Kristina
Zvono za kraj časa odjeknulo je hodnicima kao spas, ali za mene je to bio samo početak nove vrste pritiska. Profesorkin glas sa istorije o zajedničkom radu još uvek mi je odjekivao u glavi. Kao i Nikolina tvrdoglavost da me maločas pred celim razredom odvuče sa strane i napadne zato što moram da radim taj projekat sa Stefanom. Mislim, halo, pa ja to nisam tražila. Bunila sam se, ali profesorka nije htela ni da čuje za izgovore. Kako on ne može to da skapira u toj svojoj tupavoj glavi, umesto što me stalno napada i tripuje da imam nešto sa Stefanom?
Polako sam pakovala udžbenik i svesku u torbu, osećajući Stefanovo prisustvo pored sebe. Nije žurio, ni najmanje. Svaki njegov pokret bio je kul i potpuno miran. Želela sam da ga pitam još hiljadu stvari, ali me je teška senka koja je iznenada pala preko klupe zaustavila.
„Kris, idemo? Moramo da krenemo ranije," Nikolin glas je bio neobično veseo, kao da se maločas ništa nije desilo između nas, kao da one glupave svađe nije ni bilo.
Nismo zvanično bili zajedno više od 48 sati i ta napeta pauza visila je u vazduhu između nas kao neki neplaćeni, mučni dug. Ali Nikola Petrović je imao taj talenat da ignoriše realnost kad god mu ona ne odgovara. Pred drugima iz škole smo i dalje morali da glumimo onaj naš savršeni, zlatni par.
„Kris, čuješ li me ti uopšte?" njegov glas je sada postao oštar, gubeći onu fejk veselost.
Podigla sam glavu. Nikola je stajao iznad mene, povremeno bacajući kratke, netrpeljive i popreke poglede ka Stefanu. Iza njega su stajali Nađa i Mihajlo. Nađa je nervozno kuckala nešto po telefonu, dok je Mihajlo već nestrpljivo cupkao u mestu, jedva čekajući da krene.
„Evo, evo... samo da se spakujem."
„Jedva čekam, samo da konačno stignemo u Beograd!" reče Nađa, ne skrećući pogled sa telefona.
„Da, da. Večeras ide još jedno lagano karanje cigana," dobacio je Nikola nadmeno, lupkajući prstima po mojoj klupi u brzom ritmu bubnja, kao da u svojoj glavi već uveliko čuje jug i navijanje.
Okrenula sam se ka Stefanu. Čuo je apsolutno ceo razgovor. Naravno, ovi moji retardi nemaju blage veze da je dečko Delija. Kako bi, uostalom, i znali... Ne bih ni ja znala da ono veče igrom slučaja nisam završila u onom kafiću.
Stefan Stajić je sasvim polako spustio svoju crnu torbu na klupu. Bez ijedne jedine reči, jednim brzim, odsečnim pokretom, skinuo je duks sa sebe, otkrivajući crnu majicu sa natpisom „Četnici Sever." Mišići na rukama su mu se u tom trenu utegli, a onaj prepoznatljivi prkos u očima bio mu je jasniji nego ikada pre. To je bio čist navijački odgovor na Nikolinu prozivku.
Nikola ovog puta, na svu sreću, nije odreagovao. Samo se okrenuo na drugu stranu i iskulirao Stefanovu provokaciju, iako se iz aviona videlo da je jedva, jedva suzdržao jezik da ne dobaci još neko sranje protiv Crvene Zvezde i Delija.
Stefan je opušteno podigao svoju torbu. Dok sam ja ustajala i uvlačila stolicu u klupu, iskoristio je savršen momenat da mi se približi sa leđa. Bio je toliko blizu mene da nam se dah bukvalno sudarao u vazduhu, a jak miris njegovog parfema pomešan sa mirisom duvana potpuno me je ošamutio i pomerio s mesta. Naslonio mi je ruku na rame, blago me stisnuo i šapnuo mi tik uz uvo, tako da mu osetim usne na koži.
„Vidimo se na derbiju, princezo..."
Taj njegov hladan, samouveren glas poslao je u sekundi brutalan talas jeze pravo niz moju kičmu, praveći potpuni uragan u mom telu. Zadrhtala sam cela, a taj nadimak „princezo" odzvanjao mi je u ušima kao najlepša i najopasnija uvreda istovremeno.
Iako su se Nikola i ekipa već malo udaljili ka vratima, primetili su kako mi Stefan nešto šapuće pre nego što je potpuno opušteno izašao iz učionice, koračajući učionicom kao pobednik. Nikola mi je istog trenutka prišao kao furija, momentalno aktivirajući taj svoj klasični, bolesno ljubomorni i preterano zaštitnički sistem.
„Sve u redu, Kristina? Šta je ovaj hteo?" upitao je, opasno stežući vilicu.
„Aha, sve je kul, ne brini," slagala sam ga bez treptaja, trudeći se svim silama da mi glas ne zadrhti i ne oda me.
„Vozim vas kući?" pitao je Nikola i dalje nadrkan, nervozno mlatarajući ključevima svojih skupocenih kola.
„Nidžo, moraću ipak da ti ukradem Kris," ubacila se Nađa, spasivši me u pravi čas.
„Moramo nešto hitno i nasamo da popričamo. Taman idemo kod nje gajbi da se spremimo za derbi, pa posle bani kolima po nas."
„Dobro, vidimo se onda kasnije," rekao je Nikola kratko, i dalje besno gledajući ka vratima kroz koja je Stefan odavno nestao.
Izlazak iz školske zgrade bio je kao ulazak u neku potpuno drugu dimenziju. Vazduh napolju je bio težak, zasićen onom specifičnom, ludom tenzijom pred derbi koju bukvalno možeš da osetiš u nozdrvama i u vazduhu pre nego što je uopšte vidiš na ulicama.
Nađa i ja smo se razdvojile od Nikole i Mihajla odmah kod same školske kapije. Gledala sam kako njih dvojica odlaze ka parkingu, mlatarajući onim ključevima i dobacujući fore jedan drugome, dok smo nas dve krenule peške kroz kraj. Nađa je gazila brzo u svojim patikama, onako kako ona to samo zna, sitnim, ali neviđeno energičnim koracima. Već je bila u nekoj svojoj kraćoj, sportskoj varijanti, psihički potpuno spremna za ono ludilo što nas čeka večeras na stadionu.
„Nađa, ozbiljno si me spasila malopre... Stvarno ne bih izdržala još jednu raspravu sa Nikolom u kolima," rekla sam uz ogroman uzdah olakšanja čim smo zamakle iza prvog ugla škole.
„Znam, ženo, zato si mi zvanično dužna barem jedno veliko Kinder jaje!" iskezila se kao neko dete koje se ruga starijima, poskakujući u hodu u svojim novim "New Balance" patikama.
„Važi, dogovoreno, ženo, imaš tri ako hoćeš. Nego, o čemu si to toliko hitno htela da pričamo nasamo?"
„Pa, prvo me zanima jedna stvar... Da li ti ikako osećaš nešto prema onom Stefanu Stajiću?" Zatekla me je tim pitanjem toliko direktno i u glavu da sam se zamalo saplela o sopstvene noge na trotoaru.
Ozbiljno sam je pogledala i samo podigla obrvu, pokušavajući očajnički da zadržim onu svoju prepoznatljivu masku potpune hladnokrvnosti.
„Ja? Ma daj, ne, fuj! Otkud ti to uopšte pada na pamet, Nađa?" ispalila sam u sekundi u sopstvenu odbranu, a u sebi sam najstrašnije psovala samu sebe.
Lažeš, Kristina... Lažeš kao pas. Sviđa ti se, itekako. Želela sam ga, bila sam luda za njim, a opet, neka nevidljiva, glupa sila u meni me je stalno terala da ga odbijam od sebe.
„Dobro. Onda moram nešto ozbiljno da ti priznam, Kris," reče ona, ovog puta neobično stidljivim, tihim glasom. Pogled joj je naglo pao dole na stazu ispred nas, a guste šiške su joj u tom momentu potpuno prikrile oči.
„Samo... obećaj mi životom da mi se nećeš smejati. Želim potpunu ozbiljnost, ženo!" podigla je kažiprst uvis, preteći mi kroz osmeh koji joj je polako bledeo sa lica.
„Neću se smejati, obećavam," odgovorila sam, odmah osetivši neku čudnu težinu u stomaku. Ipak mi je najbolja drugarica i u ovakvim trenucima bih uvek bez razmišljanja stala uz nju, bez obzira na sve sumnje.
„Ovaj..." zastala je na kratko, kao da panično hvata vazduh u pluća.
„Možda mi se... Možda mi se malo sviđa Stefan, znaš..."
Ostala sam bukvalno ukopana u mestu na sred ulice, potpuno zbunjena i sjebana. Mislim, oni se praktično ni ne poznaju?! A opet, ona se upravo zagrejala za dečka nad kojim ja bukvalno balavim već danima, a nemam hrabrosti da to ikome izgovorim naglas.
„Kako to misliš... tako odjednom?" pitala sam je, pokušavajući svim silama da mi glas ne zvuči previše napeto i ljubomorno.
„Pa ne znam, Kris, već smo ranije pričale o tome kako je lik sladak, ali sad... ima prosto nešto užasno dobro u tom njegovom stavu..."
Svaka Nađina izgovorena reč bila mi je kao živa so na otvorenu ranu. Dok je ona oduševljeno pričala o Stefanovom stavu i tome kako je sladak, ja sam osećala kako mi se ceo želudac steže u jedan ogroman, bolan čvor. Želela sam da vrisnem usred ulice, da joj saspem u facu da je on moj, barem u mojim mislima i onim kratkim, vrelim trenucima pod klupom. Ali umesto toga, samo sam jače nabacila onu svoju savršenu, lažnu masku.
„Pa, baš mi je drago da si se konačno zaljubiškala, Nađice. Napokon u nekog tvojih godina, a ne u one starije..." rekla sam uz lažni osmeh koji me je u tom momentu bio odvratan i boleo me više nego što bih ikada ikome priznala.
„Jao, sad uopšte ne znam šta da radim, joj... ubiću se, Kris, keve mi!" zakukala je dramatično, prekrivši celo lice šakama.
„Pa, za početak biste mogli da se upoznate," progutala sam ogromnu knedlu u grlu dok sam pokušavala da je smirim.
Izgovorila sam to tako opušteno, kao da je to najjednostavnija stvar na svetu, a u sebi sam osećala kako mi se čitav svet ruši u paramparčad.
Odmah je nervozno odmahnula glavom na tu moju ideju. „Ma to neće biti baš tako lako, ženo, znaš i sama da nas uvek gleda nekako popreko i nadrkano." Bilo je itekako istine u njenim rečima, znale smo to obe vrlo dobro.
„Tu si u pravu, priznajem."
Setila sam se odmah njegove večno namrštene face koja je retko kad napuštala to njegovo opasno, lepo lice. Ipak, samo sam ja, i niko više, jednom imala tu privilegiju da vidim njegov blagi, prelepi i iskreni osmeh. I bolje je da niko živ nikada ne sazna za to, pa čak ni ona... moja najbolja drugarica.
„Zato sam zapravo i mislila... da nas možda ti nekako upoznaš? Videla sam vas da često pričate na časovima, Kris," dodala je brzo, gledajući me sa nadom u očima.
Njene reči su mi bukvalno zazvonile u glavi kao alarm. Naravno da je morala to da primeti, od nje na ovom svetu ništa ne može da se sakrije.
„Hmm... možda, videću," odgovorila sam maksimalno neodlučno.
Nisam ni sama bila sigurna da li je to uopšte pametna ideja. Čak ni nas dvoje nismo bili u nekim definisanim, prijateljskim odnosima. Iako smo, kako to ona kaže, često pričali, ta svakodnevna tenzija između nas mogla je uvek jasno da se oseti u vazduhu.
Ubrzo smo stigle ispred ogromne kapije moje kuće. Naš baštovan Dača nam je odmah otvorio kapiju i tiho je zatvorio za nama, ostavljajući svu spoljnu uličnu buku iza nas. Ali čim smo zakoračile u prostrano dvorište, ona sablasna kućna tišina me je presekla u stomaku gore od svake buke.
Nismo stigle pošteno ni da skinemo patike u predsoblju, a moja mama se već u sekundi stvorila ispred nas u hodniku. Stajala je ponosno, prekrštenih ruku na grudima, a po načinu na koji joj je plava vena opasno pulsirala na desnoj slepočnici, tačno sam znala da je opet utripovala neko sranje u svojoj glavi.
„Dobar dan, teta Marina!" dobaci Nađa odmah onim svojim najfinijim, kulturnim tonom, pokušavajući maksimalno da ublaži napetu situaciju.
„Zdravo, Nađa... Možeš li, molim te, da nas ostaviš nasamo na kratko? Produži slobodno gore u Kristininu sobu i sačekaj je tamo," rekla je moja mama njenim hladnim tonom.
Pogledala sam u Nađu, koja je samo kratko, uplašeno podigla obrvu u stilu "srećno ti bilo na streljanju" i brzinom svetlosti nestala uz stepenice. Ostala sam sama na čistini prepuštena maminom nepoznatom besu.
„O čemu se radi, mama? Šta je opet problem?" pitala sam, trudeći se iz petnih žila da zvučim smireno.
„Zašto si došla kući peške kroz grad?!" dreknula je odjednom, a bes joj je bukvalno izbija iz svake sitne bore na licu.
„Želela sam da prošetam malo na svežem vazduhu... Svakako, nisam bila sama, Nađa je..." nisam stigla ni da završim jebenu rečenicu, a ona je već otvorila rafalnu paljbu na mene.
„Kristina, imaš svog ličnog šofera koji ti je uvek na raspolaganju, imaš neograničeno para za taksi ako ti on ne odgovara, a pored svega toga, imaš Nikolu sa kolima! Nemaš apsolutno nijedan jedini opravdan razlog da svesno rizikuješ i ideš peške kroz ovaj prljavi grad!"
„Mama, molim te! Želim da imam bar malo slobode u ovom životu!"
Sada sam ja bila ta koja je potpuno izgubila kontrolu i povisila ton. Nisam više mogla fizički da podnesem tu njenu stalnu kontrolu, uštogljeni stalež i ljude koji rade bukvalno sve umesto nas. Pa šta ako sam malo prošetala par ulica? Nisu mi noge otpale, jebote život.
„Šta da te je neko, ne daj Bože, napao na ulici?! Vidiš li ti uopšte na šta liči ovaj grad, koliko su ulice pune prosjaka, migranata i svakakvih ludaka?!" Sada je već počela besramno da glumi tu neku lažnu, majčinsku brigu.
Dobro znam ja šta nju zapravo ovde najviše boli, boli je to što nisam kao one ostale naterane devojke iz našeg kruga, one tatine i mamine uštogljene princeze. Fuj, bukvalno mi idu na živce sve do jedne.
Odjednom mi je u glavi sinulo samo jedno. Derbi. Ako nastavim da se prepirem sa njom oko ovoga, popiću kaznu i izlazak u Beograd večeras mogu samo da sanjam u krevetu. Spusti loptu odmah i iskuliraj je, možeš ti to, Kristina... Iskuliraj je bar danas zbog utakmice.
„Dobro... Izvini, mama," promrmljala sam kroz zube, naglo menjajući taktiku i glumeći kajanje. Morala sam što pre da se sredim za Beograd, a svaka dalja rasprava bi me samo miljama udaljavala od stadiona i utakmice.
„Samo neka se ovo više nikada ne ponovi, Kristina. Razmisli malo sledeći put o svojoj bezbednosti, ako već nećeš da razmišljaš o našem porodičnom ugledu u gradu," dodala je mama za sam kraj, ponosno popravljajući svoj sako kao da je upravo dobila još jednu veliku životnu bitku.
Nisam je udostojila čak ni jednog jedinog pogleda. Okrenula sam se demonstrativno i krenula uz stepenice, gazeći teškim korakom svaki stepenik kao da želim namerno da ga polomim na pola. Tek kada sam čula da su se dole konačno zatvorila vrata njene radne sobe, divlje sam ispustila sav onaj vazduh koji sam grčevito držala u grudima. Jebote, ja se bukvalno gušim u svojoj rođenoj kući.
Gurnula sam vrata svoje sobe i zatekla Nađu kako se već maksimalno raskomotila na mom velikom krevetu, opušteno skrolujući po telefonu.
„Preživela?" pitala je ne skrećući pogled sa ekrana, ali sa onim malim, kvarnim, drugarskim osmehom na licu.
„Aha, jedva. Diži to svoje lenjo dupe odmah! Još se nismo ni pipnule, a gle koliko je već sati, brate mili."
Nismo mnogo filozofirale oko samog izbora garderobe, jer smo odavno navikle da se oblačimo potpuno slično i u trenu kad god idemo zajedno na utakmice. Ja sam iz ogromnog ormara prva izvukla svoj crni duks sa natpisom „Grobari," onaj koji mi je uvek davao neku posebnu vrstu štita i jakog samopouzdanja kad god krenem u onu navijačku gužvu na tribini. Uz njega sam obukla kratki, crni pamučni Nike šorts, onaj baš uzak, sa prepoznatljivim belim linijama na krajevima koji je brutalno isticao moje noge i svaki moj korak.
Nađa je, kao po dogovoru, iz svoje torbe izvukla svoju crnu varijantu. Duksericu sa natpisom "Igrajmo taj tango smrti" i kratak crni Adidas šorts. Naš klasični, zajednički crno beli fazon. Dok smo se obe uporedo proveravale u velikom ogledalu, izgledale smo kao ozbiljan, opasan tandem spreman za sve ono što nas večeras čeka na stadionu.
„Kakve smo, bukvalno kao bliznakinje," iskezila se Nađa od uva do uva, popravljajući duks dok joj je telefon u ruci ponovo zavibrirao.
„Baš smo smash, brate, pokidaćemo," rekla sam iskreno zadivljena kako izgledamo.
U sledećem trenutku, uzela sam svoj iPhone 16 sa noćnog stočića i namestile smo se ispred ogledala za fotku. Baš kada sam htela prstom da okinem slikicu, obe smo, kao po nekoj komandi, napravile najluđe moguće face, plazeći se i kriveći usta kao da imamo po pet godina. Prsnule smo u talas takvog, histeričnog smeha da u jednom momentu bukvalno jedva uspevala da zadržim telefon u ruci, a kamoli da nas uslikam kako treba.
Taj iznenadni nalet iskrenog, čistog smeha na trenutak je potpuno izbrisao iz moje glave i mamu, i Nikolu, i onaj čvor ljubomore koji mi je Stefan napravio u školi sa pričom o Nađi.
„Daj, uozbilji se više! Pokvarićemo svu šminku pre nego što uopšte krenemo," jedva je uspela da progovori Nađa kroz suze od smeha, dok se obema rukama držala za stomak.
Slikala sam nas tako još par puta dok smo se polako smirivale i hvatale vazduh. Biće ovo ubedljivo najbrutalniji stori za Instagram večeras. Pokidaćemo sve, bre.
U tom trenutku, glasna, nervozna sirena automobila odjeknula je ispred naše kapije, prekidajući naše smejanje i bleju u sobi. To je bio Nikola, stigao je.
Vreme je za derbi148Please respect copyright.ＰＥＮＡＮＡ9d1sD9htID
and then Add to home screen.