Kristina
„Nema šanse, cigane! Ovo je prvi, i poslednji put da me vidiš u ovom smeću!" dobacila sam kroz smeh, dok me je Stefan i dalje potpuno zaljubljeno gledao.
Toliko mu se, svideo taj pogled... Samo zato što sam obukla duks njegove Crvene Zvezde koji mi se, iskreno, ni malo ne sviđa. Znači fujčina, brate... Ne bih ga obukla u životu, samo da napolju nije padala ova dosadna kiša. Mislim, nije kiša bila ni najveći problem, već moja jebena majica koja je pod vodom postala skroz providna i razgolitila mi ceo prednji deo tela... Kakav pakao, čoveče. Šta da nisam obukla brus posle presvlačenja u svojoj sobi, kada sam skidala onu srebrnu haljinu? Video bi me sada potpuno golu... Bože. Naježila sam se na samu pomisao na to.
A onaj njegov lepi gest da prekine moje mučenje sa natopljenom tkaninom i pomogne mi da skinem majicu... Iskreno, to je bilo neviđeno slatko od njega. Ne znam ni sama zašto sam se uopšte u tom momentu okrenula ka njemu i ostala da stojim ispred njegovog nosa u onom mom čipkanom brusu, koji je bio toliko utegnut da su mi grudi doslovno sevale na sve strane u punom sjaju.
Valjda mi je toliko prijao taj topli dodir njegovih prstiju po mom stomaku da me je skroz začarao pod pritiskom i prosto me naterao da mu sama pokažem ono što sam prvobitno htela na sve načine da sakrijem od njega...
„Ne budi baš tako sigurna u to, princezo..." šaputao je veoma tiho, gledajući me bez treptaja.
„Nemoj tako da me gledaš... Prestani, molim te," rekla sam jedva čujno. A moja donja usna, vibrirala je pri svakom sitnom pokretu.
Bio je udaljen od mene svega pola koraka. Njegov oštar pogled bio je i dalje pribijen direktno za mene, samo što ovog puta duks uopšte nije bio u centru pažnje njegovih očiju... Već moje mokro, razmazano lice. Tim crnim očima i ozbiljnim pogledom, bukvalno me je terao na zlo. Kao da je tim samim pogledom lomio sve one teške barijere između nas. Barijere koje sam ja sama danima stvarala misleći da time štitim njega, a i sebe od svojih roditelja.
„Zašto? Smeta ti, a?" pitao je.
„Ne..." ujela sam se za jezik, kada mi je bezobrazna misao prošla kroz glavu.
Lažem samu sebe, a lažem i njega. Ne želim više uopšte da slušam mamine bolesne pretnje i tražim svoja glupa opravdanja kako odbijanjem štitim Stefana... Želim samo ovog trenutka da poljubim te njegove vrele usne i budem zauvek samo njegova. Samo njegova i ničija druga na ovom svetu.
Želela sam u tom trenutku sama da mu naglas izgovorim da mi se neviđeno sviđa, ali... Iskreno, on je to već i te kako znao. Nije tu više bilo nikakve potrebe za formalnim priznanjem, zar ne?
Gledali smo se tako još par sekundi pod drvenim krovom pećurke, iako je meni delovalo kao da prolaze dvocifreni minuti. Šta to radimo nas dvoje? Hoćemo li konačno priznati jedno drugom šta osećamo i završiti više zauvek sa ovom agonijom? Bože moj, daj mi samo snage da skupim hrabrost i da mu sve priznam pred tobom i sobom.
U sledećem svom koraku, Stefan se lagano priljubio uz mene... Bila sam svega par milimetara udaljena od njegovih grudi. Njegov topao dah udarao mi je u lice dok smo se i dalje nemo posmatrali. Bože, kakvi smo... Kao neka mala deca koja nemaju hrabrosti da urade taj prvi, najvažniji korak.
„Princezo..." krenuo je nešto da kaže, ali sam ga prekinula.
Stavila sam svoju šaku na njegove usne i primakla mu se za onaj jedan jedini milimetar koji nas je još delio od poljupca.
„Samo... samo, ćuti. I poljubi me, Stefane."
Čim sam spustila šaku sa njegovog lica, njegove usne su divlje nasrnule na moje. Zatvorila sam oči, presrećna, i taman kada sam se spremila da otvorim usne i pustim njegov jezik da zaluta unutra... moj telefon u šorcu počeo je nenormalno jako da vibrira i zvoni, uništavajući ovaj predivan, zapravo, savršen trenutak.
Zar je ovo uopšte moguće?! Jebemu mater i telefonu i svemu!
Stefan se prvi odvojio od mene, sa izrazom lica u kom se jasno videlo koliko je totalno nezadovoljan i besan. Jebem ti život... Izvadila sam drhtavom rukom telefon iz zadnjeg džepa i pogledala u ekran koji je svetleo u mraku pod pećurkom.
Nikola Petrović...
Šta sad on hoće od mene? Na prvu sam pomislila samo da odbijem poziv i nastavim sa Stefanom tačno tamo gde smo stali... Ali sam se onda prisetila da je on i dalje u Hotelu Tamiš sa mojim roditeljima. Verovatno su ga moji i nagovorili da me pozove i proveri gde sam do sada, jer sam već dosta puta tamo na krovu ignorišala mamine uzastopne pozive i glasovne poruke.
„Moram da se javim... Izvini, Stefane," rekla sam mu tiho.
Nije bio ni najmanje zadovoljan... Znao je i on sam ko me tačno zove u ovo doba, ali nije želeo da pravi dodatne scene. Samo je besno odmahnuo glavom i oborenog pogleda seo na drvenu klupicu pod pećurkom.
Opet mu to radim... Iznova ga povređujem ovim svojim glupim potezima i skretanjem pažnje na druge ljudi.
Mislim da je konačno došlo vreme da zauvek završim celu tu priču i sa Nikolom, a i sa svojom majkom koja samo još više zakuvava stvari u mom ljubavnom životu.
„Hej...?" povukla sam zelenu slušalicu na ekranu i javila se na taj prokleti telefon.
Možda stvarno nije trebalo uopšte da se javim? Možda je trebalo samo ponovo da ignorišem i njegov poziv? Dosta pitanja vrtelo mi se po glavi dok sam čekala da mi se Nikola obrati sa druge strane veze.
„Jebote, Kris! Gde si nestala?" vikao je Nikola.
„Izašla sam malo na vazduh da prošetam... A onda je počela ova kiša," uzvratila sam hladno i nekontrolisano slegla ramenima, iako me preko telefona nije mogao videti.
„Aha... Da, kako da ne. Prošetala pravo do Stefanijine žurke, jel da?!" dobaci on ironično.
„Čekaj... Kako ti znaš da sam ja tamo? Nađa ti je rekla?"
„Brate, nije mi ona rekla ništa... Već drugi ljudi koji su bili na toj žurci! Šta si ti uopšte mislila, Kris? Da neću saznati gde se smucaš?!"
Momentalno sam zaćutala. Nisam znala šta pametno više da mu kažem, dok mi se bes skupljao u grudima.
„I znam i te kako da je i onaj Stefan tamo, Kris..." reče Nikola.
„On nema nikakve veze sa ovim... Nikola," presekla sam ga oštro, pokušavajući da ostanem pribrana.
„Gde si tačno sad? Pošalji mi adresu gde da dođem kolima da te pokupim?"
U pozadini preko slušalice jasno se čuo poznati zvuk jakog motora njegovog automobila i brisači kako brzo seku kišu. Već je uveliko bio u kolima i tražio me po gradu.
„Ne treba mi nikakav prevoz!" rekla sam drčnim tonom, kako bih mu jasno stavila do znanja da mi stvarno nije potreban njegov prevoz. Iako smo trenutno, realno gledano, bili u lošoj situaciji. I Stefan, i ja.
„Ma daj, Kris, naravno da ti treba prevoz! Kiša pljušti kao luda napolju! Tvoji matorci i moji će nas oboje zadaviti ako te ne dovedem kući ovog momenta!"
„Snaći ću se sama!" pokušavala sam na sve načine da pobegnem iz ove odvratne situacije, ali jednostavno nije bilo moguće... U ovom trenutku, ovde na livadici pod pećurkom, morala sam da izaberem. Nikola ili Stefan. I ako ću skroz iskreno i iz duše... Bez razmišljanja bih izabrala Stefana.
„Kristina!" viknuo je agresivno preko telefona, izgubivši kontrolu.
„Prestani da se dereš na mene!"
„To je samo jebena vožnja do kuće... Neću ti ništa uraditi, daj odrasti više!"
A Stefan je sa strane pratio celu ovu situaciju i upijao svaku moju reč. Nisam više znala šta da radim sa sobom... Ako izaberem da me Nikola pokupi kolima, to će iznova iznervirati Stefana i ponovo ću ga slomiti i oterati od sebe. A ako izaberem da ostanem ovde sa Stefanom na kiši? Imaću brutalan sukob sa svojom porodicom i srušiću sve u kući do temelja...
Nervozno sam rukom prešla preko svoje mokre, zamršene kose. Hajde... Misli, Kristina, misli brže! Stefan ili Nikola?!
Na vezi, Nikola je i dalje besno nešto gunđao sebi u bradu dok je nestrpljivo čekao moj konačni odgovor. Ali, ja ga uopšte nisam slušala... Ni malo. Pogledala sam sa strane ka Stefanu, sedeo je i dalje potpuno mirno na onoj istoj drvenoj klupi i nemo čekao moju konačnu odluku. Jebote, Kris! Odluči se već jednom u tom svom glupom životu!
„Poslaću ti adresu..." presekla sam konačno tu mučnu tišinu u sebi, ali uopšte ne zato što sam birala Nikolu. Niti sam ga želela blizu sebe. Bilo je to zato što sam želela da odem i konačno se oči u oči obračunam sa svojom majkom i njenim ucenama.
Prekinuli smo poziv. Odmah sam na brzinu poslala Nikoli tačnu lokaciju gde se nalazimo Stefan i ja pod pećurkom. Doleteće ovde kolima za manje od pet minuta, a Stefan stoji tu, na par koraka od mene... Sranje... Možda ovo ipak nije bila nimalo pametna ideja, Kristina, glupačo jedna.
Pogledala sam Stefana drhtavim očima.
„Da pogađam, Nikola dolazi po tebe?" ustao je sa klupe.
„Da..." rekla sam kratko, gutajući knedlu u grlu.
Okrenula sam se ka Stefanu. „Možeš sa nama ako hoćeš? Ne želim da te ostavim ovde na kiši..."
Ispala bih prava kučka kada ga ne bih bar pozvala sa nama... Bilo mi je jasnije nego ikada da će Nikola načisto poludeti i napraviti haos ako me vidi sa njim, ali me u tom trenutku iskreno nije bilo briga za njegovo mišljenje. Već sam previše toga sjebala večeras, i ta pomisao me je doslovno ubijala iznutra.
„Ne... Biću ja dobro," odgovori Stefan hladno.
Lagano je iz džepa uzeo paklu i izvadio jednu cigaretu i zapalio je na vetru. Povukao je dva duga dima, pa me još jednom pogledao pravo u očima... Ali ovog puta, taj pogled bio je pun gorkog razočaranja.
„Sačekaću ovde s tobom dok on ne dođe... A onda se ti i ja više nećemo viđati, princezo."
„Stefane... Molim te..."
„Ne. Samo pusti, okej?! Izabrala si njega... I to je kraj priče."
Ubrzo se u daljini prolomio zvuk dobro poznatog auta... Nikola.
Okrenula sam se ka putu i ugledala kako njegov crni Bmw ubrzano prilazi po mokrom asfaltu, ka našoj livadici. Okrenula sam se u sekundi nazad ka Stefanu da mu bilo šta kažem... Ali njega više nije bilo pod pećurkom. Otišao je bez reči, nestao u mraku pod kišom... Sranje! Kakvo jebeno sranje!
Pretrčala sam polako preko mokre trave do kola, dok mi je Nikola iznutra već otvarao vrata suvozača kako bih se odmah ubacila unutra, na sigurno. Uletela sam unutra kao furija, i brzo zatvorila vrata za sobom. Nikola me je posmatrao bez treptaja dok mi je kiša curila niz razmazano lice.
„Trebalo je odmah da me pozoveš, Kris... Došao bih po tebe, gde god da si bila," reče on. Znala sam i sama da bi došao bez prigovora... Ali jednostavno nisam želela.
„Jesi li dobro?" upitao me je sada pomalo brižnim tonom.
Meni apsolutno nije bilo do bilo kakve priče... Sama pomisao na Stefana i onaj njegov razočarani pogled... Uništila sam potpuno celo veče. Uništila sam sve što smo imali. Uništila sam sve ono o čemu sam noćima bezobrazno maštala isključivo sa njim.
„Jesam..." promrmljala sam jedva čujno kroz zube, bespomoćno bacajući pogled kroz zatamljen prozor.
Bože... Baš sam ispala kurva prema njemu. Baš onakva kakvom su me iza leđa ogovarali. Možda sam stvarno drolja? Šta ako su svi ti tračevi ipak istina? Igram se svesno sa obojicom i ne mogu da odaberem stranu. Stefanovo nezadovoljno, slomljeno lice pratilo me je u stopu, ma gde god da sam gledala.
Sela sam još dublje u kožno sedište, skroz mokra i nervozna do ludila, dok mi je mučna tišina u kolima doslovno probijala mozak.
Već duže vreme tražim način i pravi trenutak da prekinem sve sa Nikolom. Želela sam samo Stefana, ali jednostavno nisam znala kako da to izvedem a da ne napravim opšti haos u školi, i kući... Ali večeras, dok mi se Stefanov razočarani pogled urezivao u glavi, znala sam da je došao kraj. Moram da završim s ovim, kako god znam.
„Kris?" dozivao me Nikola posle par minuta tiše vožnje.
Okrenula sam se bezvoljno ka njemu. „Šta?"
„Zašto nosiš taj ciganski duks?"
Na svu ovu muku. Ja sam totalno zaboravila na Stefanov duks koji sam i dalje imala na sebi... Da je bar bio neki sasvim običan, siv ili crn, pa ajde, mnogo lakše bih se izvukla iz Nikolinih teorija. Ali baš Zvezdin duks... Sigurno će skapirati da je Stefanov, pre ili kasnije... Dečko ipak nije toliko glup.
„Haljina mi je bila skroz natopljena i mokra od kiše... A onda mi je neki nepoznati lik sa žurke ponudio svoj duks da se ne smrznem," slagala sam na brzinu.
„A ovaj šorc sam uzela iz Stefanijinog ormara..."
„Ha! I baš ciganski duks, a?" dobaci Nikola ironično.
„Veruj mi, ni meni nije bilo nimalo drago da oblačim ovaj fuj dukser... Ali nisam imala nikakav drugi izbor, Nidžo."
„A da to ipak... nije Stefanov duks, Kris? Ko bi drugi šetao to sranje po našem kraju?"
„Nikola... Kao da je uopšte bitno čiji je duks u ovom trenutku!"
„Da! Jebeno je bitno, Kris! Znam i te kako da ti je baš on dao taj duks! Nisam budala, mene ne možeš više da lažeš!" viknuo je, udarivši dlanom o volan.
„Prekini više da se dereš na mene, čuješ li?! Ne mogu to više da podnesem!" viknula sam i ja na njega.
„A ja mogu da podnesem to što me ti varaš sa tim ciganom?! Jel tako, Kristina?! U školi crvenim zbog tebe dok te svi bukvalno nazivaju droljom, i ko kreten te stalno branim... A izgleda da su ipak svi oni u pravu!"
Stigli smo ispred moje kuće, ali se žestoka svađa i dalje nastavila u kolima. Reči su sekle vazduh kao žileti. Kada sam čula šta mi je izgovorio, obuzeo me je takav bes da sam počela nekontrolisano da urlam na njega na sav glas.
„Znači... I ti me sada nazivaš droljom zajedno sa njima?!"
„Čekaj... Nisam tako mislio, Kristina... Izvini..." promenio je ton u sekundi kada je shvatio šta je izgovorio.
„Završili smo, Nikola! Zauvek! I ne obraćaj mi se više u životu!"
Izletela sam besno iz auta i svom snagom zalupila suvozačeva vrata za sobom. Ups... Jadna kola, ona mi stvarno nisu bila ništa kriva, a opet su izvukla najdeblji kraj. Ali nisam više mogla... Ne mogu da verujem da me i on, čovek koji tvrdi da me voli, naziva droljom umesto da bar pokuša da me razume. A onda, kada izgovori nešto što nije trebalo, uhvati ga onaj njegov jadni napad krivice i hoće uporno da se izvinjava i pravda. E pa, ne može više tako. Želudac mi se prevrtao, ne želim više u životu da ga trpim.
Dok sam besno i odlučno koračala ka velikim ulaznim vratima kuće, još jednom sam nesvesno podigla kragnu duksa ka licu, gurnula nos u mekani materijal i snažno uvukla u nozdrve Stefanov prepoznatljivi, muški miris.
Par koraka kasnije... Osetila sam nekakvo čudno, neverovatno olakšanje u grudima.
Napokon sam završila sa Nikolom. Zauvek. Možda ću sada konačno moći da odem kod Stefana, da mu priznam sve i kažem mu istinu... Ako uopšte bude želeo i da me pogleda posle ove užasne večeri.40Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡNozlp0mzTM
and then Add to home screen.