sam se osećao kao da sam ušao na pogrešna vrata.
„Imate pivo?" ispalio sam, jebiga.
„Damjane..." čuo sam kako tiho reaguje, onako u fazonu ajde, smiri se.
„Ustvari... dajte mi isto što i njoj", brzo sam se ispravio, spuštajući pogled na sto. Nisam morao i ovde da klošarim. Ne kada sam sa njom. Ona to nije zaslužila.
Pokušao sam da se osmehnem, ali znao sam da sam providan. Nije bilo šanse da nije primetila kako se ne pronalazim na ovakvom mestu.
Konobar je spustio čaše pred nas, a onda i meni sa onim menijem koji je delovao kao naučna fantastika. Gledam, penne quattro formaggio, rich burger, brusketi, wrap sa biftekom, pasta. Šta je, bre, ovo? Gledaj ti ove cifre. Od čega je ova hrana, od zlata?
Anja je bez razmišljanja uzela gurmanski doručak. Isto i ja. Nisam imao pojma šta sve tu ima ali ako ona uzima, sigurno je dobro. Ona se smeškala mojim facama dok sam listao meni. Primetila je svaku moju grimasu i svaki put bi prsnula u smeh. To je valjda dobro, smeje se. To mi je bilo jedino bitno.
„Baš si mi lepa kad se tako smeškaš", iskoristio sam trenutak da raspalim kompliment.
„Ma jel? A inače nisam?" podigla je obrvu.
„Ne, ne, uvek si lepa. Samo sa osmehom još više", promrmljao sam, a u sebi, bravo Damjane, debilu. Ne znaš ni kompliment da daš kako treba.
Nasmejala se onako slatko, ma to što mi je srce kucalo kao ludo samo je još pojačalo taj trenutak. „Opusti se, zezam te", dodala je, pruživši mi onaj njen pogled, onaj zbog kog se topim.
Vreme je teklo brzo. Hrana, zapravo je bila dobra, nisam se nadao. Ali džabe, svaki put kad bih probao da se skoncentrišem na tanjir ispred sebe. Pogled bi mi pobegao nazad ka Anji. Njeno lice, njen osmeh, sve na njoj je bilo jebeno prelepo.
„Znaš... zapravo nikad ne idem na ovakva mesta. Tačnije, ovo mi je prvi put. Samo zbog tebe", priznao sam dok sam uzeo gutljaj kisele vode.
„Zašto? Ima stvarno lepih restorana, sa odličnom hranom", upitala je, i dalje sa tim osmehom koji nije skidala s lica. Sve je teklo glatko, baš kako treba.
„Jebiga", slegnuo sam ramenima. „Nekako se ne pronalazim na takvim mestima".
„Ako ti se ne sviđa, uvek možemo da promenimo mesto", rekla je smireno, kao da želi da mi olakša. U tom trenutku mi je stvarno laknulo. Stvarno je bila dobra. Fina. Prava.
„Nije potrebno... ovaj put mi je top. Sa tobom ovde", odgovorio sam, odlučan da ne pokvarim ovaj momenat. Valjda mogu da izdržim jedno jebeno veče u nekom restoranu za bogate. Toliko mogu da uradim. Sve za nju.
A onda, nešto se promenilo. Kao da se vreme usporilo. Ljudi oko nas, buka, muzika, sve je postalo nebitno. Ostali smo samo nas dvoje, tu za tim stolom. Nisam želeo da to ispari. Hteo sam da ovaj trenutak traje zauvek.
ns216.73.216.54da2
and then Add to home screen.