Stefan
Oštra sunčeva svetlost je probijala kroz roletne, tačno na onom mestu gde je falilo jedno plastično krilce, udarajući mi pravo u poluzatvorene, otečene oči. Glava mi je bila neprijatno teška, a u ustima sam i dalje osećao gorak ukus sinoćnog poraza i pomešanog ukusa piva i rakije. Gotovo nikakav sam dohvatio telefon sa stolčića i pogledao na ekran, 10:15. Sranje. Prva dva časa su mi već uveliko otišla u kurac. Izgleda da ću i ovog puta lagano propustiti školu... Ma, ko ga jebe uostalom, neće svet propasti za jedan neopravdani dan više.
Ali ono što me je zapravo naglo trglo i definitivno izbacilo iz kreveta nije bilo to jebeno sunce u očima, nego besni, povišeni glasovi koji su dopirali iz dnevne sobe. Izgleda da su se keva i ćale ponovo pokačili oko neke nebitne gluposti ili još jednog u nizu izmišljenih problema.
Ispravio sam se u sedeći položaj i uz težak uzdah ustao sa kreveta. Iskreno, nisam imao ni trunku snage ni volje da ga sad zatežem i sređujem. Ignorisajući potpuni nered u sobi, otvorio sam orman i zgrabio prvi pamučni šorc koji mi je pao pod ruku. Navukao sam ga na brzinu i krenuo ka hodniku. Tek tada, dok sam hodao ka vratima, mozak mi se konačno skroz razbudio i počeo u glavi da premotava sinoćne scene... Glupavi poraz u samoj završnici derbija, pa onda ono krvavo peglanje sa Grobarima u parku posle tekme... Ma, čisto ludilo od noći, brate.
Izašao sam u dnevnu sobu i odmah natrčao na dobro poznati pakao. Keva i ćale su urlali jedno na drugo iz sve snage, sa iskolačenim očima i nabreklim žilama na vratu. Skoro pa sasvim svakodnevna, klasična scena u našoj bednoj i nikakvoj kući.
„Ne može više ovako, čuješ li?!" kevin glas presekao je moje bučne korake po starom laminatu.
„A kako da bude, Jovana?! ćale joj je u sekundi uzvratio još glasnije, drsko.
„Prestaćeš da piješ, ili ja ove sekunde idem iz ove kuće?!"
„Ma idi više u pičku materinu! Samo se pitam ko će uopšte da te primi takvu aljkavu i lenju?!"
„Znači sad sam ti odjednom aljkava i lenja? Stoko jedna pijana!"
„Ma jok, nego šta si?! Ajde prosvetli me, molim te... Kad si ti zadnji put unela neke pare u kuću? Kad, a? Nikad, jebote! Da mene nema, svi bi ovde pocrkali od gladi."
Zastao sam na samo par koraka od kupatila. Ono poznato škripanje starog laminata me je vešto izdalo. Oboje su u istom trenutku prekinuli raspravu i naglo se okrenuli prema meni.
Keva je prva gorko spustila pogled ka podu. Ćale nije. Samo me je nepomično gledao onim svojim teškim, mamurnim i mutnim pogledom punim nekog bolesnog razočaranja. Kao da sam ja, samim tim što postojim, taj koji mu je uništio čitav život i sve planove.
„Evo ga i tvoj sinčić," promrmljao je besno kroz zube.
„Dobro jutro i tebi."
„Dobro jutro? Deset je sati, Stefane!"
„Pa?"
„Pa škola ti je počela u osam?!"
„Znam da je počela u osam, ćale."
„Onda, šta radiš ovde, pička ti materina?!"
Samo sam ravnodušno odmahnuo glavom i produžio dalje ka kupatilu. Nisam imao ni najmanju želju ni snagu da mu objašnjavam gde sam bio sinoć i zašto sam zakasnio. Koliko su oboje bili slepi i pijani od sopstvenog besa, nisu čak ni provalili da mi je celo lice razlupano i modro od sinoćne tuče... Ha... toliko o njima, njihovoj pažnji i tom čuvenom roditeljstvu.
„Stefane, pitao sam te nešto?!" povikao je za mnom.
„Kao da bi ti razumeo nešto, ćale..."
„Razumem ja sve odlično! Ideš na one tvoje raspale utakmice, drogiraš se tamo sa onim tvojim narkomanima sa ulice i jebeno ništa ne radiš u životu! Ništa te, bre, ne zanima!"
„A ti kao znaš bilo šta o mom životu?! Odjednom te, zamisli, kao zanima moj život, e?! Daj, ćale, ne seri više, molim te!"
„Stefane..." dobacila je keva preplašeno, pokušavajući očima da mi da znak da ućutim i ne dolivam ulje na vatru. Vala, dosta je bilo... više neću da ćutim nikome, jebote.
„Šta, bre?!" Glas mi je izleteo iz grla mnogo jače, grublje i nekontrolisanije nego što sam planirao. Sve je odjednom puklo u meni i reči su počele sam da izlaze iz mojih usta.
„Svaki dan slušam vas kako se derete jedno na drugo. Svaki jebeni dan! I onda se oboje setite mene kad treba da pronađete krivca za vaš jadni život!"
„Pa mi se i svađamo samo zbog tebe! Derište nezahvalno!" povikao je ćale.
Nasmejao sam se blago, sa ogromnom dozom ironije u sebi... Klasična, dobro poznata poezija roditelja, kako nije trebalo ni da se rodim i kako im samo uništavam živote i porodicu... Slušam tu istu priču od svog jebenog rođenja, po svaki božiji dan, toliko da unapred znam svaku njihovu sledeću rečenicu i psovku upućenu samo meni.
„Pa koji ste me kurac onda uopšte pravili?! Jesam li ja možda sam birao da se rodim, je li, bre?!"
„Nemoj da si tako bezobrazan, Stefane!" reče keva, pokušavajući da spusti loptu.
„Ma, zabole me više za sve..."
Ćale je napravio korak prema meni. U levoj ruci je i dalje stiskao skoro praznu staklenu flašu, dok je desnu šaku već spuštao i stezao u čvrstu pesnicu.
„Pazi dobro kako pričaš sa mnom, govno jedno malo!"
„Šta je?! Udarićeš me, a?!"
Nisam se povukao ni za milimetar unazad. Jebeno ga se više uopšte nisam bojao. Ako hoće da se bije, pobićemo se muški, tu na licu mesta. Ali mu sigurno više nikada u životu neću dozvoliti da me zastrašuje tim njegovim konstantnim pretnjama.
Keva je odjednom preplašeno stala između nas dvojice, dobro znajući da je ćale bio spreman da fizički krene na mene. Sve troje smo to u toj sekundi jako dobro znali. To je uostalom uvek i jedino znao... Dranje, nasilje, udarci i večno izigravanje žrtve.
Nisam više želeo da čekam ni sekundu da se ova svađa pretvori u nešto još gore i krvavije. Okrenuo sam se bez reči, ušao u kupatilo i zalupio drvena vrata za sobom. Tek kada sam ostao sam u toj tišini, naslonjen na pločice, shvatio sam koliko mi je srce zapravo tuklo u grudima kao ludo.
Naslonio sam obe ruke na lavabo i pažljivo pogledao svoj odraz u ogledalu. Ljubičasta, modra šljiva prostirala mi se ispod levog oka, prelazila preko jagodice i išla sve do slepoočnice. Nije bila ništa specijalno ogromna, ali je bila i više nego dovoljna da je svako primeti iz aviona. Usna mi je bila blago iscepana tačno po sredini... Onaj lik od dva metra me je dobro klepio sinoć u onom haosu.
Ni sam ne znam zašto, lagano sam prstima dodirnuo tu natečenu kožu i istog sekunda se namrštio od oštrog, peckajućeg bola.
„Jebote..." promrmljao sam.
Odvrnuo sam slavinu do kraja i počeo mučno da se umivam ledenom vodom. Svakim dodirom samo sam još više pojačavao peckanje i bol. Dugo sam držao mokre šake preko lica, pokušavajući da nekako izbacim mamurluk iz glave i bar malo umirim to neprijatno pulsiranje vrele kože.
***
„Kućo, kunem ti se, nismo imali skoro ovako ozbiljnu šorku sa Grobarima."
Vuk Tanasijević je sedeo preko puta mene u bašti lokalnog kafića i mrtav ozbiljan, sa raširenim zenicama, prepričavao sinoćne scene sa derbija. Za to vreme, ja sam potpuno bezvoljno mešao kašičicom kafu koju zapravo nisam ni imao želju da pijem.
„Ma brate, sve je bilo do jaja, dok žandari nisu zasrali celu tuču svojom pojavom," rekoh gledajući u nebo.
Iako je bilo tek pola dvanaest pre podne, tamni oblaci su već uveliko prekrili ono malo sunca koje je trebalo danas da nas ogreje. To je taj naš standardni, balkanski ritual pred početak leta. Jedan dan prži sunce, a već sledećeg kiša i opšte nevreme. U jednom momentu bude prijatnih +25 stepeni, a već u sledećem olujni vetar ruši drveće i kida sve pred sobom. Klasična priča, brate moj...
„Mislis da je neko možda dojavio pandurima? Jebeno smo se tukli u onom mračnom parku u sred noći, niko od prolaznika nije mogao da nas vidi na onoj livadi bez trunke svetla," zamislio se Vuk, paleći cigaretu.
„Verovatno nas je samo pratio neki spektor u civilu dok smo se sastajali... sumnjam da je neko drukao pandurima."
Vuk je nekoliko sekundi ćutao, zagledan u dim cigarete koji mu se polako gubio iznad glave.
„Sve je moguće, brate."
„Daj mi jednu pljugu... Sinoć mi je u onoj frci ispala jebena pakla iz džepa."
Bez imalo razmišljanja, Vuk mi je odmah pružio svoju paklu cigareta i upaljač koji je već bio opasno pri kraju. Uzeo sam jednu pljugu, stavio je u usta i spretno je zapalio, pa povukao onaj prvi, dugački dim. Čisto olakšanje u glavi, brate moj...
„Gde je Deki uopšte?" upitah ga, puštajući dim ka nebu.
Od nas trojice iz ekipe, iskreno sam najviše očekivao da će upravo Dejan biti taj koji će bez razmišljanja zajebati školu i prvi banuti ovde na bleju, a kad ono, Vuk i ja smo ga prvi preduhitrili. Deki je još od sinoć negde zapalio i uopšte se ne javlja na telefon. Ko zna gde je taj ludak otišao i sa kojom je osvanuo...
Verovatno tamo negde bleji sa nekom ravom dok Vuk i ja pijuckamo kafu i razmišljamo šta se dešava sa njim. Švalerčina stara...
„Nemam pojma, brate. Zvao sam ga par puta, telefon mu je skroz ugašen," reče Vuk sležući ramenima.
Odjednom, moj telefon je glasno zavibrirao po staklenom stolu kafića. Ko li je sad, jebote?
„Da nije možda Deki?" ponadao se Vuk.
Uzeo sam telefon u ruke i pogledao notifikacije na polomljenom ekranu. Odmahnuo sam glavom, za divno čudo, bila je to Kristina, ne Deki. Otkud sad to da mi ona šalje poruke na Instagramu?
Na prvu mi je kroz glavu prošao da to nije slučajno još jedna u nizu onih Nikolinih zvrčki i provokacija. Danas, mnogo devojaka daje šifre društvenih mreža svojim momcima, a i obrnuto... kao neke ljubomorne uhode, bre. Realno, zašto bi mi ona uopšte pisala... zapitao sam se.
Otključao sam telefon i ušao direktno u njen čet.
„Hej, izvini što ti pišem ovako odjednom... Možeš li možda da dođeš kod mene za sat vremena, da uradimo onaj zajednički rad iz istorije?"
Ah, da... Apsolutno sam skroz zaboravio na taj jebeni školski rad iz istorije.
„Mogu da banem," napisao sam joj kratko i hladno, ne dajući nikakav preterano veliki značaj čitavoj toj priči...
„Odlično! Vidimo se onda, Stefane."
„Nisi mi dala adresu, brate."
„Jao, da! Ulica Jovana Gavrilovića 15"
„Do jaja, znam gde je to... Vidimo se, princezo."
Nije više ništa odgovorila na to. Samo je ostavila poruku na seen. Lagano sam se osmehnuo u sebi.44Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡEuAHWZr3hn
Tačno sam znao da me je iskulirala i ostavila bez odgovora samo zbog tog nadimka koji sam joj namerno zalepio. Taj nadimak ju je nervirao više nego išta, a meni je to, naravno, bio samo još veći i slađi razlog da je stalno tako zovem.
„Opa, smeješ se i kuckaš poruke. Neka pičoka, a?" Vukov veseo, prozivački glas naglo me je trgao iz misli. Potpuno sam zaboravio da uopšte sedim u kafiću sa njim.
„Ma ništa spec, brate," rekoh i zaključah telefon, stavljajući ga na sto.
„Daj, ne seri, molim te... Ne bi se ti tako podlo smeškao u ekran da ti je ta riba nebitna!"
„Lepo ti kažem, brate moj... Ništa specijalno, opušteno."
Vuk se samo podlo nasmejao i ravnodušno odmahnuo glavom. Znao me je dovoljno dugo da provali kada tačno treba da me pusti na miru, ali isto tako i dovoljno dobro da zna da ja uglavnom počnem da pričam celu priču tek onda kada me neko dovoljno dugo mrači.
„Ajde, pričaj, brate... Slušam te pažljivo," reče Vuk i nasloni se na naslon stolice.
Pogledao sam ga preko ivice stola. Na trenutak sam ozbiljno razmišljao da mu kažem za Kristinu. Da mu kažem kako sam sinoć, usred one jebene gužve i svega što se dešavalo na stadionu, opet mislio na nju. Kako sam je zamišljao preko puta, na Jugu, među hiljadama Grobara. Kako mi je bilo dovoljno samo da znam da je negde tamo, pa da mi se ceo mozak potpuno raspadne.
„Ma brate... neka riba iz škole. Profesorka nam uvalila da radimo neki zajednički rad iz istorije, pakao..."
Spustio sam pogled ka stolu, praveći se da mi uopšte nije stalo ni do Kristine ni do tog rada. Ali znajući Vuka i njegovu njušku, znao sam da ga neću tako lako prevariti ovim mojim lažnim facama i hladnim stavom.
„Čekaj, čekaj, bre! A da to nije nekim slučajem ona mala što ti je zveknula šamarčinu ono veče ispred kafića, a?!" iznenada me preseče Vuk sa osmehom.
Eh, do kurca... pomislih u sebi, zatečen.
„Zar ste to videli, jebote?!"
„Pa, dobro, nisu videli baš svi iz ekipe, ali ja vala jesam... Mala ti je bogami odvalila ozbiljnu vaspitnu," reče Vuk i počne još glasnije da se smeje.
„Jebiga... Baš je ta u pitanju," promrmljao sam gorko, skrećući pogled.
„Znao sam! Pali te ta mala grobarka, a? Zato si je onomad i branio u kafiću pred celim krajem. E, sad mi je sve skroz jasno, kućice moja!"
„Ajde ne jebi me, Vuče, molim te... Ne palim se na nju uopšte. Samo imamo taj jebeni rad da odradimo zajedno i to je to, ništa više."
Počeo je Vuk sad da me zajebava i pecka, ali realno nije uopšte pogrešio. Mala grobarka je stvarno znala dobro da udara. Bila je to, bez zajebancije, prva devojka u mom životu koja se uopšte usudila da podigne ruku i udari me, i to sačuvaj Bože pred celom mojom ekipom. Kristina je imala ozbiljna muda i to sam morao sam sebi u lice da priznam. Nije bio baš čest primer da naletim na takve ribe... i baš zato mi se i sviđala. Bila je potpuno drugačija od svih onih plastičnih i praznih devojaka u razredu.
Vuk je nastavio da se cepa od smeha, slepac provokatorski. A realno, i jeste bilo smešno sa strane, samo što ja nikada u životu nisam voleo da pokazujem bilo kakve emocije kada mi se neko stvarno sviđa. To je u našem svetu najveća moguća slabost koju drugi sa ulice jedva čekaju da iskoriste protiv tebe. Prvo krenu da ti prete, pa ti prebiju ili siluju devojku, čist primer drugima da ti pokažu koliko su opasni i ozbiljni u ratu.
„Čekaj, bre... Zar nije to ona mala bogatašica? Kako se beše zove... E, da! Kristina Veljković?" naglo uozbilji ton Vuk.
„Ti je poznaješ?!" začuđeno sam ga pitao. Ipak nisu išli u istu školu, a njeno ime nije baš toliko kružilo po navijačkim krugovima da je svi znaju.
„Pa kako da je ne znam, brate moj... Mnogi likovi iz grada su završili na ozbiljnoj robiji zbog njenih roditelja, advokata!"
Šokirala me ta informacija. Znao sam celu tu priču da su joj roditelji bogati, ali nisam očekivao da su jebeni advokati. U glavi sam držao da samo najverovatnije drže neku ozbiljnu firmu ili tako nešto...
„Ti, brate, dobro znaš da ja nikada nisam voleo da blejim sa tim bogataškim snobovima... ali ovog puta je stvar izgledala potpuno drugačije."
„Znam, brate. Čudo živo..."
„Znaš šta je najgore?" izgovorio sam odjednom.
„Šta?"
Slegnuo sam ramenima.
„Ništa."
„Vopi?" upitao je.
Pogledao sam ga mrtav ozbiljan. Nismo čak ni ovu domaću kafu završili, a već hoće da pređemo na sledeće piće. Mada, iskreno, nije mi se ni pila ova kafa.
„Sad je pola dvanaest."
„Pa?" podigao je desnu obrvu, kao da sam ga upravo uvredio odbijanjem.
„Brate, tek je počeo dan... Kakvo, bre, pivo sad."
„Zato i pitam. Imaš ceo dan da razmišljaš o njoj..."
„Ajde, marš u kurac," rekoh kroz smeh.
„Znači pivo?" tražio je poslednju potvrdu da ode do šanka i uzme dva hladna piva.
Nisam mu odgovorio, samo sam klimnuo glavom i pogledao ka ulici. Vuk je ustao i otišao prema šanku, a ja sam ostao sam za stolom.
Ostao sam još nekih pola sata sa Vukom u bašti kafića, pijući one krigle piva prilično velikom brzinom, čisto da ubijem onaj teški osećaj u stomaku i pripremim se za ono što sledi. A onda je konačno došlo vreme da pođem dalje... Kristina, njena kuća i tenzija oko tog zajedničkog rada. Pozdravio sam se sa Vukom i iz kafića direktno produžio ka njenoj adresi. Što pre stignem tamo, brže ćemo sve to odraditi i skinuću je sa kurca već jednom... bar sam tako ubeđivalo samog sebe dok sam hodao ulicom.
Dok sam se približavao njenom kraju, sve oko mene je počelo naglo da se menja. Nije više bilo onih naših sivih, napuklih zgrada, iscrtanih grafita i razlupanih ulaza. Ulazio sam u miran, skockan kvart sa velikim, modernim kućama, visokim kapijama i kamerama na svakom ćošku. Pravi tajkunski i advokatski raj. Hodao sam sa rukama u džepovima bermuda, svestan da sa ovom modricom ispod oka i rasečenom usnom strčim u ovom kraju kao divlja zver puštena u muzej.
Zaustavio sam se ispred ogromne kućerine, okružene visokim betonskim zidovima od par metara. Jebote, zar je ovoliko ogromna?! Znao sam generalno da je Kristina bogata i da zasigurno ima ozbiljnu gajbu, ali iskreno, nisam baš očekivao nešto ovako... Ovo, brate moj, nije obična kuća, ovo je jebena vila iz holivudskih filmova...
Čvrsta kapija od gvožđa izgledala je toliko novo kao da je niko nikada nije ni pipnuo. Sve je bilo čisto, iskreno previše čisto za moj ukus. Čudno, ali je čak i sam vazduh mirisao potpuno drugačije u ovom bogataškom kraju. Snažan miris sveže pokošene trave i nekog skupog cveća čije ime nemam pojma ni kako se zove, dopirao je sa druge strane tih visokih zidova. Negde duboko u dvorištu čuo se tihi, ritmični zvuk prskalica koje pedantno rade svoj posao, kao da i ta trava ovde ima svoj strogi raspored kada sme da raste.
Pored vrata primetio sam moderno dugme koje je svetlelo svetloplavom bojom i mali zvučnik sa strane. Pretpostavljam da treba tu da zazvonim i sačekam da se neko konačno pojavi. Prišao sam, pružio prst i pritisnuo jednom, pa odmah zatim i drugi put. Tek tada sam nasumično podigao pogled ka gore i primetio ogromnu, crnu kameru tik iznad ulaznih vrata.
Naravno. I kamera. Imam trip kao da me već snima i analizira duže nego što bi trebalo. Gde sam ja ovo uopšte došao, jebote? Šta ja zapravo tražim ovde... Na sekund sam ozbiljno razmišljao da se samo okrenem na pete i odem odakle sam i došao. Moje izgažene patike su mi odjednom delovale još jeftinije i prljavije nego inače. Kao da apsolutno ne pripadaju ovom uglađenom betonu.
Krenuo sam nestrpljivo da zazvonim i treći put, ali su me teška vrata pretekla i samostalno se otvorila. Starija žena u svojim šezdesetim godinama stala je direktno ispred mene. Uniforma na njoj bila je doslovno kao iz filmova, crna, perfektno ispeglana, bez ijedne jedine štrafte. Zar ovi njeni imaju i pravu poslugu u vili?! Ne može jebeno gore od ovoga... promrmljao sam u sebi, vidno besan na samog sebe.
Premerila me je kratko i hladno, od glave do pete, kao da pokušava da shvati kakva sam ja to ulična njuška i šta uopšte tražim na ovom pragu.
„Dobar dan, mladiću. Kako mogu da vam pomognem?" reče žena tišim, pomalo promuklim glasom.
Na njenoj uniformi, sa leve strane, primetio sam malu srebrnu pločicu sa ispisanim imenom.
„Dobar dan, Jovana... umm... treba mi Kristina. Imamo neki zajednički domaći rad da radimo za školu."
„A vi ste Stefan Stajić, je li tako?" upitala je odjednom prilično ljubazno, menjajući stav.
Osmeh joj je bio na mestu, ali oči uopšte nisu pratile taj isti ton. Kao da je uveliko navikla da radi ovo sto puta dnevno i da joj niko od svih tih prolaznih ljudi uopšte ne ostaje u pamćenju. Donekle sam je i razumeo... Ko još, jebote, zapravo voli da služi razmaženim bogatašima? Niko. Jebeno niko na ovom svetu.
„Tako je, gospođo. Glavom i bradom," rekoh kratko, pokušavajući da delujem opuštenije nego što sam se osećao.
„Uđite, mladiću. Ona je gore, u svojoj sobi," osmehnula se blago i pomerila u stranu, ostavljajući mi sasvim dovoljno prostora da zakoračim u dvorište ove ogromne, skupe tvrđave.
Klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti i prošao pored nje. Dvorište je bilo veoma ogromno, puno živopisnog cveća i perfektno podšišane žive ograde, koju je u tom momentu neki lik, verovatno baštovan, pažljivo oblikovao i seckao velikim makazama. Koliko uopšte ljudi radi u ovoj kući, jebote?! Pitao sam samog sebe u sebi, iako sam bio svestan da taj tačan broj verovatno nikada neću saznati.
Sve ono što sam do sada imao prilike da gledam samo na televiziji, u raznim stranim filmovima i serijama, sada mi je u punom sjaju blejalo direktno ispred očiju. Potpuno iste te nadrealne scene. Baštovani, privatne služavke, verovatno i lični kuvari i ko zna ko sve još... Ko bi, jebote, uopšte rekao da posao advokata u ovoj državi može sebi da priušti ovako otmen i skup život.
„Izvolite, uđite unutra, Kristina vas već očekuje gore," reče Jovana i otvori mi masivna ulazna vrata od vile.
Klimnuo sam joj još jednom glavom i bez reči zakoračio unutra za njom, spreman za susret sa princezom.
Unutrašnjost vile bila je, ako je to uopšte bilo moguće, još više skuplja i lepša nego samo dvorište i sam ulaz. Većina zidova i podova bila je urađena od čistog mermera, a po plafonima su visili masivni, skupoceni lusteri koji su svetleli na sve strane. Mogu samo u glavi da zamislim o kojim se tu četvorocifrenim ili petocifrenim ciframa radi, uloženim u čitav ovaj nameštaj, gradnju i uređenje imanja.
Starija žena me je tiho sprovela na drugi sprat. Popeli smo se uz široke, mermerne stepenice i zakoračili u dugačak hodnik koji je imao bar šest ili sedam različitih prostorija. Gospođa me je samo blago uputila ka jednim drvenim vratima na kraju. Pretpostavio sam odmah da je iza njih Kristinina soba. Pokucao sam tek reda radi i odmah ih nepristojno, drsko otvorio bez čekanja odgovora, kao neki pravi seljak sa ulice. I naravno, bio sam u potpunosti u pravu... Kristina je opušteno ležala na svom ogromnom, crno belom krevetu, očigledno čekajući da se ja napokon pojavim.
„Stigao si konačno..." osmeh joj se polako izvijao na licu dok je ustajala sa kreveta.
Bila je prilično opušteno obučena za kućnu varijantu. Imala je na sebi veoma kratak, sportski pamučni šorc i sivu krop top majicu koja joj je potpuno razgolitila ravni trbuh. Prava bomba, jebote.
„Aha, tu sam..." prišao sam joj bliže i kratko je zagrlio, čisto prijateljski i radi reda.
Dok se ona pomerala, na brzinu sam bacio pogled i zagledao se po njenoj sobi. Bilo je tu gomila knjiga na zidnim policama. Izgleda da Kristina voli da čita. Ali na zidovima... Na zidovima je imala razne uramljene fotke, postere Partizana i slike njihovog stadiona. A najgore od svega, tačno po sredini glavnog zida imala je ručno okrečen i odrađen veliki Partizanov grb, kao i još neke njihove navijačke rekvizite. Odvratan prizor, druže moj... Odmah bi joj, majke mi moje, prekrečio i prefarbao celu sobu u crveno belo da mogu. Potpisujem glavom da bi joj te boje stajale hiljadu puta lepše uz nju.
„Sedi slobodno, Stefane. Sad ću da donesem sve što nam treba od pribora i papira," reče ona i odmah počne aktivno da čeprka po donjim fiokama svog radnog stola.
Seo sam na taj njen udoban krevet... Jebote, koliko je samo bio mekan, za razliku od onog mog tvrdog u sobi na kom spavam kao da sam legao na beton, a ne na dušek. Kristina mi je u tom momentu bila okrenuta leđima dok je tražila stvari, pa sam iskoristio priliku i uglavnom posmatrao samo nju. Prelep prizor njene zategnute zadnjice u onom kratkom šorcu jednostavno nisam mogao niti želeo da ignorišem.
Mala Grobarka je stvarno prelepa i opasana riba na svoje načine, brate..44Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡNVFuNXNAnh
and then Add to home screen.